Kusturica je proverena glasina

Piše Ivan  Negrišorac

Filmovi Emira Kusturice uvek su zasnovani na supstanci dubinskog, relevantnog ljudskog iskustva. On uvek filmski pripoveda o nečemu što se tiče ljudskog života i ljudske duše, tu ispraznosti nema, a ima ljudskog iskustva koje se plaća najvećom cenom: strašću i zanosima, intelektom i lucidnošću, znojem i krvlju, suzama i smehom

Ima reditelja čijoj magiji ne mogu i ne želim nikako da odolim. Ukoliko negde, na nekom od bezbrojnih televizijskih kanala naletim, slučajno, na neki od tih povlašćenih autora i filmova, bezrerezervno podležem sugestiji i počinjem da pratim scene i dijaloge koje, najčešće, detaljno već poznajem i čitave replike izgovaram unapred. U svojoj cedeteci sve te filmove imam, gledao sam ih nebrojeno puta, ali prilikom slučajnog susreta, ipak, ne odustajem od produženog estetskog užitka sve dok se film ne privede kraju.
Ta opsesivna predatost podseća me na jednu scenu koje se sećam iz detinjstva, iz nekog dokumentarnog filma: scenu susreta zmije i miša. Negde u prirodi, na nekom uskom prostoru, došlo je do bliskog susreta, tako reći, oči u oči, između ove dve životinje: miš je zastao i ukočio se pred velikom opasnošću, bio je prosto omađijan, ne mičući se, uprkos tome što mu se približava ta moćna htonsko-demonska energija. Zmija, polako, gmiže ne skidajući pogled sa svoje žrtve, a žrtva se predala nekoj magičnoj obamrlosti, potpunoj paralisanosti, usled koje gubi svaku sposobnost reagovanja na izazove stvarne životne situacije.
Odavno već, kad je reč o najvišim estetskim vrednostima u najrazličitijim umetnostima, u meni se razvio jedan siguran lakmus-postupak: ukoliko neko delo nije u stanju da me, uz mnoge druge tipove specifičnih reakcija, dovede i do takve vrste opčinjenosti, u kojoj se pretvaram u omađijanog miša, onda to delo ipak nije najvišeg umetničkog reda. Delo može ostvariti mnoge druge vrednosti, ali ukoliko nedostaje ta čarolija potpune predatosti i magijskog prelaska iz životne pragme u neku drugu stvarnost, onda tu nešto suštinski nedostaje. Magijska snaga umetničke fikcije i sama opsednutost nekog uživaoca u estetskom činu ne predstavljaju, dakako, jedini kriterijum vrednosti dela, ali jesu umetnički činioci bez kojih se ne može.

