Godišnjice koje će pojesti skakavci

Piše Miodrag Zarković

Obeležavanje dvestote godine od rođenja književnog genija Petra Petrovića Njegoša, kao i stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, protiče uz nedovoljno, maltene nepostojeće, a svakako i pogrešno, učešće države Srbije

Svirepa engleska procena da Srbija „pati od viška istorije“ možda će delovati isuviše tačno kada se sledeće godine bude navršio pun vek od početka Prvog svetskog rata. Već i sada je, naime, prilično očigledno da će mnoge zapadne zemlje, ali i neke u okruženju, taj jubilej da iskoriste u propagandne svrhe, i to tako što će, po običaju ustaljenom u proteklih dvadesetak godina, svu krivicu za izbijanje Prvog svetskog rata da svale na leđa Srbije i Srba. Takva, krivotvorena istorija, zaista može da predstavlja višak, koji bi na tkivu bilo koje nacije izazvao jedino patnju.
Razumno bi bilo, stoga, da država Srbija obavi sa svoje strane neophodne pripreme kako bi dostojno odgovorila na navedene izazove – ako ni zbog čega drugog, a ono zbog međunarodnog ugleda, koji joj je sve urušeniji. Ipak, zvanični Beograd do sada još nije pokazao da mu je naročito stalo do ulaska u tu borbu: u odbor za obeležavanje te godišnjice, primera radi, nije pozvan niti jedan istoričar, kao ni bilo ko od predstavnika vojnih snaga (pa ni načelnik Generalštaba).
Članstvo odbora čine: celokupan sastav Vlade Srbije, zatim savetnici predsednika Republike Radoslav Pavlović i Oliver Antić, predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) Nikola Hajdin, te direktori četiri ustanove – Narodne biblioteke, Narodnog muzeja, Narodnog pozorišta i Jugoslovenske kinoteke. Istoričara, dakle, ni od korova, dok je vojnom dostojanstveniku najbliži ministar odbrane – ali i nedovoljno blizu, pošto je u njegovom slučaju reč o civilnom, a ne vojnom licu.
S obzirom na to da je reč o jubileju vezanom za prvorazredan istorijski događaj, pa još rat, odsustvo istoričara i vojnika iz organizacionog odbora utoliko je upadljivije.

MUK UMESTO ODJEKA Nije ništa bolje stanje ni sa drugim značajnim jubilejom, koji, za razliku od stogodišnjice Prvog svetskog rata, ne podseća na ratno dešavanje, već na jednu od najvažnijih ličnosti u ceokupnoj povesti Srba, a to je vladika i pesnik Petar Drugi Petrović Njegoš. Predstojećeg novembra će se, naime, navršiti tačno dva veka od rođenja Njegoša, što bi, barem u matematičkom smislu, bio jednako dobar povod, kao i jubilej koji je mnogima još uvek u sećanju, i koji je obeležen ne tako daleke 1987. godine, kada se proslavljalo takođe 200 godina od rođenja Vuka Stefanovića Karadžića.
Na matematici se, međutim, sva poređenja i završavaju: Vukov jubilej je bio zaista gromoglasno obeležen, sa odjecima u bukvalno celom svetu, dok se za obeležavanje 200. godišnjice Njegoševog rođenja može samo tužno primetiti da ne odjekuje čak ni u okvirima naše države, iz prostog razloga što država ne izgleda kao da je uopšte zanima da uzme učešće u prikladnom pridavanju značaja istorijskom velikanu kakav je bio Njegoš. Pre više od tri meseca je, primera radi, beogradski dnevni list „Večernje novosti“ upozoravao na uočljivo maćehinski odnos zvaničnika prema jubileju (rečit je i naslov jednog od članaka – „Proslava dva veka od rođenja Njegoša još bez državne podrške“), ali se u međuvremenu ništa nije promenilo nabolje. Obeležavanjem Njegoševog jubileja trenutno se bave predstavnici SANU, „Matice srpske“ i Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske (poziv je bio upućen i Crnogorskoj akademiji nauka i umjetnosti, ali ga ta ustanova nije prihvatila, iz verovatno političkih razloga), i to je to. Niko u ime države. A to je ozbiljan propust, ako ni zbog čega drugog, a ono zbog reči kojima počinje „Gorski vijenac“, svakako najznačajnije Njegoševo delo: „Posvećeno prahu oca Srbije.“ Oca Srbije, dakle, ne srpstva – Njegoš je umeo da prepozna značaj srpske državotvornosti i da taj značaj imenuje, za razliku od ovih koji danas predstavljaju državu Srbiju i koji kao da ne haju za epohalnu važnost Njegoša stvaraoca i Njegoša mislioca u kulturnoj svesti srpskog naroda.

