Dr Branimir Kuljanin: U POTRAZI ZA IDENTITETOM

Razgovarala MILANA BABIĆ

Iza ideoloških i drugih sukoba trebalo bi videti civilizacioni, koji Zapad vodi protiv nas već vekovima. Prostor Balkana nije prosta geografska odrednica, već, i danas, živa ideja koja sa obnovom Rusije dobija novu životnu snagu – kaže naš sagovornik, član udruženja „Rusko-srpski most“, i  jedan od zaslužnih što će vodeći ruski, bjeloruski i ukrajinski politikolozi, istoričari  i filozofi učestvovati na predstojećem simpozijumu u RS, čija je tema Evroazijski savez 

U vremenu zgažene pravde, poljuljanog sistema vrijednosti i zamjene teza teško je naći pravi put, kako pojedincu, tako i narodu. Naše vrijeme čedo je racionalizacije i tehnologizacije 19. vijeka. Globalizam – to je herkulovski dvig humanizma doveden do satanskih visina. Moderan čovek ne vjeruje u Bogočovjeka već u čovjeka i tu je njegova tragedija“, kaže veliki teolog 20. vijeka otac Georgije Florovski.
„Klasična moderna je verovala u mogućnost preobražaja stvarnosti saglasno idealu i zato je odbacila Carstvo nebesko. Postmoderna je izraz umora i očajanja posttradicionalnog društva, ljudska oholost, uverenje prometejskog čoveka faustovske kulture da može sam da postroji svet i nominalistički individualizam su i doveli Zapad u današnje stanje u kojem se donose protivprirodni zakoni“, kaže prof. dr Branimir Kuljanin, doktor filozofskih nauka, profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banjaluci, jedan od rijetkih poznavalaca savremene ruske filozofske i političke misli. Profesor Kuljanin, kao član udruženja „Rusko-srpski most“, zaslužan je što će intelektualna elita Republike Srpske i Srbije imati čast da, već treći put u posljednje dvije godine, ugosti i razmijeni mišljenje sa vodećim ruskim, bjeloruskim i ukrajinskim politikolozima, istoričarima i filozofima. Tema predstojećeg simpozijuma, koji bi trebalo da se održi krajem maja u okolini Bijeljine je Evroazijski savez.

Jedan ste od rijetkih poznavalaca djela jednog od najznačajnijih savremenih ruskih teoretičara društva, politike i istorije Aleksandra Panarina – koji je razlog što je teoretičar ovog ranga malo poznat u Republici Srpskoj i Srbiji?
Teško da bih tu ocenu mogao prihvatiti. Neke od Panarinovih knjiga još nisam ni pročitao, iz jednostavnog razloga što ni u Moskvi nisam uspeo da ih nabavim, mada sam se dosta trudio Panarin je bio pronicljivi analitičar, kritičar onoga što je proizašlo u vreme „perestrojke“ i sloma Sovjetskog Saveza. I danas se u Rusiji na vlasti nalazi dosta maca koje znaju čije su maslo pojele i nije im po volji da se njegove knjige objavljuju. U knjižarama ih nema, jer se odmah rasprodaju.
Panarin je kod Srba skoro potpuno nepoznat zato što smo nerazumno nemarni prema savremenoj ruskoj kulturi. Sa nipodaštavanjem se odnosimo prema njoj. Na rusku filosofiju i društvenu teoriju nastavnici na našim univerzitetima u srednjim školama, a i istraživači u institutima, gledaju s visine. Ruska kultura nam je nedostupna, jer Srbi danas ne znaju ruski jezik. Prestižno je znati engleski, francuski, nemački, ali ne i ruski. Pričaju da je svojevremeno profesor Veljko Korać pitao studentkinju koje strane jezike zna. Odgovorila je ruski. „Ja vas pitam koji strani jezik znate“, uzvratio je Korać. Ako je engleski lingua franca, jezik naše kulture je ruski. Ako se prema tom jeziku ponašamo nemarno to znači da se i prema vlastitoj civilizaciji odnosimo na jedan čudan i nedopustiv način. Naša današnja odstranjenost od ruske kulture ipak je neshvatljiva. U suštini ona govori o našem nesnalaženju, o našoj izgubljenosti u današnjem svetu. Dok se zapadni ideolozi masovno prevode, i prema njima se oblikuje ne samo javno mnjenje već i stručna i naučna svest, a svi oni su nam manje-više poznati, jedan mislilac kao što je bio Panarin, humanista i rodoljub, ostaje potpuno van polja njenog interesovanja.

