Od mjuzikla do brehtovskog angažmana

Piše Raško V. JOVANOVIĆ

Fragmentarne strukture, sa osamnaest scena i dvanaestak songova, drama „Ogvožđena“ skladno i efektno je komponovana i nesumnjivo predstavlja zanimljivo scensko štivo

Prvo izvođenje drame „Ogvožđena“ Gorane Balančević, dela kojim je mlada spisateljica osvojila nagradu „Branislav Nušić“ na konkursu Udruženja dramskih pisaca Srbije 2011. godine, naišlo je na poprilično zanimanje pozorišnih gledalaca. Svakako da je tome presudno doprinela ugledna nagrada, no s obzirom na to da je tekst odmah po dodeljivanju ugledne nagrade i objavljen u ediciji „Savremena srpska drama“, može se pretpostaviti i da je smela obrada jedne aktuelne teme iz našeg života takođe morala zainteresovati publiku. Zato sa zadovoljstvom možemo konstatovati kako je praizvedba novog domaćeg dramskog teksta u najstarijem beogradskom teatru dočekana ne samo sa zanimanjem, već i sa naklonošću publike.
Ako znamo da je Gordana Balančević ispod naslova svog komada napisala da je to „drama sa songovima“, onda svakako imamo uput koji nas vodi prema društveno angažovanom mjuziklu, ali i prema brehtovskoj viziji nepovoljne situacije u kojoj se nalaze naši radnici, kojima ništa ne preostaje nego da se energično bore za svoja prava. Glavni lik drame „Ogvožđena“ je Vesela Jovanović, pedesetogodišnja radnica na železnici negde u dubokoj provinciji, inače samohrana majka dveju kćeri, dvadeset dvogodišnje Sanje, apsolventa dirigovanja i dirigenta amaterskog hora „Matore keruše“ i sedamnaestogodišnje Nine, kafanske pevačice i šegrtkinje u kozmetičkom salonu. Tu su još i četiri radnica, Veselinih koleginica, a pojaviće se još i Šef i, naravno, Šef nad Šefom. Prisutan je i Dragan, pedesetogodišnji mašinovođa, Veselin ljubavni partner, koji mašta o tome da će ponovo sesti u lokomotivu i voziti putnike u vozovima. Tranzicija je progutala i železnicu, ali se službenici bore da sačuvaju svoja radna mesta. Najupornija i najenergičnija je Vesela, ona je ogvožđena, što će reći očeličena, pripravna na sve u nemilosrdno surovim uslovima života, koji dakako diktiraju i bezobzirne odnose među zaposlenima. Po borbenoj doslednosti i istrajnosti Vesela neizbežno izaziva asocijacije na Brehtovu Anu Firling, odnosno Majku Hrabrost, bez obzira na to što se suštinski razlikuje od nje.

[restrictedarea] Fragmentarne strukture, sa osamnaest scena i dvanaestak songova, drama „Ogvožđena“ skladno i efektno je komponovana i nesumnjivo predstavlja zanimljivo scensko štivo, što je i osetila rediteljka Đurđa Tešić. Pristupivši režiji ovog komada, ona je uspela da ostvari, mada ne uvek i dovoljno izbalansiranu, simbiozu između stilskog izraza svojstvenog mjuziklima u ovom slučaju sa permanentnim parodičnim tonovima i borbenog brehtovskog angažmana. Režija je obezbedila kontinuitet prikaza dinamičnim nizanjem prizora na sceni koja je imala, zahvaljujući inventivnom rešenju scenografa Zorana Petrova, dva lica što su se mogla brzo menjati: najpre siv i zapušten ambijent radne organizacije, što će reći železničke stanice, kao i drugi, izdvojen uokviren svetlećim zlatastim pantljikama, koji nas je dovodio u druge ambijente kao što je na primer kancelarija šefa ili pak ostale prostorije kada je ne znamo zbog čega stvaran isuviše glamurozan efekt, koji je potiskivao značenje socijalnog protesta. Dabome da je najveći problem bio interpretacija songova, koji su uglavnom pevani na plejbek, što svakako nije najbolje rešenje. Ako se od svih izvođača nije moglo očekivati korektno pevanje, možda su se za interpretaciju većine songova mogli angažovati jedan ili dva posebna glumca pevača, koji bi ih pevali uz mikrofon.
Dušanka Stojanović Glid u ulozi Vesele Jovanović umela je da ispolji veliku energiju u nastojanju da ostvari pravo na rad, a tako i na egzistenciju. Uspela je da i u borbene dramske zamahe unese parodične tonove kako u brojnim govornim nijansama, tako i mimikom i scenskim kretnjama. Marija Vicković kao Sanja, studentkinja dirigovanja, suptilno je ostvarivala distanciranje od primitivizma i provincijalizma kojima je okružena. Sloboda Mićalović kao Nina bila je suviše suzdržana oživljavajući kafansku pevaljku i kozmetičarku. Anastasia Mandić, kao Veselina koleginica Radica, umela je efektno da dočara kako se vešto, i to u krevetu, snalazi ne bi li osigurala radno mesto. Zlatija Ocokoljić Ivanović kao kuvarica Mitra ispoljavala je neslućeni angažman u odbrani svog radnog mesta. Isto tako, Mariani Anđelković nije nedostajalo energije da kao magacionerka Slobodanka-Sloba odlučno brani svoje radno mesto. Pravu malu karakternu studiju, uz pažljivo doziranu parodiju, izgradila je Olga Odanović kao čistačica Hristina. Aleksandra Nikolić, Gorjana Janjić i Anđelka Ristić bile su neodoljivo komične kao tri bakice, članice hora. Miloš Đorđević kao Dragan bio je ubedljiv naročito kada je glumio umornog sredovečnog ljubavnika. Šef Zoran Ćosić uspeo je da prikaže lik Šefa, podmuklog i dvoličnog, dok je Predrag Ejdus, kao Šef nad šefom, dobro iznađenom mimikom i karakterističnim pokretima i pozama glumio prepredenog poslovnog „mahera“. Scenski pokret i koreografija Damjana Kecojevića znatno su doprineli ukupnom efektu čitavog izvođenja. Muzika Vladimira Pejkovića, prvenstveno mislimo na songove, na najbolji način koji se nije mnogo udaljavao od tradicije jednog Kurta Vajla, donekle je predstavi davala brehtovsko obeležje. [/restrictedarea]