U PANTEONU O tome su pisane i čitave estetičke i kritičke rasprave. Mladi Stanislav Vinaver je, tragom Bergsonovog učenja o ritmu, u svojoj mladalačkoj studiji „Bergson i novi pokreti u umetnosti“ (1922) pisao o tome kako „umetnik ritmom hipnotiše slušaoca, gledaoca – i onda mu je dovoljna najmanja energija da ga ubedi u šta hoće“. Ne moramo se u potpunosti složiti sa ovakvim opisom, ali evidentno je da takva magija, tj. hipnoza kako je naziva Vinaver, jeste bitan sastavni deo umetničkog doživljaja. Takav mehanizam doživljavanja odmalena sam prepoznavao u susretu sa bukvalno svim vrstama umetnosti, od poezije i muzike, preko slikarstva i vajarstva, pa do arhitekture i filma. Kad je film u pitanju, u taj Panteon krajnje povlašćenih autora ja sam, uz takve majstore kao što su: Čaplin, Bunjuel, Bergman, Felini, Bertoluči, Forman, Venders, Tarkovski, Mihalkov i neki drugi, redovno video, i vidim, i Emira Kusturicu.
Kusturica ume da očara, zamađija i hipnotiše. On to postiže ostvarenjem izvanredne sugestivnosti likovnog jezika i moćnog ritma filmskog pripovedanja, pa njegova dela u tom smislu nude izuzetno bogatu, beskrajnu građu za analizu estetske ubedljivosti filmskog jezika. Pre svega, Kusturica je autor vizuelne kulture najvišeg reda: svaka scena, tj. kadar, urađen je sa majstorskom perfekcijom i senzibilitetom posebne vrste. Uzmite bilo koji od kadrova, zaledite ga, i videćete da u tim slikama možete uživati kao u delima sjajnih, briljantnih slikara. Pri tom ne mislim samo na semantički i likovno moćne scene, poput Đurđevdanske noći na reci („Dom za vešanje“) ili ljubavne scene među suncokretima („Crna mačka, beli mačor“), nego mislim na gotovo svaki kadar u njegovim filmovima. Kusturičino vizuelno mišljenje odvija se uz pomoć niza savršenih slika, a u toj likovnoj ubedljivosti leži moćna sugestivnost, pa i hipnotičnost njegovih dela. Gledalac je neprestano suočen sa prvorazrednim vizuelnim izazovima, pa pod dejstvom takve lepote on ostaje prosto razoružan u otporu pred sopstvenim estetskim zadovoljstvima.
Ritam filmskog pripovedanja je kod Kusturice takođe od suštinske važnosti u ostvarenju onog magijskog efekta njegovih dela. Ako pažljivo, kadar po kadar, osmotrimo kako ovaj reditelj pripoveda, utvrdićemo da on narativne činioce slaže sa potpunom motivacionom uređenošću, pri čemu neće izostati ništa bez čega se ne može, a biće prisutno sve ono što umetnički doživljaj čini bogatim i raskošnim. Do takve uređenosti filmskog teksta je u istoriji srpskog, pa i jugoslovenskog filma došlo u punom smislu, rekao bih, tek sa generacijom Praške škole, kojoj pripada i Emir Kusturica. Kusturica vam ispostavlja sve razloge da uživate u njegovim tvorevinama, a da pri tom ne budete u prilici da, kao zlobni gledalac, oko nečega zakerate.
Samo amateri i loši umetnici načine strukturu filma ili pozorišne predstave u kojima su stvari tako postavljene da mnogi detalji ostanu sasvim nedorečeni i neosmišljeni. Takvi stvaraoci neodoljivo podsećaju na onog režisera iz filma „Underground“, koji u svetom zanosu dreči: „Igraj, igraj!“, uprkos tome što se struktura kadra i filmskog pripovedanja sasvim otela kontroli i postala komično disfunkcionalna. Takvi loši umetnici veruju da se na filmu spontanošću i ćudljivošću slučaja mogu rešiti baš svi stvaralački problemi. Oni misle da se na filmskom platnu ne vide svi detalji kadra i da se film gleda s pola oka. Kusturica, naprotiv, zna da je najbolja spontanost ona koja se pažljivo pripremi, kao što zna da se svaki detalj na filmskom platnu pre ili kasnije primeti: ako ne u prvom gledanju, a ono u petom ili desetom. Njegova snaga i ubedljivost, između ostalog, počivaju baš na tome što on računa da će se njegov film gledati stotinu, pa i hiljadu puta, te da u svakom novom gledanju možete otkriti sasvim nove, do tada neotkrivene činioce filmskog jezika.

[restrictedarea]