Šta biste izdvojili od stavova Panarina, a što bi srpska intelektualna elita trebalo neizostavno da iskoristi?
Panarina, pre svega, odlikuje duboki ruski patriotizam prožet hrišćanskim i prosvetiteljskim humanizmom. On je jednu od svojih poslednjih, moglo bi se reći zavetnu knjigu, „Pravoslavna civilizacija u globalnom svetu“, posvetio istraživanju prirode naše civilizacije, traženju puteva za obnovu njenog dostojnog mesta i uloge u savremenom svetu i istoriji.
Glavni nalaz do kojeg je došao je da se istinsko društvo i kultura zasnivaju na darovanju, na strasnoj predanosti stavaralaštvu. Savremena trgovačka civilizacija i potrošačko društvo žive u zabludi da se društveni odnosi mogu zasnovati na razmeni, koja nikada i ne može biti ekvivalentna. Mi smo uvek dužnici svojih predaka. Da li smo sposobni za darovanje? – to je današnje glavno pitanje.
Postmodernistička de(kon)strukcija razjeda i društvo i ličnost, čini ih nesposobnim za život, što je pretnja i samom opstanku čoveka na Zemlji. Čudovišni zločini i unutar samih porodica, opšte moralno propadanje i nebriga o vaspitanju mladih pokolenja nameću ova pitanja. Panarinove poruke imaju univerzalni značaj, u duhu pravoslavnog hrišćanina, i sledbenika najviših tekovina moderne i prosvetiteljstva, on je mislio o dobru celog sveta. Njegove analize moderne i postmoderne imaju izuzetnu vrednost.
Srbi od Panarina trebalo bi da uče kako se voli svoja zemlja. Srbija je mnoge bratski dočekala i hlebom othranila, a oni je danas sramote po svetu. Panarin je osećao bilo svoje velike zemlje, pisao je više iz srca, mada je bio uman čovek. Odlikovalo ga je ono što nama nedostaje: svest da pripadamo jednoj velikoj civilizaciji koja bi trebalo da obnovi svoj svetsko-istorijski značaj. Duboko je istražio prirodu američkog i zapadnog društva, politiku Zapada prema ostalom svetu, a posebno prema našoj civilizaciji. Odbranu od nametljive zapadne trgovačke civilizacije, koja je sa postmodernom krajem šezdesetih godina prošlog veka ušla u razdoblje svog propadanja, on vidi u stvaranju nove paradigme razvoja u kojoj će istorijsku inicijativu preuzeti velike evroazijske kulture, pre svih pravoslavna i indijska, bliske po idealu svetosti.

Čitajući Panarina jasno se ocrtava i misao da je potrebno da se okrenemo sebi, da stvorimo moćan savez bratskih naroda u kojem ćemo biti svoji sa svojima. Kome bi to trebalo da se klanja i priklanja plemenito pleme Konstantinovo?
U Rusiji društvena raslojenost ima izuzetno velike razmere. U Ukrajini se tuku u Skupštini dok narod izumire. Rumunija i Bugarska su nepromišljeno i brzopleto ušle u Evropsku uniju. U Gruziji je na delu režim pinočeovskog tipa, koji je stvorio Zapad. Moldavija je najsiromašnija zemlja u Evropi. Grcima su Turci oteli skoro pola Kipra. Srbi su proterani sa velikih prostora na kojima su živeli vekovima. Beogradska televizija, Javni servis evropske Srbije, objavljuje da ćemo sa dobijanjem datuma za početak pregovora o pristupanju Evropskoj uniji, koji je naznačen na Vidovdan(!), moći da se zadužujemo jeftinije, po nižim kamatnim stopama. Imaju li ti ljudi ikakvo osećanje stida?! Očigledno, svima nama zajedno predstoji da se izvučemo iz jame u kojoj se nalazimo.

