Ružica na Sinjajevini

Piše Dragan Lakićević

Pohod na crkvu Ružicu nije bio pohod kakvog paše Bušatlije, niti onoga Murata što ga je na Sinjajevini pogubio pop Dragović, pevač Sime Milutinovića Sarajlije,  već su to bili „naši“ koji su se, pod pokroviteljstvom pokrovitelja režima sad  setili da im je (za njihovu stvar) potrebna i crkva

Samo 20 strana ima brošura „Sramni pohod na Crkvu Ružicu 2004. godine“ čiji je autor Miodrag Mujo U. Bojić, a izdavač Crkva Ružica Sinjajevina.
Godina iz naslova, godina je pisanja poeme o kojoj je reč, verovatno i godina izdavanja.
Crkva Ružica na planini Sinjajevini verovatno nije registrovana za izdavačku delatnost, ali pesnik nije imao kome drugom da se obrati za izdavanje pre nego svetinji koju je pokušao da odbrani svojom rečju.
Mujo Bojić bio je lokalni pesnik. Znalo se za njega u „dvije Morače“, recimo i u Kolašinu. Bio je nenametljiv, bez ekstremnih osobina i poduhvata koji bi ga „proslavili“ u usmenim pričama koje se iz naših zavičaja nose prema velikim gradovima ispovedaonicama onih s povećim prtljagom uspomena iz svoje postojbine.
Rođen je 1948. u Gornjoj Morači. Pisao je u svesci. Nije se obazirao na poneki podsmeh „pjesniku“ tamo gde je poslednji pesnik umro 1851, a posle toga se nije imalo rašta pevati, a to znači ni misliti…
Mujo Bojić nije imao ambicija ni da štampa svoja dela. Da je hteo, mogao je. Videli smo da ništa nije ostalo neobjavljeno.
Ali se te godine, 2004. latio i toga posla: da u knjižici malog formata, nalik crkvenom kalendaru, sa ornamentima u okviru svake stranice, štampa svoju poemu o pohodu na crkvu Ružicu. Nije to bio pohod kakvog paše Bušatlije, niti onoga Murata što ga je na Sinjajevini pogubio pop Dragović, pevač Sime Milutinovića Sarajlije…

[restrictedarea]

No se bojim od zla domaćega Bili su to „naši“: koji su se, pod pokroviteljstvom režima sad setili da im je (za njihovu stvar) potrebna i crkva. Pošto su je registrovali u obližnjoj stanici milicije, stali su da, koristeći režimske medije, konstruišu njenu istoriju i politiku… Za sve je nedostajalo samo sveštenika i vernika. Sveštenika su našli u otpadniku iz Srpske pravoslavne crkve, a u vernike su se prerušili ateisti, labilni komunisti i aktivisti partija u čijem je programu jedino antisrpstvo…
Pohod se dogodio na praznik Velika Gospojina, slava manastira Morače, koji su podigli Nemanjići, a u kojoj su kršteni svi morački preci do 1941. godine… Te 2004. godine u Morači je obeležavano 200 godina Prvog srpskog ustanka, u kojem su učestvovali Moračani i Drobnjaci, ali je saradnjom sa Karađorđem dirigovao Petar I Petrović Njegoš, stric najvećeg srpskog pesnika.
Dok se oko moračke lavre okupljao narod, služila liturgija i započinjao sabor, državni automobili sa jednim ministrom i raspopom čiju mitru nije priznao niko osim njegove partije, prošla je magistralom prema Kolašinu… Građani Kolašina i izletnici na planini sprečili su ih da se približe crkvi Ružici.

Ime crkve Ružice „O imenu crkve Ružice“ pisao je u „Istorijskom časopisu“ (knj. 5, Beograd, 1955) istoričar Mihailo Dinić. „Malo ima ljudi iole upoznatih sa našom narodnom epikom koji nisu čuli za crkvu Ružicu u beogradskom gradu. To ime dato je u novije vreme crkvi koja je načinjena od jednog barutnog magacina. Ali ono što je manje zapaženo to je da naš narodni pevač zna i za crkve pod istim imenom i u drugim mestima širom čitave naše zemlje. U pesmi ‚Kajanje i ispovijest Marka Kraljevića‘ pominje se i jedna Ružica na Kosovu: (…) Pa otide u Kosovo crkvi / Ka Ružici slavnog car Lazara (…) Druge pesme odvode nas dalje, u naše primorske krajeve…“
Profesor Dinić prati trajanje drevnog praznika i običaja rusalja, vezanog za praznik Duhove (Sveta Trojica) u hrišćanskim razdobljima. „U pesmi ‚Turski car i Niko patrijar‘ pominje se u Carigradu crkva Rosalija – Vuk beleži da ‚rosa‘ u Boki Kotorskoj znači ruža, a i pomenutu pesmu zabeležio je u tom kraju. Ovaj oblik nas upućuje na trag kojim treba ići da bismo objasnili postanak i značenje našeg imena crkve Ružice.“
I na kraju: „Ružica kao ime za crkvu poznato je i van narodne pesme. Njime se nazivaju i neke ruševine crkava. Više varošice Rožaja nalazi se ‚crkvina Ružica‘, a u Kolašinu ruševine manastira Ružice (…) Tu se očigledno radi o negdašnjim crkvama i manastirima koji su bili posvećeni Sv. Trojici…“

