Петнаест хиљада “ЗА” – ниједан глас против

Пише Миодраг Зарковић

Помислио би човек да се Србији одано становништво на северу Косова и Метохије већ навикло на разочарања која им приређује званични Београд, али је последња одлука српске Владе – да пристане на бриселску капитулацију  – ипак пренеразила четири непокорне општине

Одавно навикли на то да је у „европској Србији“ свима другима – осим њима – непроцењиво тешко, становници северног дела Косовске Митровице покушали су да и најновије дипломатске победе званичног Београда испрате са хумором. Таксиста Тома је, рецимо, овако оценио тренутно стање ствари:
„Београд сада, пошто је предао Косово, најзад може да рачуна да ће ускоро да добије датум за почетак преговора са Војводином.“
Исто тако, гости из северних крајева државе који су протеклих дана запуцали у град што се простире само до моста преко Ибра, никако нису могли да избегну завитлавање. Када би, на пример, гост извадио новчаник не би ли им платио пиће у кафани, Митровчани би углас и са широким осмехом одбили:
„Не, не, таман посла, ваш новац више не важи овде, ви сте сада друга држава.“
Може стање духа доста, па и пресудно, да помогне у многим околностима, ма како биле неповољне. На Косову и Метохији се то никада не заборавља.
Ово, међутим, нису такве околности. Ударање бриге на весеље одагнаће горчину за неко време, али не може да је сасвим потисне, јер одлука београдских власти да прихвате предају целокупног подручја Косова и Метохије у руке Хашима Тачија – и да то још називају некаквом победом или, у резервној варијанти, избегавањем катастрофе! – истински је ужаснула становништво четири северне општине Космета. Увелико срођене са тегобама најразличитијих врста, ово што им се сручило на главу у петак, 19. априла, када су највиши београдски званичници пристали да се одрекну јужне покрајине и људства које ју је својом жртвом чувало оволике године, погодило их је више него ишта раније.
„Да ли народ у Србији заиста мисли да гладује због нас овде?“, с неверицом пита, и себе и друге, 30-годишњи Митровчанин, коме је непојмљиво како ико у данашњој Србији може да поверује у тако увредљиву бесмислицу, попут оне да је Космет „камен око врата“ који Србију задржава на путу ка некаквој светлој будућности. У том питању више нема ни трунке духовитости коју је дотле уметао у сваку реченицу.
Његовом пријатељу, који седи поред, зазвони мобилни телефон. Рођака из средишње Србије зове га да га пита како је и да ли је мирно.
„Мирно је, наравно да је мирно“, одговара јој. „Што па да не буде?! Ништа се ново није десило. Издали нас: ништа то није ново за нас, тако нам је већ пет година.“

