Petnaest hiljada “ZA” – nijedan glas protiv

Piše Miodrag Zarković

Pomislio bi čovek da se Srbiji odano stanovništvo na severu Kosova i Metohije već naviklo na razočaranja koja im priređuje zvanični Beograd, ali je poslednja odluka srpske Vlade – da pristane na briselsku kapitulaciju  – ipak prenerazila četiri nepokorne opštine

Odavno navikli na to da je u „evropskoj Srbiji“ svima drugima – osim njima – neprocenjivo teško, stanovnici severnog dela Kosovske Mitrovice pokušali su da i najnovije diplomatske pobede zvaničnog Beograda isprate sa humorom. Taksista Toma je, recimo, ovako ocenio trenutno stanje stvari:
„Beograd sada, pošto je predao Kosovo, najzad može da računa da će uskoro da dobije datum za početak pregovora sa Vojvodinom.“
Isto tako, gosti iz severnih krajeva države koji su proteklih dana zapucali u grad što se prostire samo do mosta preko Ibra, nikako nisu mogli da izbegnu zavitlavanje. Kada bi, na primer, gost izvadio novčanik ne bi li im platio piće u kafani, Mitrovčani bi uglas i sa širokim osmehom odbili:
„Ne, ne, taman posla, vaš novac više ne važi ovde, vi ste sada druga država.“
Može stanje duha dosta, pa i presudno, da pomogne u mnogim okolnostima, ma kako bile nepovoljne. Na Kosovu i Metohiji se to nikada ne zaboravlja.
Ovo, međutim, nisu takve okolnosti. Udaranje brige na veselje odagnaće gorčinu za neko vreme, ali ne može da je sasvim potisne, jer odluka beogradskih vlasti da prihvate predaju celokupnog područja Kosova i Metohije u ruke Hašima Tačija – i da to još nazivaju nekakvom pobedom ili, u rezervnoj varijanti, izbegavanjem katastrofe! – istinski je užasnula stanovništvo četiri severne opštine Kosmeta. Uveliko srođene sa tegobama najrazličitijih vrsta, ovo što im se sručilo na glavu u petak, 19. aprila, kada su najviši beogradski zvaničnici pristali da se odreknu južne pokrajine i ljudstva koje ju je svojom žrtvom čuvalo ovolike godine, pogodilo ih je više nego išta ranije.
„Da li narod u Srbiji zaista misli da gladuje zbog nas ovde?“, s nevericom pita, i sebe i druge, 30-godišnji Mitrovčanin, kome je nepojmljivo kako iko u današnjoj Srbiji može da poveruje u tako uvredljivu besmislicu, poput one da je Kosmet „kamen oko vrata“ koji Srbiju zadržava na putu ka nekakvoj svetloj budućnosti. U tom pitanju više nema ni trunke duhovitosti koju je dotle umetao u svaku rečenicu.
Njegovom prijatelju, koji sedi pored, zazvoni mobilni telefon. Rođaka iz središnje Srbije zove ga da ga pita kako je i da li je mirno.
„Mirno je, naravno da je mirno“, odgovara joj. „Što pa da ne bude?! Ništa se novo nije desilo. Izdali nas: ništa to nije novo za nas, tako nam je već pet godina.“

