Igra sa više nepoznatih

Piše Zoran Milošević

Za Afriku se bore SAD, Evropska unija, Kina, Indija, Iran i Brazil, a novina je da se borbi za uspostavljanje Novog (američkog) svetskog poretka na „Crnom kontinentu“ pridružila i Turska

Da bi destabilizovao Afriku, proterao Kinu i druge pretendente na „Crni kontinent“ Zapad je pokrenuo Tursku, koja je, kako za turski portal „Yeni Safak“, u februaru ove godine, svedoči Abdulah Muradoglu, organizovala konferenciju na temu „Budućnost Afrike i Turske“. Turska je, naime, zainteresovana za nekoliko afričkih država u kojima su doskoro Kina i Indija vodile glavnu reč. Kako je to rekao ambasador Turske u Čadu, profesor Ahmet Kavas, poznat kao propagator „Osmanske Afrike“, intervencija Francuske i njenih saveznika u Maliju označava „Veliku igru u Africi“, u čijoj osnovi leži borba za velike prirodne i ljudske resurse ovog kontinenta, posebno one južno od Sahare – naftu i uran.

NEŠTO DAJ, UZMI SVE Glavna prepreka Turskoj i Zapadu je Kina, koja je u Africi naselila stotine hiljada Kineza, otvorila mnoštvo instituta Konfučija i centara kulture, kako bi proširila i učvrstila svoj kulturni uticaj, a ne samo ekonomski.
Da bi se kineski uticaj umanjio, smatra citirani profesor Kavas, neophodna je revolucija. Turska je za početak izdvojila značajne resurse za povratak u Afriku. Novac se ulaže u stvaranje kadrovske baze za povratak neoosmanizma, dodeljuje stipendije za studiranje Afrikanaca u Turskoj, kao i za učenje turskog jezika. Drugo, Turska otvara ekonomsku saradnju u kojoj mogu da učestvuju samo odabrani Afrikanci, oni koji podržavaju političke ambicije Turske. Treći kanal uticaja je islam, preko kojeg se Turska vraća u Afriku propagirajući „drugačiju“ politiku prema islamu (u odnosu na američku „borbu sa islamskim terorizmom“), ali i namećući u okviru lokalnih islamskih zajednica svoje kadrove. Politika Turske, kako ističe spomenuti profesor i ambasador Kavas, navodno se razlikuje od zapadne. To je politika koja se može svesti na parolu: „Prvo (nešto) daj, zatim (mnogo više) uzmi!“
Dobar primer zapadne politike je resursima bogata Somalija u kojoj od 1991, u organizaciji Vašingtona i Brisela, traje građanski rat čiji je cilj da spreči lokalno stanovništvo da preuzme kontrolu nad resursima, pre svega naftom. To je neskrivena istina o građanskom ratu u ovoj afričkoj državi, ističe turski profesor i takođe ambasador u Africi Abdi Elmi.

[restrictedarea] Početkom januara u Africi se obreo turski premijer Erdogan, posetivši Gabon, Nigeriju i Senegal, čime je označio „novi korak Ankare u Afriku“, kako je to predstavio Sami Kohen za turski portal „DUNYA“. Ankara je „otkrila Afriku“ tokom perioda vladavine Turguta Ozala, ali je tek pre nekoliko godina razrađena koncepcija „zbližavanja sa Afrikom“. Rezultat ove nove politike je otvaranje 19 novih turskih ambasada u Africi. Tako je Turska od 54 afričke države uspostavila diplomatske veze sa 31 državom. U okviru neoosmanske politike počelo je i korišćenje termina „naši građani iz Afrike“, kojim se označavaju oni stanovnici i teritorije „Crnog kontinenta“ koje su ulazile u Osmansku imperiju. Istovremeno, turske aviokompanije započele su uspostavljanje direktnih letova za afričke države. Cilj Turske u Africi su tamošnji resursi, a posebno uvećanje robne razmene do 2015. godine sa sadašnjih 12 milijardi dolara na 50. U suštini, obnovu svog uticaja u Africi Turska planira da ostvari, kako piše Sami Kohen uz pomoć „meke sile“, čime bi postala politički igrač ne samo u bližem okruženju, već i u mnogo daljim delovima sveta.