НАЈВЕЋИ МИТИНГ ИКАДА Митровица није, ипак, остала сасвим мирна протекле седмице. Упркос поражавајућим приликама у које је запала, показала је живахност какву далеко мање угрожени градови никако да испоље. У понедељак, 22. априла је, наиме, одржан велики митинг у центру града, на Тргу Шумадија. Највећи митинг у Митровици икада, сведоче мештани: петнаестак хиљада људи, а можда и више – све су улице које су водиле ка овом раскршћу биле закрчене светом – слило се ту са свих крајева северног Космета, како би исказало своје противљење погубној одлуци београдске извршне власти. На дотичном северу живи око шездесет до седамдесет хиљада људи, па испада да је сваки четврти тог поднева стајао тамо, како би пуким присуством показао шта мисли о власти која га је пустила низ воду наводно за његово добро.
На бини са које су се говорници обраћали окупљенима, стајали су руководиоци све четири српске општине. Страначки састав њих на бини био је врло шаролик: Демократска странка Србије, Српска напредна странка, Демократска странка… Често су ове странке водиле међу собом жестоке политичке обрачуне, и у тим обрачунима је знало да буде изузетно грубих удараца. Било је таквих обрачуна и недавно, непосредно пре ове последње несреће која је задесила косметске Србе.
Шаролико је било и доле, испод бине, у гомили која је час клицала, час звиждала, час скандирала. Митровица је, као и цео север Космета, веома живахан крај, где се околне планинске врлети савршено одсликавају у врелом менталитету мештана – додатно подгрејаном свим изазовима четрнаестогодишњег отпора сили и неправди – и где међу људима владају веома живописни, најразноврснији односи. У покондиреним, еврофанатичним срединама, људе често спајају или раздвајају уски, лични интерести, због чега су међуљудски односи тамо стерилизовани до бљутавости; у Косовској Митровици, међутим, људи се нису претворили у претприступне роботе, већ се и даље воле или мрзе онако како је то иначе својствено живим бићима, без друштвено-политичке коректности или оне лажљиве уштогљености којом се прикривају карактерне слабости. Тамо када Јанко не подноси Марка, то знају буквално сви, укључујући и самог Марка – који, заузврат, такође нимало не оклева када је на њега ред да се изјасни колико му на живце иде горепоменути Јанко.
Све опречности окупљене и на бини и испод ње, дакле, могле би да заведу на помисао да такав скуп не може да изроди преко потребно јединство. Али, не би Косовска Митровица била то што јесте, када би подлегала суморним очекивањима, ма колико она деловала логично у датом тренутку. Јединство исказано на овом скупу, на народном збору какав се не памти, остаће убележено као поучно сведочанство о задивљујућој историјској свести којом се једна угрожена, а пркосна и поносита средина, руководила онда када је остала без икога и ичега другог у шта би могла да се поузда.

[restrictedarea]

НЕНАРУШЕНО ЈЕДИНСТВО Нису сви говорници, који су се тог сунчаног понедељка обратили окупљеном народу, били по вољи оних којима су се обраћали. Нити је по вољи било све што је изговорено. Када је, на пример, председник Општине Северна Митровица Крстимир Пантић на почетку свог говора затражио од окупљених да не вређају особе које ће он поменути и не звижде им, без обзира на то да ли их сматрају кривцима за погубни Бриселски споразум, маса се узбуркала и почела – не њему, већ неименованим појединцима које је он унапред хтео да заштити – да скандира „издаја, издаја“. Ни касније га нису претерано слушали, пошто јесу звиждали, мада без увреда, на свако помињање највиших званичника државе Србије.
Али, тамо и тада ништа није могло да наруши јединство северног Космета, због чега је на крају скупа виђен незабораван призор.
Када су представници све четири општине завршили своје говоре, приступило се гласању, у којем је учешће узео буквално свако ко се нашао на Тргу Шумадија. Маси је најпре био прочитан Бриселски споразум, тј. његове најспорније одредбе, после чега је маса упитана да ли је сагласна са тим да се дотични Споразум одбаци. Као један, петнаестак хиљада душа – можда и више, процењивали су неки извештачи – подигло је руку у знак сагласности са одлуком да се Споразум одбаци, и да се усвоје закључци .
Била је то слика за вечност, знамење колективне привржености циљу који није ни лак, ни једноставан, али који је једини частан и самим тим једини могућ за часне људе. У том благо заталасаном ћилиму хиљада подигнутих руку, немогуће је било приметити било какво искакање или било чију уздржаност. Старо и младо, мушко и женско, црно и бело, све је у том часу подигло шаку ка небесима, ка плаветнилу које ће ваљда умети да достојно цени тај призор, тај неми поклич, када већ на земљи он не наилази на вредновање какво заслужује.
Због свих својих несугласица и неусаглашености, север Космета и јесте овакво врело људских страсти какво јесте, а не стерилисана, орвеловска лабораторија за душе какву прижељкују Б92 и њени идеолошки истомишљеници. Али, без обзира на несугласице и неусаглашености, скоро па опипљиве чак и тог понедељка, од петнаест хиљада руку – можда и више! – нити једна није задрхтала када је требало да се пропне како би ушла у повест.

