”Gospođica”  roman Ive Andrića na sceni JDP-a

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ Foto NENAD PETROVIĆ

Iako je reditelj Gorčin Stojanović, dodelivši Nataši Ninković naslovnu ulogu, prikladno rešio jedan od glavnih  problema scenske postavke  dramatizacije (Marko Fotez) romana, mora se reći da u osnovi nije iznašao pogodno stilsko razrešenje predstave

Roman „Gospođica“ Ive Andrića delo je koje se izdvaja od ostale njegove romaneskne proze ne samo tematski, budući da prikazuje zbivanja uglavnom iz bliže prošlosti, što će reći iz prvih decenija prošloga stoleća, nego i stilski, jer je napisano u potpunosti na način i stilom realističke proze 19. veka. Kada se, 1945. godine pojavio, istovremeno kad i njegovi romani „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“, ovaj roman je prilično loše prošao u književnoj kritici. Iako se i danas uporno ponavljaju, te ocene izgledaju nam prilično nepravedne, pogotovo što su, kada su izrečene, bile intonirane više u duhu ideoloških premisa partijskog agitpropa, a manje su proisticale iz temeljnijih estetskih analiza i procena.

MOGLO JE – SPEKTAKULARNIJE Sigurno je da se „Gospođica“ ne može svrstati u red tako savršenih i epski monumentalnih romana-hronika kakvi su „Na Drini ćuprija“ i „Travnička hronika“, ali je najbliža tradicionalnoj vrsti romana karaktera sa jednim dominantnim likom kakvog imamo u više Balzakovih romana, što će kritika uočiti tek nekih petnaestak godina posle. U suštini reč je o romanu koji je pažljivo izatkana psihološka studija karaktera lika glavne junakinje Rajke Radaković, žene čija je životna sudbina jasno određena neskrivenim patološkim egoizmom i tvrdičlukom. I upravo te dve karakterne osobine dominiraju u njenim postupcima i sveukupnom ponašanju, te se stoga neprestano ponavljaju što nesumnjivo stvara izvesnu monotoniju, koja osiromašuje naraciju, bez obzira na psihološku tačnost prikaza glavnog i ostalih likova, kao i živopisnost kontrastnih slika dva ambijenta, sarajevskog i beogradskog, u kojima se čitava priča događa. Svoju dramatizaciju Marko Fotez, iskusan teatarski poslenik, reditelj i adaptator, koji je pored ostalog zaslužan što je Držićev „Dundo Maroje“ postao svojina pozorišta 20. veka, kao i što su pokrenute „Dubrovačke ljetne igre“, i što se Hamlet odomaćio na Tvrđavi Lovrjenac u Dubrovniku, načinio je dramatizaciju „Gospođice“ saobrazno Andrićevom romanu i ne izneveravajući osnovnu ideju dela, te stoga zaslužuje puno priznanje. Ali, i to ne bi trebalo prenebregnuti, dramatizator, ne izneveravajući original, u pojedinim scenama ne prevazilazi monotoniju ponavljanja do koje dolazi zbog identičnog ponašanja i doslednog tvrdičluka glavne junakinje. Dabome, svima kojima je roman poznat to neće mnogo smetati, mada je samo izvođenje ipak moglo biti atraktivnije i spektakularnije, i to posebno u smislu diferencijacije sarajevskog (u godinama pre Prvog svetskog rata) i beogradskog ambijenta (u vremenu posle rata). Uprkos tome, može se samo pozdraviti stavljanje na repertoar ove dramatizacije, koju je Marko Fotez 1962. godine obavio uz saglasnost i odobrenje Ive Andrića. Iako je bilo interesovanja u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, ova dramatizacija nije našla put do pozornice, ali je zato te godine prikazana – tome se ne bi trebalo čuditi! – Andrićeva „Prokleta avlija“ u dramatizaciji Jovana Ćirilova, tadašnjeg umetničkog direktora teatra. Ovo izvođenje doživelo je fijasko i, valjda zato, u književnoj i pozorišnoj javnosti odomaćilo se shvatanje „kako Andrić nije pogodan za pozorište“!

[restrictedarea]

 

NEODGOVARAJUĆE IZVOĐENJE Iako je reditelj Gorčin Stojanović prikladno rešio jedan od glavnih problema scenske postavke Fotezove dramatizacije romana „Gospođica“ dodelivši Nataši Ninković naslovnu ulogu Rajke Radaković, mora se reći da u osnovi nije iznašao pogodno stilsko razrešenje predstave. Takođe, učinilo nam se da reditelj, koji je u isti mah i scenograf, nije najpogodnije koristio scenski prostor, naročito kada je prizore koji se dešavaju u ugostiteljskom lokalu izdigao visoko iznad, kao na nekakav čardak na krovu Rajkine kuće. Ali, ono što je najpresudnije za ovu predstavu svakako je neodgovarajući stil izvođenja. Naime, jedan realistički roman u takođe realistički načinjenoj dramatizaciji reditelj Gorčin Stojanović predstavlja očigledno nastojeći da se udalji od realizma i primeni pojedine tekovine postdramskog teatra, uz oslanjanje i na izvesne pojedinosti preuzete iz brehtovske prakse. Kada je reč o podeli ostalih uloga, reditelj je dobro postupio kada je Jasminu Avramović odabrao za tumača uloge Rajkine Majke – Radojke Radaković. Međutim, nije nam jasno zašto je pojedinim glumcima dodeljivao po tri ili dve uloge, pa se tako Vojislav Brajović pojavio kao Otac – Gazda Obren Radaković, zatim kao Rafo Konforti i, najzad, kao Pesnik. Identičan je slučaj, istina sa nešto manjim ulogama, i Stefana Bundala, koji nastupa kao Novinar, Advokat i Prvi pijanac, kao i Dejana Dedića koji takođe ima tri uloge, te se pojavljuje kao Detektiv, zatim kao Trgovac i kao Drugi pijanac, dok Srđan Timarov tumači dve uloge – Dajdža Vladu Hadži-Vasića i Ratka, što se jedino može prihvatiti. Bez obzira na uglavnom uspešno transformisanje glumaca, nije bilo uvek lako snaći se u razaznavanju ko od njih koga i kada igra. Isto tako, nastojanje režije da postmodernim rešenjima „osavremeni“ predstavu odudaralo je od realističke osnove dela i same dramatizacije, i svodilo se na pojedina formalistička mizanscenska rešenja (kazivanje monologa ili dijaloga na proscenijumu u vidu neposrednog obraćanja gledaocima uz izostavljanje bilo kakve relacije sa partnerima).