U posljednje vrijeme se u medijima, na području Republike Srpske i Srbije, ustaljuje sintagma „Zapadni Balkan“ – koliko je opasno automatsko, nesvjesno, preuzimanje tog i sličnih kolonijalističkih termina?
Nije ono baš ni nesvesno! Radi peta kolona, prodane duše rade svoj posao. Termin „Zapadni Balkan“ je izmišljotina evropskih činovnika. Cilj Zapada je da zatre i slovensko ime na Balkanu, da izbriše svako sećanje na Jugoslaviju, koja je bila jedna plemenita zamisao, ali je, eto, već dva puta srušena. U najnovijim „demokratskim“ promenama nestale su tri slovenske države, a od njih su stvorene 23, i ta podela još nije završena. Varšavski savez nije bio ništa drugo nego slovenski savez, iza ideoloških i drugih sukoba trebalo bi videti civilizacioni, koji Zapad vodi protiv nas već vekovima.
Trebalo bi se setiti da je Hitler planirao da nemačku granicu postavi na Volgi i Istočnoj Dvini. Današnji Zapad je preuzeo nacističku geopolitiku i prema Rusiji, i prema Srbima. Jugoslavija je tokom devedesetih rasečena (ona se nije raspala, kao što govore – raspadne se truli panj, a krv teče iz živog tela) uglavnom po linijama podele koju su izvršili fašisti u Drugom svetskom ratu. Samoproglašenu nezavisnost Kosova, otetog u NATO agresiji na Srbiju 1999, Zapad je priznao, mada je na početku krize i sukoba 1991. rečeno da su granice republika bivše Jugoslavije nenarušive. To se odnosilo na sve druge, ali ne i na Srbiju, koja je i bila tvorac Jugoslavije, kako prve, tako i druge.

Današnja kriza pokazuje da ni izdaleka nije tako kako su pobednici u Hladnom ratu govorili i obećavali. Kakvu je zaista ulogu odigrala liberalna demokratija u novom, postblokovskom svetu?
Liberalna demokratija se proteklih godina pokazala kao gubitnički izbor. Liberalne reforme su dovele do sloma socijalne države, deindustrijalizacije i opšteg propadanja. Neoliberalistički individualizam i formalna buržoaska, na koju je svedena građanska demokratija, putem političkih tehnologija razaraju volju naroda kao istorijskog subjekta zasnovanu na kulturnoj, duhovnoj tradiciji, u kojoj su sadržane sve njegove najviše vrednosti i norme.
Pragmatična volja većine, stvorena političkim tehnologijama manipulacije svešću građana, daje prvenstvo trenutnom interesu nad istinom i pravdom. Liberalna teorija pojedinca kao racionalnog egoiste, u postmoderni neurastenika koji hoće sve i odmah, i to bez rada i truda, podudara se sa težnjom zapadne metropole savremenog postblokovskog sveta da na ruševinama nacionalnih država postroji globalno, „otvoreno društvo“ – novi kolonijalni, rasistički svetski poredak.