PLAN PODELE RESURSA No, Novi svetski poredak za Afriku ne znači samo dolazak Turske, koja je preslaba da apsorbuje „Crni kontinent“. I Poljska se okreće Africi, pisala je nedavno „Gazeta Wyborcza“ iz pera Pavela Vronjskog. Za sada nije poslala vojnike i vojne avione, već Leh Valensu koji podržava promene na „Crnom kontinentu“, sa zadatkom da obučava kadrove „nove afričke demokratije“ i ukaže na poljsko iskustvo tranzicije. Poljska je dobila mandat od samoproglašene tzv. Međunarodne kontakt grupe za Libiju i NATO-a da koordinira politiku Zapada u ovoj državi, ali ministar spoljnih poslova ove slovenske države ističe da Varšava ima mnogo veće ambicije u Africi, u Tunisu.
Uopšte Zapad je podelio zone uticaja u Africi svojim članicama, konkretno 21 državi koje ulaze u Uniju, pa je tako i Poljska dobila deo kolača. Poljaci nastupajući u Afriku, poput drugih, „pomalo“ lažu i ističu u propagandne svrhe da su izabrani zbog „unikalnog iskustva u prelasku iz diktature u demokratiju“, te da u Africi koriste metode „podrške demokratiji“ kakve su isprobali u Belorusiji. Kao drugi razlog navode to „što nisu imali nikada kolonije“, zaboravljajući da su osvajali Belorusiju i Malorusiju (Ukrajinu). Zapadnoj i turskoj agresiji na Afriku „mekoj i vojnoj moći“ suprotstavlja se, pre svih, Kina, koja je od početka sedamdesetih godina započela reforme koje su značile prelazak na (državnu) kapitalističku privredu, te je na prvo mesto postavljena ekonomija, trgovina i nabavka prirodnih resursa. Godine 2006. Kina je zapanjila svet organizujući Prvi kinesko-afrički samit na kojem je postalo jasno u kojoj meri je Kina prisutna na ovom kontinentu. To je navelo zapadne analitičare da se zapitaju: „Da li je to Kina preuzela Afriku?“ Peking je ulagao u razvoj infrastrukture afričkih država, delio pomoć bez ikakvih političkih uslovljavanja, za razliku od Zapada koji je uvek imao neprijatne i teške uslove za dodelu „međunarodne pomoći“. Kinezi su podstakli i razvoj domaćih kompanija, koje su onemogućavale prisustvo zapadnih, što je dovelo do pojave građanskog društva i uvećane samosvesti afričkih naroda.

POVRATAK U NEOKOLONIJALIZAM Usledilo je uspostavljanje saradnje između afričkih država, a 2003. godine uveden je Dan saradnje Jug-Jug u okviru Ujedinjenih nacija. Plan je bio da se za 10 narednih godina robna razmena, investicije, zapošljavanje i slično uveća za 50 odsto. Mnogim državama Afrike, dakle, pošlo je za rukom da ostvare ove planove i njihova društva započela su stabilan razvoj u skoro svim pravcima, što je pogodovalo i razvoju kulture sa afričkim bojama.
No, onda počinje „Arapsko proleće“ i destabilizacija nekoliko afričkih država (Maroko, Egipat, Libija), a potom i vojne intervencije Francuske u drugim državama. Time je (kratkotrajna) afrička bajka skrenuta u zapadne surove neokolonijalne okvire.
Afrika je različito predstavljana u delima belih autora i u zapadnom delu sveta, a svakako je najprisutnija kroz pesmu Janika Noa „Afrička bajka“. Prema mišljenju predstavnika nevladine organizacije „Afrika Norvežanima“ Zapad ima iskrivljenu sliku o Africi, koja, kada se govori o ovom kontinentu ističe glad, siromaštvo, terorizam, kriminal, lenjost i nekulturu afričkih naroda, a uopšte ne govori o štetnosti zapadne „pomoći“.
Afrika je kontinent na kojem živi milijarda ljudi (16 odsto stanovništva planete) i nalazi se 30 odsto svih prirodnih resursa. Afrika je, što je malo kome poznato, i kontinent koji nije u krizi i koji je imao rast ekonomije do 2012. od stabilnih 5,5 odsto na godišnjem nivou. Da li će trend biti nastavljen posle vojne intervencije Zapada i „Arapskog proleća“, videćemo. .Na meti država – lopova i njihovih kompanija i pojedinaca u Africi je sve – od ljudskih „resursa“ do različitih materijalnih vrednosti, ističe Nabil Ušugar za francuski „Le Huffington Post“. Drugim rečima, Novi svetski poredak nije zaobišao Afriku, već je vraća u epohu kolonijalizma, koja je počela sa Berlinskom konferencijom 1884-1885. godine, a okončana šezdesetih godina XX veka. U tom periodu velike međunarodne kompanije su počele eksploataciju prirodnih resursa ne ostavljajući ništa lokalnom stanovništvu, što je rezultiralo ekstremnim siromaštvom. Ostaje, dakle, pitanje da li se u Africi istorija ponavlja?

PRIVATNE VOJSKE HARAJU AFRIKOM

Vojna intervencija Francuske u Maliju, kao i teroristički akti u Alžiru otvorili su prostor za formiranje „tržišta usluga u sferi bezbednosti“, ističe Ilja Plehanov za ruski časopis „Vojne novosti“ (broj 2, 2013). Posebno se brzo nametnula kompanija „G4S“ u Nigeriji, Maliju, Keniji, Libiji, Etiopiji, Tunisu Alžiru, Južnoafričkoj republici. Ona posluje u 29 država Afrike. Kompanija ima preko 100.000 vojnika i policajaca, te predstavlja jednu od većih privatnih vojno-policijskih organizacija. Kompanija obezbeđuje banke, ambasade, velike zapadne kompanije poput „Royal Dutch Shell“, „Barclays“ i „AngloGold Ashanti“. Kompanija „G4S“ bavi se i „naplatom dugova“ po celoj Africi, za šta ima i sopstvene (privatne) zatvore i „inspektore“ koji vode istragu u slučaju prestupa protiv njihovih klijenata. Rade i obuku lokalne vojske i policije, pružaju logističku uslugu i kontrolu velikih naseljenih mesta. Trećina profita kompanija „G4S“ ostvaruje se u Africi, a godišnja zarada je nešto više od milijardu dolara. Suština je da ova kompanija zapravo radi u interesu SAD-a i po zahtevu Vašingtona raspaljuje građanske ratove, odnosno pomaže u uspostavljanju Novog svetskog poretka, a da pri tom nema vidljivog prisustva u Africi omraženih Amerikanaca i Evropljana.

[/restrictedarea]