ПОРУКА ЗА ВЕКОВЕ Није то, према томе, била последица хистеричне, пубертетске незрелости, као што су то оне колективне опијености публике на савременим концертима популарне музике. Зна Митровица шта је то рокенрол, шта џез, а шта фолк; има и једну, и другу, и трећу сцену у својим локалима и ноћним клубовима; ово, међутим, није било то, већ нешто много друкчије и дубље.
Није то била никаква религијска затуцаност, какву често овдашњи евронамћори приписују родољубивим парчићима српске јавности. Становништво севера Косова и Метохије, као и оно из енклава-гетоа јужно од Ибра, савршено препознаје духовну вертикалу стару безмало хиљаду година, и црпе из те вертикале снагу да на ногама, а не пузећи, издржи све смртоносне изазове пред које је бачено: тамо чак и агностици или отворени атеисти, или припадници других вероисповести (исламу посвећени Горанци, на пример), са дивљењем и уважавањем говоре о светосавском наслеђу, и нема у том дивљењу ни трагова затуцаности каква се привиђа поклоницима само оних духовности којe се могу понудити на распродаји крајем сезоне.
Али, ово није било ни пуко ослањање на описану вертикалу. Ово је пунокрвни допринос њој, чвориште које ће, ако је правде, кроз векове одзвањати својим значајем.
Те хиљаде људи немају никаквих илузија и нису ни у каквом раскораку са „реалношћу“. Чак се и међу собом познају у прсте, како је већ описано. Многи од оних испод бине не воле неке од оних који су на бини. Али су, када је куцнуо час, сви подигли руку, знајући да се не гласа ни за Јанка, ни за Марка, већ за Српство и Србију, а против незапамћеног чина велеиздаје иза којег ће следити само нови порази и даља посртања.
Стожери данашње извршне власти често су прошлог лета, док су појашњавали коалициони Споразум који су склопили, понављали да се нису окупили у исти кабинет зато што се воле – јер се, тврдили су, не воле – већ зато да би испунили одређене задатке. Цео свет је сазнао 17. априла какав их је то задатак окупио у баш таквом саставу, али су на снимцима са народног збора у Косовској Митровици и они могли да виде како то изгледа када им се узврати истом мером. Има међу косметским Србима подела, има их који се не воле претерано, али сви воле Србију и сви су свесни да је то једина држава коју су спремни да прихвате.
Због те свести, њихова одлука да се успротиве бриселској капитулацији и, као носиоци суверенитета, оснују сопствену Скупштину која ће их надаље представљати, јесте јединствена одлука у историјском смислу, пошто је усвојена са петнаестак хиљада гласова за – можда чак и више – и ниједним против.

УСАМЉЕНИ СЕВЕР Наравно, није државотворна свест ограничена само на људе са севера Космета, али тамо ју је, неспорно, лакше стећи и задржати. Тако су се и многи студенти Приштинског универзитета, који је од 1999. измештен у Северну Митровицу, управо тамо „заразили“ наглашеном родољубљем, када су долазили из својих завичаја из остатка Србије.
Многи од тих студената били су и на народном збору од 22. априла. Једна скупина од њих петоро седела је касније у кафићу одмах поред студентског дома: две девојке из саме Митровице, један младић из Алексинца, један из Ниша и још једна девојка из Груже, сви студенти прве године књижевности. Радо су пристали да за „Печат“ изнесу своје утиске о тренутној ситуацији, али их је прво питање ипак изненадило, и то не баш пријатно:
„Да ли смо били на митингу?! Него шта него да јесмо!“
Рекоше да су, колико знају, њихове колеге такође масовно изашле на улицу тог дана. Уопште, каже једна од две Митровчанке, на факултету се не осећа да судбина Космета више погађа њих мештане, од студената који су придошли из других крајева Србије:
„Можда су мало уздржанији у почетку, али се врло брзо сроде са Митровицом и прилагоде јој се. Вероватно има и оних које све ово не дотиче и који гледају само своја посла, али ипак ми се чини да већина студената схвата и саучествује у нашим тегобама.“
Ово троје који су из средишње Србије, кажу да њихове породице и пријатељи често осећају забринутост због њих. „Мајка ме зове сваки дан и не престаје да брине“, сведоче малтене истоветним речима. Све троје, такође, деле и помало поразно искуство, да нико од њихових пријатеља из завичаја, још није показао озбиљнију намеру да их посети овде и да обиђе не само њих, већ и тај север Косова и Метохије о којем се толико прича:
„Када одем тамо говорим им много о Митровици, о томе како се овде живи и какви су овде људи, колико је овде занимљиво. Повремено као покажу занимање, хоће да дођу, али још ниједном нико од њих није и остварио ту намеру. Можда ће и до тога доћи, тек смо прва година, мада сумњам.“
Тај утисак је, нажалост, можда и најтачнија слика данашње Србије. Српско становништво на Косову Метохији, заједно са непокорне четири општине на северу, пречесто је сасвим усамљено. У протеклих 14 година, колико је прошло од како је страна чизма заузела јужну српску покрајину, та се њихова усамљеност све више појачавала, а сада је, после срамног Бриселског споразума, просто неиздржљива.
На народном збору у Косовској Митровици, север Космета је показао да му је преко главе те усамљености. Када су гласали, пружили су руке према небу, али и према Србији. На Србији је сада да на тај позив одговори – при чему тај одговор, учи нас пример из Косовске Митровице, може да понуди баш народ, као носилац суверенитета.