Ideja ili, preciznije, ideje koje nudi Evroazijski savez su, ipak, nepoznate prosječno obrazovanom građaninu u Republici Srpskoj i Srbiji – možete li te ideje izložiti?
Ne radi se o prosečno obrazovanom, već o prosečno obaveštenom građaninu. Vrlo se trude da te vesti ne dopru do njega. Kako bi inače mogli tvrditi da nema alternative! I, istovremeno, buče o svakom koraku koji naprave praznooki emisari Zapada, kao da je sam Svevišnji sišao s neba. Savremeni svet se nalazi na razmeđi vekova i istorijskih doba. Jedno je zapadna moderna, koja svoj polumilenijski život završava u već prezreloj postmoderni, a drugi novo – istočno razdoblje svetske istorije, koje će obeležiti nove društvene i duhovne vrednosti utemeljene u tradiciji prvenstveno velikih istočnih kultura. Međutim, mnogi nas uveravaju da je izbor već izvršen, da put ulaska u EU i NATO nema alternativu, kako to kažu naši dušebrižnici. Da li je baš tako?
Po svoj prilici nije – sve veliko što smo postigli i što jesmo dugujemo, uglavnom, duhu grčke antike i pravoslavnog hrišćanstva, poimanju sveta čiji su danas najviši izraz filosofija kosmizma i vrednosti hrišćanskog i prosvetiteljskog humanizma. Upravo ove najviše tekovine kulture i civilizacije napadnute su od zapadnih pretendenata na gospodstvo nad današnjim svetom, koji su naumili da svu vlast i bogatstva prigrabe u svoje ruke i postroje „novi svetski poredak“ u kojem su za mnoge narode, među njima i Ruse i druge pravoslavne Slovene, predvideli geto u kakvom se već nalaze Srbi na KiM pod budnom paskom „međunarodnih“ snaga. Sa obnovom moći i ugleda Rusije, glavnog oslonca i zaštitnika naše civilizacije otvara se mogućnost samostalnog izbora puta razvoja na njenim iskonskim vrednostima. To kretanje je već započeto potpisivanjem Deklaracije o stvaranju Evroazijskog saveza EAS, 18. novembra 2011, na osnovu saveza Rusije, Bjelorusije i Kazahstana, dok su kandidati za članstvo Kirgizija i Tadžikistan. U osnovi Saveza je i niz granskih integracionih struktura Saveza nezavisnih država SNG. To su Organizacija dogovora o kolektivnoj bezbednosti ODKB, savez za bezbednost osnovan 15. maja 1992, čije su sada članice šest država – pet navedenih i Armenija, Carinski savez osnovan u decembru 2010. i Jedinstveni ekonomski prostor JEP Rusije, Bjelorusije i Kazahstana, koji postoji od početka prošle, 2012. godine.