NAJVEĆI MITING IKADA Mitrovica nije, ipak, ostala sasvim mirna protekle sedmice. Uprkos poražavajućim prilikama u koje je zapala, pokazala je živahnost kakvu daleko manje ugroženi gradovi nikako da ispolje. U ponedeljak, 22. aprila je, naime, održan veliki miting u centru grada, na Trgu Šumadija. Najveći miting u Mitrovici ikada, svedoče meštani: petnaestak hiljada ljudi, a možda i više – sve su ulice koje su vodile ka ovom raskršću bile zakrčene svetom – slilo se tu sa svih krajeva severnog Kosmeta, kako bi iskazalo svoje protivljenje pogubnoj odluci beogradske izvršne vlasti. Na dotičnom severu živi oko šezdeset do sedamdeset hiljada ljudi, pa ispada da je svaki četvrti tog podneva stajao tamo, kako bi pukim prisustvom pokazao šta misli o vlasti koja ga je pustila niz vodu navodno za njegovo dobro.
Na bini sa koje su se govornici obraćali okupljenima, stajali su rukovodioci sve četiri srpske opštine. Stranački sastav njih na bini bio je vrlo šarolik: Demokratska stranka Srbije, Srpska napredna stranka, Demokratska stranka… Često su ove stranke vodile među sobom žestoke političke obračune, i u tim obračunima je znalo da bude izuzetno grubih udaraca. Bilo je takvih obračuna i nedavno, neposredno pre ove poslednje nesreće koja je zadesila kosmetske Srbe.
Šaroliko je bilo i dole, ispod bine, u gomili koja je čas klicala, čas zviždala, čas skandirala. Mitrovica je, kao i ceo sever Kosmeta, veoma živahan kraj, gde se okolne planinske vrleti savršeno odslikavaju u vrelom mentalitetu meštana – dodatno podgrejanom svim izazovima četrnaestogodišnjeg otpora sili i nepravdi – i gde među ljudima vladaju veoma živopisni, najraznovrsniji odnosi. U pokondirenim, evrofanatičnim sredinama, ljude često spajaju ili razdvajaju uski, lični interesti, zbog čega su međuljudski odnosi tamo sterilizovani do bljutavosti; u Kosovskoj Mitrovici, međutim, ljudi se nisu pretvorili u pretpristupne robote, već se i dalje vole ili mrze onako kako je to inače svojstveno živim bićima, bez društveno-političke korektnosti ili one lažljive uštogljenosti kojom se prikrivaju karakterne slabosti. Tamo kada Janko ne podnosi Marka, to znaju bukvalno svi, uključujući i samog Marka – koji, zauzvrat, takođe nimalo ne okleva kada je na njega red da se izjasni koliko mu na živce ide gorepomenuti Janko.
Sve oprečnosti okupljene i na bini i ispod nje, dakle, mogle bi da zavedu na pomisao da takav skup ne može da izrodi preko potrebno jedinstvo. Ali, ne bi Kosovska Mitrovica bila to što jeste, kada bi podlegala sumornim očekivanjima, ma koliko ona delovala logično u datom trenutku. Jedinstvo iskazano na ovom skupu, na narodnom zboru kakav se ne pamti, ostaće ubeleženo kao poučno svedočanstvo o zadivljujućoj istorijskoj svesti kojom se jedna ugrožena, a prkosna i ponosita sredina, rukovodila onda kada je ostala bez ikoga i ičega drugog u šta bi mogla da se pouzda.

[restrictedarea]

NENARUŠENO JEDINSTVO Nisu svi govornici, koji su se tog sunčanog ponedeljka obratili okupljenom narodu, bili po volji onih kojima su se obraćali. Niti je po volji bilo sve što je izgovoreno. Kada je, na primer, predsednik Opštine Severna Mitrovica Krstimir Pantić na početku svog govora zatražio od okupljenih da ne vređaju osobe koje će on pomenuti i ne zvižde im, bez obzira na to da li ih smatraju krivcima za pogubni Briselski sporazum, masa se uzburkala i počela – ne njemu, već neimenovanim pojedincima koje je on unapred hteo da zaštiti – da skandira „izdaja, izdaja“. Ni kasnije ga nisu preterano slušali, pošto jesu zviždali, mada bez uvreda, na svako pominjanje najviših zvaničnika države Srbije.
Ali, tamo i tada ništa nije moglo da naruši jedinstvo severnog Kosmeta, zbog čega je na kraju skupa viđen nezaboravan prizor.
Kada su predstavnici sve četiri opštine završili svoje govore, pristupilo se glasanju, u kojem je učešće uzeo bukvalno svako ko se našao na Trgu Šumadija. Masi je najpre bio pročitan Briselski sporazum, tj. njegove najspornije odredbe, posle čega je masa upitana da li je saglasna sa tim da se dotični Sporazum odbaci. Kao jedan, petnaestak hiljada duša – možda i više, procenjivali su neki izveštači – podiglo je ruku u znak saglasnosti sa odlukom da se Sporazum odbaci, i da se usvoje zaključci .
Bila je to slika za večnost, znamenje kolektivne privrženosti cilju koji nije ni lak, ni jednostavan, ali koji je jedini častan i samim tim jedini moguć za časne ljude. U tom blago zatalasanom ćilimu hiljada podignutih ruku, nemoguće je bilo primetiti bilo kakvo iskakanje ili bilo čiju uzdržanost. Staro i mlado, muško i žensko, crno i belo, sve je u tom času podiglo šaku ka nebesima, ka plavetnilu koje će valjda umeti da dostojno ceni taj prizor, taj nemi poklič, kada već na zemlji on ne nailazi na vrednovanje kakvo zaslužuje.
Zbog svih svojih nesuglasica i neusaglašenosti, sever Kosmeta i jeste ovakvo vrelo ljudskih strasti kakvo jeste, a ne sterilisana, orvelovska laboratorija za duše kakvu priželjkuju B92 i njeni ideološki istomišljenici. Ali, bez obzira na nesuglasice i neusaglašenosti, skoro pa opipljive čak i tog ponedeljka, od petnaest hiljada ruku – možda i više! – niti jedna nije zadrhtala kada je trebalo da se propne kako bi ušla u povest.