Оставке, па референдум!

Дан после митровачког скупа, у јавности је одјекнула оставка Александра Вулина на место директора Канцеларије за Косово и Метохију. Широм државе је Вулинова оставка покренула оштре расправе о томе да ли је тај потез закаснео или правовремен, договорен или искрен, користан или штетан…
Север Космета је, међутим, чак и превише прекаљен смртоносним опасностима које вребају тик преко реке. Сви су тамо гледали Вулинов интервју на Јавном сервису, али су, управо због тога што се најнепосредније носе са последицама Бриселског споразума, тамо ретки они који упадају у замку претераног рашчлањавања.
„Под један, очекујемо да оставке сада поднесу и председник Томислав Николић и премијер Ивица Дачић, јер је свакоме ко је гледао интервју са Вулином на РТС-у више него јасно да је договор у Бриселу штетан по Србију и противуставан“, каже за „Печат“ Марко Јакшић, одборник у скупштини Заједнице четири општине са севера Космета, усредсређујући се првенствено на чињенице које је Александар Вулин изнео и које су ваљда неспорне. „Под два, искрено сам шокиран сазнањима о бриселским преговорима, које је изнео Вулин. Он је испричао са колико се понижавања и омаловажавања односила Европска унија према српској делегацији у овим преговорима, наводећи конкретне примере. Знате, ја сам био у преговарачком тиму од 2006. до 2008. године. Нико се тада није према нама односио на тај начин, иако смо се врло жестоко сукобљавали са приштинским преговарачима или, тачније, баш због тога што смо се сукобљавали. Ми смо у тим преговорима заступали Србију и српске интересе, а нисмо продавали веру за вечеру као ови данашњи преговарачи, који су због тога и доживели да их потцењују и уцењују.“
Идеја за коју се Вулин у свом обраћању најизразитије заложио, а која и није сасвим нова у овдашњој јавности, јесте одржавање референдума. Разумљиво осетљиви после небројених медијских и разних других, свакодневних манипулација којима је изложено становништво Србије, многи су овај предлог дочекали крајње уздржано. Јакшић, међутим, и у вези са овим питањем има крајње недвосмислен став, према којем ће, ако буде испоштован, лако бити установити да ли су грађани за то да се спроводи бриселски споразум, или нису:
„У сваком случају, ми тражимо да се Србија изјасни на референдуму, али само једно референдумско питање долази у обзир. ‚Да ли сте за то да Косово и Метохија остану у саставу Србије?’ – тако мора да гласи питање на листићу. А не да се помињу европске интеграције и ко зна шта још, јер то су све могућности за манипулацију и даље замајавање. Срби преостали на Косову и Метохији прихватиће референдум само уколико се питање буде поставило овако како сам навео, и никако другачије.“

[/restrictedarea]