[restrictedarea]

TRIJUMF SRBISTIKE Za potrebe ovog osvrta, vrlo je slikovito sećanje Milovana Vitezovića na to kako je, pomenute 1987. godine, dostojno i dostojanstveno obeležena 200. godišnjica rođenja Vuka Karadžića. Vitezović je u proslavu jubileja bio i neposredno uključen, kao tvorac televizijske serije „Vuk Karadžić“ koja je bila svakako najkrupniji činilac obeležavanja, a u pamćenje su mu – kao i svima koji su dotične godine bili barem pubertetskog uzrasta – za vjeki vjekov urezane pojedinosti koje govore o kolosalnosti tog jubileja:
„Država je tada na sve načine obezbedila neophodnu podršku proslavi“, kaže Vitezović za „Pečat“. „Bili su štampani bedževi sa Vukovim likom, sveske za pisanje, mislim čak i majice, pri čemu su svi ti materijali bili oslobođeni poreza, a ‚Narodna banka‘ je te godine bila izdala i novčanicu sa likom Vuka Karadžića. Bezmalo je sve bilo u znaku Vuka Karadžića i to nije moglo bez obilatog učešća države, koja se zaista ozbiljno bila pripremala za jubilej. Dovoljno je reći da je organizacioni odbor za obeležavanje godišnjice počeo sa radom tri godine pre same godišnjice.“
Na takav odnos države se, podseća Vitezović, sjajno nadovezala i naučna delatnost, ne samo srpska, već i svetska. Simpozijumi su bili održavani diljem Evrope: od Istočne Nemačke, preko Moskve, do Sorbone.
„U Beogradu je bilo upriličeno više izložbi, od kojih je jedna bila sastavljena isključivo od karikatura, a izdato je i nekoliko zbornika o Vuku. Takođe vredi pomenuti da je bilo podignuto više Vukovih spomenika i bista, pa tako i jedna u Beču, jedna u Vajmaru i jedna u Lajpcigu. Japanci koji su se tih godina bavili oživljavanjem glasova mnogih istorijskih velikana, na primer Šekspira, radili su to isto i sa Vukom, tako što su mu rekonstruisali lobanju, pa su kroz nju propustili glas glumca Ljube Tadića. To je navelo Duška Radovića da sastavi stih: ‚Oj stvarnosti, isuviše gruba, Vuk je, dakle, pokvareni Ljuba‚ Sve u svemu, godišnjica Karadžićevog rođenja bila je obeležena na najvećem mogućem nivou“, kaže Vitezović, scenarista čuvene serije „Vuk Karadžić“ reditelja Đorđa Kadijevića, koju je snimila tadašnja „Radio-Televizija Beograd“ (kasnije preimenovana u današnju „Radio-Televiziju Srbije“), uz pomoć austrijske televizije „ORF“ koja je novčano podržala scene snimane u Beču.
Koliki je to bio trijumf srbistike, posredno se vidi i po sledećem primeru, takođe pohranjenom u Vitezovićevom sećanju: kada je Franjo Tuđman na samom početku devedesetih došao na vlast u Hrvatskoj, prva zagrebačka ulica kojoj je oduzet dotadašnji naziv bila je upravo Ulica Vuka Karadžića; toliko je bio jak odjek proslave jubileja, da dokazani srpski neprijatelji, poput Tuđmana i njegovog režima, nisu mogli da ni časa podnesu ulicu koja je nosila Karadžićevo ime, iako je upravo Vuk 1862. bio proglašen počasnim građaninom Zagreba, i to kao prvi počasni građanin u istoriji Zagreba.