Govorite i o „sabornoj demokratiji“ kao mogućem društvenom modelu, možete li reći o čemu se radi?
Savremena svetska kriza, koju nazivaju ekonomsko-finansijskom, ima mnogo dublje korene. Postmoderni pluralizam, relativizam i nihilizam su snažno uzdrmali univerzalističke vrednosti humanizma. Kriza liberalne demokratije i sklonost ka socijalnoj demokratiji u zemljama takozvane tranzicije, u okvirima postojećeg kapitalističkog poretka, pokazuju da savremeni svet nema odgovore na već prezrele globalne probleme. Kriza protestantske slobode, liberalne demokratije, koja se završava u samovolji i nasilju, upućuje nas na traženje i ostvarenja drugog oblika ustrojstva političkog života društva. Sva duhovna, društvena i politička tradicija naše civilizacije osnovana je na sabornom duhu istine i života u istini. „Sabornost je duša pravoslavlja“, pisao je Sergej Bulgakov. Ona nas upućuje na određenje demokratije u susretu mudrosti i volje Božje i slobode čoveka, ne zaboravljajući pri tom temeljnu ideju savremene istorije o suverenitetu naroda. Nikolaj Fjodorov je pisao da bi društvo i državu trebalo postrojiti prema liku Trojedinog Boga, po formuli jedinstva u slobodi gde nema mesta porobljavanju ličnosti ni razaranju društva, krajnostima kolektivizma i individualizma. Da uvažavamo svoju tradiciju onako kako to ona zavređuje bilo bi manje bolnih potresa od onih koje su nam priredili zapadnjaci, i levi i desni.
Novi liberali su odvojili slobodu od jednakosti i bratstva, i tu leži glavni problem ne samo savremene društvene teorije, već i same stvarnosti i društvenih praksi. U političkoj filosofiji je aksiom da su sloboda i jednakost suprotnosti, ljuti protivnici. Fukujama kaže da svaki dolar uzet preduzetniku i dat nezaposlenom ograničava njegovu slobodu. Pomirenje suprotnosti moguće je samo u već davno zaboravljenoj trećoj lozinki Francuske revolucije: bratstvo je misao vodilja, a ne ohola sloboda i zavidljiva jednakost. I desne i leve političke ideologije su krajnosti, koje zaboravljaju Hristovu reč da su svi ljudi braća.
Kontramodernu prati konstrukcija „virtuelnog sveta“ sa tehnologijama koje preobražavaju naš doživljaj sveta, a ne samu stvarnost. Današnja kontramoderna je savez tvoraca simulakra i masa, koje teže oslobođenju nagona. Pornografska erotika i sadizam savremene „industrije znaka“ teže da probude i zadovolje zabranjene nagone, koje su potisnuli moral i kultura. Sosirovska zamena označenog znakom, proizvoljna konstrukcija virtuelnog sveta je zamena za raj na zemlji, koji je htela da postroji moderna. Sve savremene liberalne ustanove podstiču izopačenost, bolest i guše moral i kulturu.
Demokratija se, između ostalog, praktikuje i kao teror većine. U vreme uništavanja Jugoslavije izbegnut je referendum, ali je proveden u republikama da bi se nadglasali Srbi koji su u njima pretvoreni u obespravljene manjine.
Zašto saborna demokratija? Zato što ona ne teži pobedi, pogotovo ne teroru – bio on teror većine ili manjine ostvaren političkim tehnologijama manipulacije. Od razlike trebalo bi težiti jedinstvu kroz saglasnost, stvarati političku kulturu dijaloga. Ljudi i narodi se moraju učiti da žive zajedno bez prisile i međusobno uvažavaju. U sabornom duhu naše civilizacije Dostojevski je video „jedini… prodor na istorijsku širinu“. Na osnovi duhovnog ujedinjenja trebalo bi da ponikne društveno i političko jedinstvo sveta. „Država je duhovno carstvo, ona počiva na uverenju svojih građana“, pisao je Hegel. Današnji bosanski patrioti opsesivno ponavljaju da je Bosna i Hercegovina međunarodno priznata država upravo zato što znaju da nema unutrašnje priznanje, da je za svoju ne prihvata većina njenih građana.