SUDBINSKI VELIČANSTVENO Pokušavajući da samom sebi razjasnim tajnu Kusturičine umetničke čarolije, istakao bih još samo dva važna poetička detalja. Pre svega činjenicu da su njegovi filmovi uvek zasnovani na supstanci dubinskog, relevantnog ljudskog iskustva. On uvek filmski pripoveda o nečemu što se tiče ljudskog života i ljudske duše, tu ispraznosti nema, a ima ljudskog iskustva koje se plaća najvećom cenom: strašću i zanosima, intelektom i lucidnošću, znojem i krvlju, suzama i smehom! U njegovim filmovima nema zevanja i dosade! U njegovim filmovima se uvek nešto sudbinski veličanstveno ili sudbinski blesavo događa, ali se tu uvek negde pomalja upravo taj nevidljivi, nečujni glas egzistencijalne neminovnosti! Taj glas sudbine progovara koliko kroz usta običnog čoveka koji saopštava da star je on „za njihovih zajebancija“, toliko i kroz ćurlik ćurana i njegovo predavanje hipnozi ili kroz komad zemlje koja se odvaja od ostatka tla i otiče nekuda niz reku. U svim tim situacijama mi prepoznajemo onu staru Heraklitovu mudrost o reci u kojoj se nikada ne možeš dva puta isti okupati!
Drugi detalj važan za Kusturičine filmske čarolije jeste činjenica da je on umetnik modernističke potrebe za promenama. Nikada isti, a vazda u menama koje čine da su svi njegovi filmovi dovoljno međusobno različiti, Kusturica svoj umetnički senzibilitet neprestano otvara sasvim novim tematskim izazovima. Zbog toga njegove filmove gledamo sa osećanjem da prisustvujemo otelotvorenju jedne bogate i moćne stvaralačke biografije, čije se ćudi, kao i u svakoj istinskoj umetničkoj duši, moraju poštovati. Ukoliko neko ne shvata da takvi istinski umetnici ne mogu i ne smeju da prave bilo kakve kompromise sa trivijalnim građanskim konvencijama, koliko sa nekadašnjom moralno-političkom podobnošću, toliko i sa sadašnjom političkom korektnošću, ako to neko ne shvata, onda je njemu suštinski stran način na koji autentični umetnički senzibiliteti funkcionišu. Zato će neznaveni zastupnici administrativne, birokratske logike nastojati prigovorima, napadima i pokušajima izolovanja da svakog samosvesnijeg i autentičnijeg pojedinca nateraju da prestane da misli svojom glavom, da se najzad socijalizuje kako tvrde konvencije nalažu, te da na taj način stekne obećanu nagradu i postane punopravni član savremenog sveta zasnovanog na načelima čopora usamljenih pojedinaca. Sledi mu potom priznanje što je uspeo da legalizuje svoj status u ogromnoj zajednici ljudi bez stava, bez valjane i utemeljene misli o sebi i o drugima.
Emir Kusturica nije umetnik koji bi pristao da njegovo pravo i obaveza na autentičnost i utemeljenost postojanja budu žrtvovani radi prijatnosti priznanja i pohvala unutar takve jedne usamljene gomile anonimnih pojedinaca. Zato je koliko u njegovim filmovima, toliko i u pripovednoj prozi ili rok muzici „Zabranjenog pušenja“, koliko u njegovom umetničkom senzibilitetu, toliko i u životnoj svakodnevici, njemu samome vazda bilo dragoceno da i najdublje životne istine sagleda unutar hotimično negovanog infantilizma i primitivizma modernog, urbanog čoveka. On na taj način brani pravo koliko na elementarnu čistotu dečje duše, toliko i na složenost necivilizovanog čoveka, u kojem uvek čuči i onaj rusoovski dobri divljak. Kusturica, pri tom, neguje jedan oproban sistem temeljne provere ljudskoga iskustva, a taj sistem provere bismo mogli sagledati u okviru jednostavne formule. Ako se neke ljudske ideje i kreacije ne mogu na jednostavan način izložiti tako da ih razumeju deca i primitivni ljudi, onda te ideje ne vrede ni po lule duvana. Kusturičin infantilizam i neoprimitivizam nisu, dakle, nikakav izraz neozbiljnosti i puke igrarije, nego jesu pojavni oblik jedne duboke, izrazito humanistički intonirane, umetničke slike sveta.