Branič crkve i plemena Sve to ne mora da zna narod koji se oko Ružice na Sinjajevini okuplja od davnina. Ne mora da zna ni narodni pesnik Miodrag Mujo U. Bojić, ali on oseća svetinju i njenu drevnost. Tu na Sinjajevini je i „gorsko oko“ Savina voda. Kog Save? Možda je taj Sava stric onoga Stefana Vukanovog koji je 1252. godine podigao manastir Moraču?
Sve to pokreće pesnika Bojića: impuls predaka o kojima odavno pevaju gusle, da i sam opeva pohod ili napad na nešto što ne valja skrnaviti i politički zloupotrebljavati. I on započinje „nebeskim prilikama“ koje slute promene i nesreće: Što se bistro nebo muti, / Što nebeske munje biju, / Što pomamna Tara ječi, / Što gorama vuci viju! Retorska pitanja u osmercu – stihu narodne lirike, plemenskih kola Nikole Petrovića Njegoša, uostalom i „Posvete prahu Oca Srbije“.
„Mujo pjesnik“ oseća da svojim strofama ne brani samo taj dan i lični duhovni kapital od pronevere. On sluti da brani i onu kosovsku Ružicu, gde god da je ima: ako je u pesmi, ona je u nama… Možda upravo to okuplja narod da spreči ruženje Ružice na Sinjajevini u leto 2004. godine.

Dušmaninu da odole Što se tvrdo borje ruši / U gorama Durmitora; / Što se danas uzdrmala / ponosita Crna Gora! Brzo pesnik prelazi sa kosmičkih na zemaljske predele: Evo šta je pravi razlog / Zlom vremenu ovakvome, / Što ne pamti niko dosad / u vremenu proteklome. Ako se ne pamti, ima razloga da se peva i štampa, makar ovako, o svom trošku.
U jednolikim strofama rimuju se drugi i četvrti stih. A svakoj ima pokoji citat: Misle crkvu da pretvore / U dukljansku tvorevinu, / Od koje bi pravi vjernik / Bježo negdje u divljinu… Pesnik se seća starih sabora na Ilindan, kod Ružice, gde se u bratstvu i ljubavi sretao narod, igralo i pevalo: Među njima guslar pjeva / Mojkovačku slavnu bitku, / Za Kosovo i Miloša / I njegovu sablju britku. Napad na Ružicu je napad na tu ljubav i bratstvo, ali i na tu baštinu o kojoj je pevao guslar na Sinjajevini… Mujo zatim pominje pojedince i plemena koji su sprečili raspopa „da svetinju opogani“. Čak i stoka na katunu, kao u narodnim pesmama, svojim oglašavanjem, sluti đavolsko prisustvo… Onda se, pozivom na pokajanje, javlja reč pomirenja i duh poljuljanog bratstva: Ko god želi od vas ovđe, / Može crkvu posjetiti, / Samo raspop danas neće / Nosa svoga namoliti.
Na kraju jedne strofe javlja se odjek „Moračkog kola“ koje je spevao Nikola Petrović. Knjaz i kralj pevao je „Dušmaninu da odole“, a pesnik Bojić „Bezbožnima da odole“…
Odoleti – možda je to reč spasa i opstanka. I kad je reč o maloj crkvi na planini i kad je reč o ogromnoj svetinji Kosova i Metohije.
Poema se završava jedinom strofom u desetercima. Možda to podvlačenje sugeriše pevanje Mujove pesme uz gusle: Zublja tvoja svijetle prošlosti / Svuda sija gdje god ima ljudi, / Dok je slavne srpske istorije / Dok uz gusle pjeva se i gudi…
Pesnik Mujo rekao je svoje.
Miodrag Mujo U. Bojić preminuo je 2012. godine.
Na naslovnoj strani njegove knjige stoji reprodukcija slavne moračke freske Gavran hrani Svetog Proroka Iliju (to je aleksandrinac), a u Morači je u desetercu Gavran hrani Proroka Iliju. Biblijski prizori i iskušenja traju od starozavetnih vremena do danas. U njima svako učestvuje na svoj način.

[/restrictedarea]