Čitajući djela Aleksandra Panarina, Dugina, Fjodorova, Horužija i drugih savremenih ruskih antropologa, politikologa i filozofa stiče se utisak da oni, za razliku od Srba, uvijek određeni problem stavljaju u sveopšti kontekst, istorijski i društveni; zašto je takav pogled veoma rijedak kod Srba?
Osobenost ruske kulture je dvostruka. Prvo, ona više od drugih praksi teži prožimanju jednim jedinstvenim središnjim smislom. Drugo, to podvođenje traži više napora zbog veće udaljenosti materinske, prerano nestale vizantijske civilizacije. Na oblikovanje ruskog karaktera duboko je uticala i beskrajna ravnica, prostor u kojem nestaju granice neba i zemlje. Rusku istoriju pokreću dva sukoba. Sukob pravoverne asketike i života, i sukob svetskog i mesnog. Formaciona teorija istorije se zasniva na ideji da postoji univerzalni model društveno-ekonomskih formacija kroz koje čovečanstvo prolazi tokom svog razvoja, dok civilizaciona teorija u istoriji vidi međusobno različite, nesvodive na jedan model civilizacije. Tako pravoslavni svet odlikuje osobena veza civilizacionog i formacionog načela. Pobeda Rusije nad tatarsko-mongolskom nomadskom imperijom bila je svetsko-istorijska, formaciona. Ona je pašnjake stepskih nomada ratnika pretvorila u polja mirnih ratara. To je bila pobeda proizvodnog nad načelom preraspodele, pljačke.
Rusija u svojoj istoriji nikada nije bila jednonacionalna, ni jednokulturna država. Već više od tri veka, još od Nikonovih i Petrovih reformi u drugoj polovini 17. veka uvodi zapadne ideje u svoje društvo. Čak i u Moskovskom carstvu, od kraja 15. do 17. veka, ruska identičnost je bila konfesionalno-civilizaciona, ona je pravoslavno-hrišćanska, nije bila etnička. Duh Moskovske Rusije prožima pravoslavni ideal svetog carstva, žrtvenog služenja. Drama ruske identičnosti je u tome što je od svog početka vrednosna, duhovna. Ideal Svete Rusije određen u 15. veku, u vreme kada se ona oslobađala tatarsko-mongolskog ropstva i bila nemi svedok pada Vizantije, definiše rusku kao ideokratsku identičnost. Time je ona od Vizantije preuzela Hristov zavet sabornog spasenja svih ljudi i naroda sveta.
Panarin u krizi savremenog sveta otkriva uzrok koji svoje korene ima u temeljima zapadne moderne i prosvetiteljstva, i izlaz iz nje traži i nalazi u drugoj, suštinski različitoj kulturi i civilizaciji pravoslavnog hrišćanstva. Nasuprot Zapadu, hrišćanski Istok je bio mudriji u preuzimanju antičkog nasleđa. Svetli kosmizam je metafizika na kojoj se može i trebalo bi graditi novi svet da bi savremeno čovečanstvo izašlo iz apokaliptičnog stanja koje ga vodi u propast.
Naša srpska nevolja je u tome što mi ne znamo na kojoj smo strani. Kao što ptica ne leti jednim krilom, tako i Evropa nema samo jednu stranu. I ona ima svoje desno i levo krilo. Mi ne znamo na kojoj smo strani, pomešali smo levu i desnu: valjda volimo da se gledamo u ogledalu, pa odatle nastaje zbrka. U pitanju je neka optička varka.
Dostojevski je razlikovao dve Srbije: jednu pravoslavnu, narodnu koja voli Rusiju i drugu, građansku, evropsku, koja s podozrenjem gleda na nju. Nasilje i koristoljublje vode evropsku politiku, zato je brinu pravednost i sve veća snaga Rusije. Istok će sačuvati Evropu i svet od pobede civilizacije na čijoj zastavi piše „Après nous le déluge!“ (Posle nas potop), uveren je Dostojevski.