KNJIGE – PRIRODNO DOSTIGNUĆE Kao umetnik koji se neprestano razvija, Kusturica je gotovo prirodno dospeo i do svojih pripovednih knjiga: „Smrt je neprovjerena glasina“ (2010) i „Sto jada“ (2013). Razvojna linija je, u tom pogledu, išla sasvim spontano, putem postepenog zrenja: posle rada po scenariju Abdulaha Sidrana („Sjećaš li se Doli Bel“, „Otac na službenom putu“), on je postao koscenarista sa Gordanom Mihićem („Dom za vešanje“, „Crna mačka, beli mačor“), Dušanom Kovačevićem („Underground“), Rankom Božićem („Život je čudo“, „Zavet“), a odatle je put vodio i ka stvaranju njegovih vlastitih pripovednih dela. Obe njegove knjige lako možemo zamisliti kao osnovne predloške za neke buduće filmove.
I u tom pogledu udvajanja vokacija, filmske i književne, Kusturica nije nimalo usamljen, ne samo među svetskim (Ingmar Bergman, Lukino Viskonti, Bernardo Bertoluči), nego i domaćim filmskim umetnicima (Živojin Pavlović, Puriša Đorđević, Aleksandar Petrović, Goran Marković). On se, u tom smislu, ispoljava kao izuzetno svestran umetnik čija stvaralačka invencija neprestano teži proširenju granica sopstvenog sveta. Zato ne bi trebalo da čudi ni to što on nastoji da materijalizuje svoju neimarsko-duhovnu viziju otelotvorenu u ideji Drvengrada ili Kamengrada: prva ideja u središtu ima viziju srpskog etnokulturnog, tradicionalnog životnog ambijenta, a druga andrićevsko utemeljenje kulta umetnosti i simbolike mosta među ljudima i narodima. Zato bi u ovim Kusturičinim delima trebalo prepoznati ne samo trag specifične poetike neavangardnog land-arta, nego i odlučan pokušaj odbrane duhovne strukture stvarnosti pred napadima materijalističke, utilitarističke i komercijalne logike, te odgovarajuće slike sveta.
U Kusturičinim pripovednim tvorevinama je na tako ubedljiv način oblikovan čitav niz sjajnih likova i fabula, neposrednih slikovnih detalja i moćne atmosfere životnog ambijenta, da se jasno pokazuje kako je filmski jezik temeljno obeležio ove narativne celine. Likovi majke i oca, dobro znani iz Kusturičinih filmova, sada se ubedljivo pomaljaju kroz pripovedni jezik njegove proze i kroz likove kakvi su Senka i Murat Kusturica, te Azra i Braco Kalem. Pripovetke „Sto jada“, „U zmijskom zagrljaju“ ili „Stranac u braku“, ubedljivošću likova, fabule i opisanog hronotopa, same po sebi nameću se kao filmski scenario. Sve ove pripovedne celine tako su napisane da uspešno mogu da se medijski transformišu u jezik filma, a ponekad se pojavljuju i neposredni intermedijalni citati. Tako u pripoveci „Sto jada“, u završnoj sceni u kojoj se stare ljubavi, Dragan Teofilović Zeko i Milijana Gačić, nalaze posle dugo vremena, vidimo sliku dečjih kolica koja kreću nizbrdo, niz Parisku ulicu, a u toj slici, naravno, progovara vizuelnost Ejzenštajnove „Oklopnjače Potemkin“. Kusturičino pripovedanje sagledava životne činjenice koliko iz moćne humorne, smehovne toliko i tragične, zastrašujuće perspektive. A sve to, taj smeh i te suze, te blagosti i strahote, verbalizovane su neobičnom lakoćom slikanja i pripovedanja, onako kako je to moguće prepoznati na Felinijevim i Mihalkovljevim filmovima ili u umetnosti jednog Selindžera, Kundere, Ćopića, Kapora i sličnih majstora.
Emir Kusturica je umetnik koga vole i poštuju pesnici, umetnici i svi ljudi od istinskog umetničkog senzibiliteta. Oni to čine jer u njegovoj vizuelnoj kulturi i moćnoj imaginaciji zaista ima nečeg suštinski pesničkog i duboko umetničkog. Njegov filmski jezik već odavno nema granica i po njemu se danas prepoznaju izražajne mogućnosti srpskog filma, pa i umetnosti uopšte. Zato me nije začudilo kada sam na raznim mestima u svetu o Kusturičinim filmovima razgovarao sa američkim slavistom na Mičigenskom univerzitetu u En Arboru (SAD), sa slučajnim saputnikom u pariskom metrou, sa poljskim pesnikom duboko u vlaškim planinama u Rumuniji, sa libanskim književnikom negde u Kini, blizu Tibeta, sa ruskim profesorom u Petrogradu… Kusturica je apsolutno romantična, „provjerena glasina“!
I zato dobro znam: ko ne razume jezik Kusturičine umetnosti, taj pokazuje kako se može biti slep kod očiju! Taj nikada nije saznao koliko je predivno i spasonosno biti očaran umetničkom imaginacijom! Koliko je sudbinski važno znati pred umetničkim delom postati najobičniji miš, mišić spreman da nestane u čeljustima moćne zmijurine! I koliko se, samo na takav način, može u toj umetničkoj smrti odista vaskrsnuti!
(Pročitano na promociji knjige „Sto jada“ Emira Kusturice, u „Matici srpskoj“ 25. maja 2013. godine)

[/restrictedarea]