„OSAVREMENJAVANJE“ NA SILU Takođe, kako je reditelj bio i scenograf, morao se potruditi da ako ne nečim znatnijim, onda bar izvesnim naznakama razgraniči dva ambijenta, sarajevski od beogradskog. Uopšte postupak „osavremenjivanja“ reditelj sprovodi na silu, budući da nema oslonca u tekstu. Takav je bio slučaj i sa uvođenjem songova, koje je u ulozi Susetke pevušila (sa čardaka!) Vesna Stanković. Daleko bi nas odvelo nabrajanje sličnih poteza, koji su u suštini bili samo nepotrebne formalističke intervencije. Uopšte, bila su primetna izvesna stilska kolebanja tokom čitavog izvođenja, što je mestimice prouzrokovalo i nešto usporeniji tempo predstave.
Nataša Ninković izgradila je pažljivo smišljenim i dosledno realizovanim postupkom svoju interpretaciju lika Rajke Radaković. Uspela je da udes zle sudbine ovog lika, koji je Andrić balzakovski prikazao podrobno i analitički prodorno i postupno, predstavi kao proces koji se razvija od prihvatanja očevog zaveta da štedi i troši ne više od onoga što je zaradila, preko doslednog sprovođenja tih pravila u burnom ratnom vremenu, koje nije uvek bilo najpogodnije za poslovanje, sve do robovanja želji da se ostvari profit, ali i da se pri tom uštedi na svemu. Nataši Ninković pošlo je za rukom da na sceni otelotvori tu razvojnu liniju, taj sudbinski preobražaj od mladalačkog prihvatanja očeve pouke, koja će vremenom postati njeno jedino životno opredeljenje, neminovno se pretvorivši u sudbinski udes i brodolom. Glumica je vanredno suptilno, sa izrazitim smislom da predstavi i najsitnije spoljne pojedinosti što ocrtavaju karakter, ali i sa izuzetno preciznim glasovnim promenama i senčenjima, kao i sa pažljivo izgrađenim stavom i ponašanjem vanredno sugestivno oživela lik Rajke Radaković, i prikazala nam svu tragičnost njene sudbine, koju je obeležilo i omeđilo tvrdičenje koje je za nju bilo poput magične reči uslov svih uspeha i, kako sâm Andrić kaže, „velika, divna i smrtonosna pustinja štednje u kojoj se čovek gubi kao zrno peska i u kojoj ne postoji i ne može da postoji ništa drugo.“
Jasmina Avramović kao Majka bila je diskretna u izrazu, ali veoma precizna u emanaciji čuđenja zbog ponašanja i postupaka svoje kćeri Rajke. Umela je u svemu taktično da reaguje i da se pri tom donekle distancira od svega što se događa u njenoj kući. Bilo je u njenoj pojavi i načinu kako promatra i osluškuje šta govori i čini Rajka izraza neverice, ali i zabrinutosti, kao i pitanja na šta će to sve izići. Jedna kreacija kompletno razrađena do kraja, koja je plenila prisnošću i neposrednošću u izrazu, neumoljivo izazivajući asocijacije na izgled i držanje negdašnjih staramajki, večito brižnih i sumnjičavih u odnosu na sve promene što ih život neprestano donosi.
Nataša Tapušković, kao Jovanka, veoma uverljivo i sugestivno oživela je jednu specifičnu, tipično beogradsku figuru, koja „pliva“ tokovima novog, mondenskog života što je u prvim poratnim godinama zavladao u prestonici. Srđan Timarov imao je dovoljno spontanosti u predstavljanju mladalačkog ponašanja Dajdža Vlade Hadži-Vasića, baš kao i u prikazu „delanja“ rutiniranog zavodnika Ratka. Vojislav Brajović pažljivo je odabrao sredstva izraza i uspešno diferencirao tri lika koje je tumačio – posle kategoričnog Gazde Obrena Radakovića i suzdržanog Rafe Konfortija, najveći uspeh postigao je kao Pesnik.Milan Marić kao Poslovođa i Marko Baćović kao Tutor korektno su realizovali svoje uloge. Uprkos svemu, predstava je patila od nedovoljno atmosfere u gotovo svim prizorima, naročito kada su u pitanju scene koje se odigravaju u Beogradu. To je svakako šteta, pogotovo što se radi o scenskom oživljavanju dela velike književne vrednosti.nj
Ako je u slučaju „Proklete avlije“ na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta za neuspeh bila presudna dramatizacija tadašnjeg umetničkog direktora Jovana Ćirilova, onda se sa „Gospođicom“ dogodilo nešto slično: do polovičnog uspeha premijere „Gospođice“ došlo je zbog režije aktuelnog umetničkog direktora Gorčina Stojanovića, koji se pojavio u funkciji reditelja i scenografa, kao i koautora dizajna zvuka. Da li Andrić zaista nema sreće u pozorištu u kojem je više godina aktivno delovao kao član Saveta?

[/restrictedarea]