Panarin kao osnovu američke ideologije vidi rasizam, kako se on sve ispoljava?
Prema Panarinu, današnji zapadni rasizam je nastao kao amalgam dve ideje: judaističke ideje izabranog naroda i protestantske ideje izabranih pojedinaca, što je u svom rezultatu dalo ideologiju izabrane manjine. To je manjina koja je prilagođena svetskom tržištu, na kojem se bogatstvo stiče svim sredstvima, uključujući i najomraženije kriminalne prakse – finansijske spekulacije, narkobiznis koji danas obrće stotine milijardi dolara i slične.
Milorad Ekmečić skreće pažnju i na treći uticajan činilac američke politike – to je katolička ideologija, u čijoj osnovi je ideja moralne i materijalne vladavine svetom, kako je to svojevremeno govorio Dostojevski.
Kao i ideologija poraženog komunizma, liberalistička ideologija Zapada se pokazala nespremna za vlastito preispitivanje. Sve nevolje je nastojao da pripiše istočnjačkom tradicionalizmu. Nije ih video u zapadnoj moderni. Svu krivicu i teškoće su nastojali da prebace na Istok. Tako je stvorena nova doktrina „globalnog sveta“. Sa njom je izvršen prelaz sa kritičkog na apologetski globalizam „novog svetskog poretka“. Ova konstrukcija „globalnog sveta“ je asimetrična: izvori tehničke i potrošačke civilizacije Zapada se šire na celi svet. U tom cilju se zagovara koncepcija „otvorenog društva“ i „otvorenog tržišta“. Njom se poništava suverenitet nacionalnih država. S druge strane, bogate zemlje Severa se, u cilju svoje zaštite od siromašnog Juga, zatvaraju u zaštićen ekonomski, pravno-politički i socijalni prostor. U isto to vreme, težnje Rusije da obnovi veze sa susedima označavaju kao ruski imperijalizam.
Država stara tek nešto više od dva veka, koja je otvoreno objavila program stvaranja svetske, planetarne imperije i već dugo istrajava na njegovom ostvarivanju, osporava jednoj mnogo starijoj i značajnijoj kulturi i civilizaciji pravo na slobodu i samostalan život.

Otkuda potiče takva samouverenost, da li je njen izvor uverenje u nadmoćnost kulture ili oslonac na u istoriji još neviđenu vojnu i drugu moć, koja služi kao osnova za širenje straha i anahrono autoritarno ponašanje?
Zapad teži da monopolizuje tok i pravac globalizacije, koja je neminovna. Zato on ne mari za otkriće savremene nauke o raznolikosti i mnoštvenosti puteva društvenog razvoja. Šta je zapravo „otvoreno društvo“, koje on zagovara i nastoji da uspostavi svim sredstvima? Ono je otvoreni socijal-darvinizam. Predstavljaju ga kao otkriće savremenosti. Nasuprot toj laži, sav razvoj sveta je vodio u pravcu zaštite i pomoći slabima, potpuno suprotnom onom koji nameću. Ovo poistovećivanje sile sa pravdom je put u novo varvarstvo.

Pitanje našeg vremena je kako obnoviti prvenstvo kulture i morala nad socijal-darvinističkom stihijom. Šta na tom zadatku može da uradi ruska i vizantijsko-slovenska pravoslavna civilizacija?
Posle sloma liberalne ideologije, Zapadu su ostali samo prinuda i nasilje kao način odnosa sa nepovlašćenom većinom sveta. Hedonistički potrošač kao čovek koji pretenduje na svetsko gospodstvo je nespreman na vojničko žrtvovanje, i zato će u budućim ratovima sve češće koristiti tehniku, koja ne razlikuje vojsku i mirne građane.
Mogući odgovori su unutrašnje preobraženje zapadnog čoveka kroz novu svetsku revoluciju svesti ili vojni sukob sa ovim kolonijalizmom i rasizmom. Sam Zapad, zavisno od toga preti li mu opasnost, bira čovečan ili zverinji lik. Narav pobednika u Hladnom ratu se neće promeniti bez izgradnje uverljive vojne protivteže. Svi osvajači u dosadašnjoj istoriji od Džingis Kana do Hitlera su uspeli stvoriti protivnički, pobednički vojni savez. I Amerika je stvorila Šangajsku organizaciju za saradnju ŠOS, grupu BRIKS i druge. Pitanje je u tome da li će ovu novu silu pratiti novi svetonazor, koji predviđa mesto za sve na Zemlji, bez osvajačkih ratova i porobljavanja. Predstoji preobrazovanje formacione perspektive, stvaranje nove paradigme razvoja u čijem će stvaranju neuporedivo veću ulogu imati Istok i Jug. Kina brzo razvija svoju materijalnu moć, ali je u obnovi svoje civilizacione tradicije znatno veću ulogu dala konfučijanskom racionalizmu nego prosvetljenom daosiskom misticizmu. U Indiji je u toku obnova tradicije u cilju civilizacionog odgovora. U izgradnji nove paradigme razvoja ona ima velike mogućnosti za stvaranje nove svesti u postzapadnom svetu. Indija i pravoslavni svet su bliski po idealu svetosti i zato bi trebalo težiti zbližavanju ove dve kulture, koje su i stubovi odbrane kontinenta od nasrtljivog zapadnog sveta.