PORUKA ZA VEKOVE Nije to, prema tome, bila posledica histerične, pubertetske nezrelosti, kao što su to one kolektivne opijenosti publike na savremenim koncertima popularne muzike. Zna Mitrovica šta je to rokenrol, šta džez, a šta folk; ima i jednu, i drugu, i treću scenu u svojim lokalima i noćnim klubovima; ovo, međutim, nije bilo to, već nešto mnogo drukčije i dublje.
Nije to bila nikakva religijska zatucanost, kakvu često ovdašnji evronamćori pripisuju rodoljubivim parčićima srpske javnosti. Stanovništvo severa Kosova i Metohije, kao i ono iz enklava-getoa južno od Ibra, savršeno prepoznaje duhovnu vertikalu staru bezmalo hiljadu godina, i crpe iz te vertikale snagu da na nogama, a ne puzeći, izdrži sve smrtonosne izazove pred koje je bačeno: tamo čak i agnostici ili otvoreni ateisti, ili pripadnici drugih veroispovesti (islamu posvećeni Goranci, na primer), sa divljenjem i uvažavanjem govore o svetosavskom nasleđu, i nema u tom divljenju ni tragova zatucanosti kakva se priviđa poklonicima samo onih duhovnosti koje se mogu ponuditi na rasprodaji krajem sezone.
Ali, ovo nije bilo ni puko oslanjanje na opisanu vertikalu. Ovo je punokrvni doprinos njoj, čvorište koje će, ako je pravde, kroz vekove odzvanjati svojim značajem.
Te hiljade ljudi nemaju nikakvih iluzija i nisu ni u kakvom raskoraku sa „realnošću“. Čak se i među sobom poznaju u prste, kako je već opisano. Mnogi od onih ispod bine ne vole neke od onih koji su na bini. Ali su, kada je kucnuo čas, svi podigli ruku, znajući da se ne glasa ni za Janka, ni za Marka, već za Srpstvo i Srbiju, a protiv nezapamćenog čina veleizdaje iza kojeg će slediti samo novi porazi i dalja posrtanja.
Stožeri današnje izvršne vlasti često su prošlog leta, dok su pojašnjavali koalicioni Sporazum koji su sklopili, ponavljali da se nisu okupili u isti kabinet zato što se vole – jer se, tvrdili su, ne vole – već zato da bi ispunili određene zadatke. Ceo svet je saznao 17. aprila kakav ih je to zadatak okupio u baš takvom sastavu, ali su na snimcima sa narodnog zbora u Kosovskoj Mitrovici i oni mogli da vide kako to izgleda kada im se uzvrati istom merom. Ima među kosmetskim Srbima podela, ima ih koji se ne vole preterano, ali svi vole Srbiju i svi su svesni da je to jedina država koju su spremni da prihvate.
Zbog te svesti, njihova odluka da se usprotive briselskoj kapitulaciji i, kao nosioci suvereniteta, osnuju sopstvenu Skupštinu koja će ih nadalje predstavljati, jeste jedinstvena odluka u istorijskom smislu, pošto je usvojena sa petnaestak hiljada glasova za – možda čak i više – i nijednim protiv.

USAMLJENI SEVER Naravno, nije državotvorna svest ograničena samo na ljude sa severa Kosmeta, ali tamo ju je, nesporno, lakše steći i zadržati. Tako su se i mnogi studenti Prištinskog univerziteta, koji je od 1999. izmešten u Severnu Mitrovicu, upravo tamo „zarazili“ naglašenom rodoljubljem, kada su dolazili iz svojih zavičaja iz ostatka Srbije.
Mnogi od tih studenata bili su i na narodnom zboru od 22. aprila. Jedna skupina od njih petoro sedela je kasnije u kafiću odmah pored studentskog doma: dve devojke iz same Mitrovice, jedan mladić iz Aleksinca, jedan iz Niša i još jedna devojka iz Gruže, svi studenti prve godine književnosti. Rado su pristali da za „Pečat“ iznesu svoje utiske o trenutnoj situaciji, ali ih je prvo pitanje ipak iznenadilo, i to ne baš prijatno:
„Da li smo bili na mitingu?! Nego šta nego da jesmo!“
Rekoše da su, koliko znaju, njihove kolege takođe masovno izašle na ulicu tog dana. Uopšte, kaže jedna od dve Mitrovčanke, na fakultetu se ne oseća da sudbina Kosmeta više pogađa njih meštane, od studenata koji su pridošli iz drugih krajeva Srbije:
„Možda su malo uzdržaniji u početku, ali se vrlo brzo srode sa Mitrovicom i prilagode joj se. Verovatno ima i onih koje sve ovo ne dotiče i koji gledaju samo svoja posla, ali ipak mi se čini da većina studenata shvata i saučestvuje u našim tegobama.“
Ovo troje koji su iz središnje Srbije, kažu da njihove porodice i prijatelji često osećaju zabrinutost zbog njih. „Majka me zove svaki dan i ne prestaje da brine“, svedoče maltene istovetnim rečima. Sve troje, takođe, dele i pomalo porazno iskustvo, da niko od njihovih prijatelja iz zavičaja, još nije pokazao ozbiljniju nameru da ih poseti ovde i da obiđe ne samo njih, već i taj sever Kosova i Metohije o kojem se toliko priča:
„Kada odem tamo govorim im mnogo o Mitrovici, o tome kako se ovde živi i kakvi su ovde ljudi, koliko je ovde zanimljivo. Povremeno kao pokažu zanimanje, hoće da dođu, ali još nijednom niko od njih nije i ostvario tu nameru. Možda će i do toga doći, tek smo prva godina, mada sumnjam.“
Taj utisak je, nažalost, možda i najtačnija slika današnje Srbije. Srpsko stanovništvo na Kosovu Metohiji, zajedno sa nepokorne četiri opštine na severu, prečesto je sasvim usamljeno. U proteklih 14 godina, koliko je prošlo od kako je strana čizma zauzela južnu srpsku pokrajinu, ta se njihova usamljenost sve više pojačavala, a sada je, posle sramnog Briselskog sporazuma, prosto neizdržljiva.
Na narodnom zboru u Kosovskoj Mitrovici, sever Kosmeta je pokazao da mu je preko glave te usamljenosti. Kada su glasali, pružili su ruke prema nebu, ali i prema Srbiji. Na Srbiji je sada da na taj poziv odgovori – pri čemu taj odgovor, uči nas primer iz Kosovske Mitrovice, može da ponudi baš narod, kao nosilac suvereniteta.

