МИСЛИ ГЛОБАЛНО, ДЕЛУЈ ЛОКАЛНО

Пише ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

Како другосрбијанска културна политика тријумфује и мимо престонице 

Овчарско-кабларска клисура, прострта дуж Западне Мораве, између Чачка и Пожеге, одавно је проглашена за предео изузетних одлика прве категорије („Службени гласник РС бр.16/2000“): због природних лепота, али и ретких врста птица које у њему обитавају, као и због топлих бањских вода у Овчар Бањи. Међутим, срце предела су манастири „српске Свете Горе“, који чине да је она, уз Фрушку Гору и њене манастире, најпознатија у нашем народу. Ваведење, Вазнесење, Јовање, Свете Тројице, Сретење, Преображење, Благовештење, Никоље, као и црквице Илиње и Савина вода, настали су у средњем веку, а обнављани у 16. столећу и за време светог владике Николаја. Ових дана нашли су се на удару „лењирске мудрости“ (Николајев израз) која је решила да усвоји, на нивоу града Чачка, „План генералне регулације за Овчар Бању“.

[restrictedarea]

 

СВЕ У „ДУБАИ” СТИЛУ Иако је Овчар Бања део предела изузетних одлика, па за њега не може да се доноси парцијални план пре плана за клисуру у целини, некоме се, очито,( комерцијално) жури да све „одради“ пре но што се нађу мудра решења. Манастири Сретење и Благовештење, који имају имања у Овчар Бањи, указали су локалним властима на низ пропуста у вези са планом. Пре свега, то није само област са термалним водама, већ јединствено верско подручје у Србији, па се код предлога израде објеката, њихове намене и одређивања врсте туризма мора водити рачуна о географској и амбијенталној целини, јер је она непосредно окружење манастира и тиче се живота велике монашке заједнице. Недопустив је развој туристичких садржаја који нарушавају право монашких заједница на живот без буке и штетних утисака. Стил изградње објеката не сме да одудара од културно-историјских темеља српске Свете Горе. Доношење регулационог плана без активног учешћа СПЦ, која мора да да своје стручно мишљење, опасан је преседан, с обзиром на то да се помињу изградње хотела са пет звездица, али и аква парка, и других сличних објеката. Дакле, верски туризам – да, здравствени туризам – да (и један и други подразумевају мир и тишину како монашких заједница, тако и пацијената), заштита културно-историјске баштине – да, заштита птица – да (јер је Овчарско- кабларска клисура међународно значајно подручје за птице)… Али, свему томе планери су рекли не, пошто планирају рушење садашње Овчар Бање и изградњу неке друге, у „Дубаи стилу“ (чак и рушење Виле сиротице, коју је пре рата подигао владика Николај, за бањско лечење сиромашних Срба, која припада Благовештењу). Примедбе манастира Сретење и Благовештење, погађате, нису усвојене.

ШКОЛСКИ КУМОВИ Пажње вредан догађај, наизглед без икакве везе са претходно поменутим, али – верујемо – у складној „хармонији“ са њим, забележен је на седници СО Љиг, 26. априла 2013, када је владајућа коалиција (СПС-ПУПС, НС, СНС, УРС, ДСС) са 19 гласова усвојила, на предлог председника општине Миодрага Старчевића, одлуку да се локална гимназија преименује из „1.300 каплара“ у „Владан Средојевић“. Средојевић је био професор марксизма и први директор школе основане пре пет деценија, и био је, како рече „таваришч“ Старчевић, Љижанин, а 1.300 каплара су, у Колубарској бици, само гинули на територији Љига (иако је и међу њима било људи из љишког краја). Ђаци гимназије су се побунили, али им је Први општинар рекао да их се не плаши, и поставио полицију да вршњаке српских хероја из Првог светског рата спрече да уђу у општину на дан гласања. Одборница „Двери“ Данијела Гајић поставила је, на скупштини задуженој за преименовања, просто питање: ако се крене локал-патриотском логиком, зашто се локални Дом здравља не назове по Љижанину др Живораду Павловићу, творцу „Павловићеве масти“? Трибине и протести су се наставили: између осталог, у њима је, до сада, учествовала Надежда Винавер, снаха Станислава Винавера, аутора монографије о 1.300 каплара (и сам је био један од њих), као и пуковник српске авијације у пензији Драган Крсмановић. Подршку протесту против промене назива школе упутио је и један од тамошњих најславнијих „завичајаца“, академик Милован Данојлић. За сада, ништа не вреди. Јер, владајућа коалиција у Љигу је храбра неком, како би Дучић рекао, „хрватском“ храброшћу – не зато што се протеста не плаши, него зато што се управо о Стогодишњици Колубарске битке ничега изгледа – не стиди.
Другосрбијанска културна политика почела је да тријумфује и у провинцији. А то, наравно, значи, како би рекао Драгомир Антонић – ЕУ Гвидовдан уместо српског Видовдана. Нису нам потребни манастири, ни јунаци Колубарске битке: ускоро ћемо можда дизати споменике и Хомеру Симпсону, који је продао душу за крофну.

[/restrictedarea]