MALTENE BOMBARDOVANJE Kada se sagleda sve nabrojano, kristalno je jasno koliko u obeležavanju Njegoševog jubileja nedostaje učešće srpske države, za sada ograničeno na organizovanje velikog simpozijuma zakazanog za novembar (u Beogradu, Novom Sadu i Banjaluci), kao i još jednog naučnog skupa u Kosovskoj Mitrovici. Ništa, naravno, nije sporno u samim simpozijumima (u junu će, uostalom, jedan posvećen Njegošu biti održan i na „Sorboni“, mada će biti višestruko manji po broju učesnika od srpskih), ali simpozijum je događaj koji je prvenstveno namenjen stručnoj, naučnoj javnosti, dok će potpuno zaobići široke narodne mase – do njih najlakše i najbrže može da prodre upravo država, a u uslovima ekonomske krize državno učešće maltene je obavezno za bilo kakvu temeljniju kampanju koja bi podsećala na onu koja je pratila godišnjicu rođenja Vuka Karadžića.
Možda i veća katastrofa vreba u vezi sa pitanjem onog drugog jubileja, tj. stote godišnjice izbijanja Prvog svetskog rata, iako to obeležavanje pati od naizgled drugačije tegobe: država se u tom slučaju jeste uključila, ali na sasvim pogrešan način. Štaviše, ovde je pre reč o preteranom (iako krajnje nedelotvornom) učešću države, koje, tako nezgrapno, gotovo potpuno isključuje stručnu javnost. Kao što je napred navedeno, u odbor za obeležavanje ove godišnjice nije uvršćen nijedan stručnjak, poput istoričara, pa tako i niko iz Arhiva Srbije ili Vojnog arhiva.
„Svako ko iole prati međunarodne prilike, svestan je da nam sledeće godine predstoji maltene bombardovanje u pogledu nabacivanja krivice“, kaže Miroslav Perišić, direktor Arhiva Srbije, jedan od onih čije bi učešće u radu organizacionog odbora bilo krajnje očekivano, ali ipak izostaje. „Zapadna propaganda koja će biti usmerena ka dokazivanju srpske krivice za izbijanje rata, verovatno će biti sveprisutna i neizbežna. Srećom, zapadne zemlje nemaju niti jedan materijalni dokaz da je Srbija bila na ma koji način umešana u atentat. Tokom Drugog svetskog rata, jedna komisija iz Beča boravila je u okupiranom Beogradu punih godinu i po dana, pokušavajući da pronađe dokaze da je Srbija bila umešana u atentat, i nije uspela da otkrije makar jedan. Nedavno smo u Arhivu pronašli jedan zanimljiv dokument. Reč je o pismu koje je austrijski general Oskar Poćorek, kao tadašnji upravnik Bosne, poslao iz Sarajeva u Beč 1913. godine. U tom pismu on predlaže da se započne sa pripremama za veliki rat, koji je, kako kaže, neminovan. On takođe piše da bi trebalo iskoristiti ‚letargičnost srpskog seljaštva‘, baš tim rečima, kao i da bi trebalo okrenuti Hrvate i muslimane protiv Srba, odnosno Zagreb protiv Beograda. Svi istorijski dokazi, dakle, upućuju na to da je zapadna teza o srpskoj krivici lažna i nametnuta. Oni, na sreću, neće imati nikakve dokaze za svoje tvrdnje da je Srbija isključivi krivac za rat, ali ih to, nažalost, neće sprečiti da tezu o našoj krivici ponavljaju do besvesti.“

SPOMENIK FERDINANDU Svemu ovome trebalo bi dodati to da je, u mnogim slojevima javnosti zapadnih zemalja, Gavrilo Princip poodavno obeležen kao terorista, koji je atentatom na Franca Ferdinanda praktično svojeručno izazvao sva zla dvadesetog veka. Naravno, nimalo se tamo ne osvrću na istorijske činjenice, poput one koju je nedavno izneo Emir Kusturica u svom autorskom članku – da je sudski postupak protiv Principa i njegovih pomagača bio duboko nelegalan, jer Bosna i Hercegovina nije ni bila od strane austrougarskog parlamenta zvanično priznata kao teritorija „dvojne monarhije“, pa Princip i pomagači nisu ni mogli da odgovaraju za izdaju, jer nisu ni bili državljani Austrougarske.
Istorijske istine, dabome, neće sprečiti Sarajevo da, kako je i najavljeno, na mestu atentata podigne spomenik Francu Ferdinandu (kao što ih nisu sprečile da zaliju Principove stope, koje su do raspada Jugoslavije bile utisnute u most preko Miljacke, pri čemu je istovremeno i mostu promenjen naziv – iz Principov u Ferdinandov). To da spreči, ili barem unizi, može jedino država Srbija. Ne samo da može, već bi i morala time da se bavi, ali da bi se tome posvetila na odgovoran i ozbiljan način, nužno bi bilo da prestane da se stidi sopstvene istorije. Što će reći, da RTS ne bi smeo da odustaje od dramskih sadržaja samo zbog toga što scenario predviđa previše srpskih uniformi (kako je, nezvanično doduše, direktor Javnog servisa Aleksandar Tijanić obrazložio odustajanje od snimanja jednog igranog štiva koje se bavilo Prvim svetskim ratom; svako poređenje sa serijom „Vuk Karadžić“ od pre 26 godina i tadašnjom podrškom države je dragoceno).
Ali, još je važnije da država sa svojim neposrednim organima svesrdno stane i iza obeležavanja godišnjice Njegoševog rođenja, i iza obeležavanja godišnjice Prvog svetskog rata. U prvom slučaju to bi značilo masovnu popularizaciju nespornog književnog genija, u drugom dostojno isticanje vojničkih i društvenih podviga koje je Srbija izvela kada se našla naspram austrougarske sile i nepravde, a u oba slučaja – pravi i jedini način da se odužimo slavnim precima.

[/restrictedarea]