Ostavke, pa referendum!

Dan posle mitrovačkog skupa, u javnosti je odjeknula ostavka Aleksandra Vulina na mesto direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju. Širom države je Vulinova ostavka pokrenula oštre rasprave o tome da li je taj potez zakasneo ili pravovremen, dogovoren ili iskren, koristan ili štetan…
Sever Kosmeta je, međutim, čak i previše prekaljen smrtonosnim opasnostima koje vrebaju tik preko reke. Svi su tamo gledali Vulinov intervju na Javnom servisu, ali su, upravo zbog toga što se najneposrednije nose sa posledicama Briselskog sporazuma, tamo retki oni koji upadaju u zamku preteranog raščlanjavanja.
„Pod jedan, očekujemo da ostavke sada podnesu i predsednik Tomislav Nikolić i premijer Ivica Dačić, jer je svakome ko je gledao intervju sa Vulinom na RTS-u više nego jasno da je dogovor u Briselu štetan po Srbiju i protivustavan“, kaže za „Pečat“ Marko Jakšić, odbornik u skupštini Zajednice četiri opštine sa severa Kosmeta, usredsređujući se prvenstveno na činjenice koje je Aleksandar Vulin izneo i koje su valjda nesporne. „Pod dva, iskreno sam šokiran saznanjima o briselskim pregovorima, koje je izneo Vulin. On je ispričao sa koliko se ponižavanja i omalovažavanja odnosila Evropska unija prema srpskoj delegaciji u ovim pregovorima, navodeći konkretne primere. Znate, ja sam bio u pregovaračkom timu od 2006. do 2008. godine. Niko se tada nije prema nama odnosio na taj način, iako smo se vrlo žestoko sukobljavali sa prištinskim pregovaračima ili, tačnije, baš zbog toga što smo se sukobljavali. Mi smo u tim pregovorima zastupali Srbiju i srpske interese, a nismo prodavali veru za večeru kao ovi današnji pregovarači, koji su zbog toga i doživeli da ih potcenjuju i ucenjuju.“
Ideja za koju se Vulin u svom obraćanju najizrazitije založio, a koja i nije sasvim nova u ovdašnjoj javnosti, jeste održavanje referenduma. Razumljivo osetljivi posle nebrojenih medijskih i raznih drugih, svakodnevnih manipulacija kojima je izloženo stanovništvo Srbije, mnogi su ovaj predlog dočekali krajnje uzdržano. Jakšić, međutim, i u vezi sa ovim pitanjem ima krajnje nedvosmislen stav, prema kojem će, ako bude ispoštovan, lako biti ustanoviti da li su građani za to da se sprovodi briselski sporazum, ili nisu:
„U svakom slučaju, mi tražimo da se Srbija izjasni na referendumu, ali samo jedno referendumsko pitanje dolazi u obzir. ‚Da li ste za to da Kosovo i Metohija ostanu u sastavu Srbije?’ – tako mora da glasi pitanje na listiću. A ne da se pominju evropske integracije i ko zna šta još, jer to su sve mogućnosti za manipulaciju i dalje zamajavanje. Srbi preostali na Kosovu i Metohiji prihvatiće referendum samo ukoliko se pitanje bude postavilo ovako kako sam naveo, i nikako drugačije.“

[/restrictedarea]