Uskoro bi trebalo da se održi simpozijum na temu Evroazijskog saveza, Vi ste jedan od organizatora – ko će sve doći i šta očekujete od simpozijuma?
Pitanja izbora našeg puta u budućnost, nametnuta dramatičnim događajima u posljednjih dvadesetak godina, podstakla su nas da organizujemo naučni skup na ovu temu na koji smo pozvali društvene i političke teoretičare. Cilj nam je da što svestranije i potpunije osvetlimo ovu problematiku.
Skup o Evroazijskom savezu će se održati 24. i 25. maja, na dane slovenskih prosvetitelja, Svetih Kirila i Metodija u etno-selu Stanišić kod Bijeljine.

S obzirom na sve ovo što se dešava sa Kosovom i Metohijom – vjerujete li u pobjedu „savjesti nad silom”?
O Kosovu i Metohiji je ono što bi trebalo reći rekao Njegova svetost patrijarh Irinej. Kosovo se ne može i ne sme predati! Ono mora biti vraćeno u sastav Republike Srbije.
U politici trebalo bi razlikovati političku strategiju i političku taktiku. Ona je definisana kao veština mogućeg, u datim uslovima i okolnostima. Mi Srbi svoju političku strategiju, nažalost, nemamo. U tom slučaju se svaka taktika može predstavljati kao mudra, mogu se navoditi mnogi razlozi.
Čoveka, pa i narod odlikuje raspetost između interesa i vrednosti, raspeće je večno znamenje ljudskog postojanja u svetu. Ideali istine i pravde su najviše dobro za koje je naš narod u svojoj istoriji podneo isuviše velike žrtve. Hoće da nas pretvore u malograđane koji misle samo o današnjem danu. A nama je potrebna ocena istorijskog vremena u kojem se nalazimo. Ne možemo se odreći svojih obaveza, trebalo bi poneti breme koje nam je zapalo. Srbima nikada nije bilo lako – mi smo najistureniji, najzapadniji deo jedne civilizacije koju pokušavaju na sve načine da unište. Ali, nije ni drugima. Potrebno nam je jedinstvo. Ne možemo raditi sami.
Tim više se ne može prepustiti šaci političara da odlučuju o sudbini naroda i države. Srpska inteligencija ima veliku odgovornost da rasvetljava događaje, ne može stajati po strani kad se rešavaju sudbinska pitanja.
Svoje prirodno mesto u svetu osveštano zajedničkom istorijom, verom i kulturom, srpski narod trebalo bi da traži i stvara u zajednici sa Rusijom i njenim prijateljima i saveznicima. Stvaranje Evroazijskog saveza je dobar način da se ta nasušna potreba i ostvari. Posle drame Trećeg svetskog, Hladnog rata, u kojem je nestao Sovjetski Savez, svet se danas nalazi u neobjavljenom, Četvrtom svetskom ratu, koji trenutno besni na tlu Sirije, i preti da preraste u otvoreni, neposredni sukob velikih sila.
Pogazili bi i izdali zavet predaka, koji su uz velike žrtve i stradanja zajednički izvojevali blistave pobede, i obesmislili sve što jesmo ako bi se upregli u kola koja se spremaju da pregaze Rusiju i unište čitavu našu kulturu i civilizaciju.
Rusija nam je Bogom dana, ona je naša – rodna, a rod se ne bira; s rodom se i živi i mre.