Citadela kao utočište

Piše Vasa Pavković

Bjelogrlićevu zbirku možemo razmatrati kao spasonosnu mogućnost skrovišta i bekstva za pojedinca

Otkako sam 1996. godine pročitao njegovu priču „Kraken“ iz istoimene zbirke, pratim stvaralaštvo Aleksandra Bjelogrlića: gde god sam video njegov tekst, bilo da je to esej, prevod u „Letopisu Matice srpske“ (gde je on, čini mi se, najčešće objavljivao) ili ogled koje bi subotom povremeno publikovao u kulturnom dodatku „Politike“, uvek sam ga sa pažnjom čitao. I uvek se iznova u njegovoj esejistici, kao i u pričama objavljivanim u periodici, potvrđivalo da je to zanimljiv pisac, veoma informisan, sa širokim krugom interesovanja, i da je izgradio jednu vrstu autorskog stila koji deluje ubedljivo. Kasnije, kada sam bio urednik u „Narodnoj knjizi“, sarađivali smo pri objavljivanju dve Bjelogrlićeve pripovedačke knjige. „Anonimus“ je izašao u elitnoj ediciji „Alfa“, a „Temeljna opcija“ u ediciji „Post“, koju sam zamislio kao biblioteku u kojoj će biti objavljivana vrhunska književna dela, kakva su recimo „Urvidek“ Slobodana Tišme ili prvi roman Nenada Jovanovića „Insistiranje“.
„Citadela” je knjiga priča koja u velikoj meri potvrđuje ono što znamo o Aleksandru Bjelogrliću. Svaka od priča napisana je sigurnom rukom. Ni u jednoj od njih nećete nailaziti na stilske slabosti ili na digresije, što je u pripovedaštvu važno, mnogo važnije nego u romanu. Ali čitalac će u njoj naći mnogo interesantnih situacija, mnogo zanimljivih, neobičnih likova, što glavnih junaka, što epizodista. Uz to, nailaziće često na dve (ili više smisaonih) ravni; najčešće u Bjelogrlićevim pričama postoji ravan zemlje ili ravan Srbije, ili tranzicije ovog vremena, dok sa druge strane postoji jedna, metaforički rečeno, ravan neba, sveta ideja. Između ta dva nivoa kreće se pripovedna pažnja ovog autora. To omogućava da njegove priče budu zanimljive za čitanje, da imaju interesantne sadržaje, da ne budu priče koje „esejiziraju“ oko jednog ili dva motiva, i koje čitaoca posle četiri ili pet stranica počinju da zamaraju jer uviđa da autor jednostavno ne zna da pokrene mehanizam zapleta. Priča, uostalom kao i pesma i roman, mora da bude zanimljiva. To što poznaje svet, ovu zemlju, društvenu tranziciju, što je upućen u život običnih ljudi iz svih društvenih slojeva, omogućava Aleksandru Bjelogrliću da piše ubedljive priče.

[restrictedarea] Sa druge strane, to što on kao pisac uzima u obzir ezoteriju, metafiziku ili neka od najnovijih naučnih saznanja iz oblasti fizike ili antropologije, omogućava mu da uspostavi već pomenutu drugu ravan. „Citadela“ se čita u jednom dahu. Kada ste pročitali jednu priču koja vam je zaokupila pažnju, odmah hitate ka drugoj da biste zadovoljili radoznalost. Uzgred, jedna od najboljih priča u antologiji savremene srpske pripovetke „21 za 21“, koju sam 2011. godine potpisao kao priređivač, a Nenad Šaponja iz „Agore“ kao izdavač, upravo je bila priča Aleksandra Bjelogrlića „Andersonov potpis“. Ona pokriva nešto što je suštinski deo života mnogih od nas, iskustvo pop kulture koje je impregniralo naše egzistencije.
U priči „Sumrak na Tasosu“, kojom se otvara „Citadela“, pratimo protagonistu, četrdesetogodišnjaka koji sa dvostruko mlađom ljubavnicom odlazi na mediteransko ostrvo. On se približava onim godinama kada, kako to kaže Ivo Andrić, „u muškarcu sve uzdrhti“. I ovaj lik se nalazi u prelomnom trenutku, jer se sa suprugom apsolutno ne razume, deca su odrasla i kreću svojim putevima, a on bi hteo da ulije neki smisao svojoj nenarušenoj vitalnosti. Neobično je što u takav siže autor unosi jednu kriminogenu situaciju, zato što se protagonista zapleo u sukob sa lokalnim kavgadžijama. Mlada žena je i sama na životnoj prekretnici, a povrh toga otkriva da je trudna. Priča se završava na neočekivan način, jer se ispostavlja da je glavni lik vinovnik zločina počinjenog dan ranije.
U „Dvostrukom pohodu“, poslednjoj priči u zbirci, Bjelogrlić pokušava da odgovori na pitanje o relacijama krivice pojedinca i nacije. Priča se samo naizgled zbiva u Grčkoj, gde glavni lik odlazi na skup posvećen redefinisanju pojma humanizma. Zapravo se glavnina naracije odvija u vozu kojim se on i dva učesnika zajedno vraćaju kući. Promenu u priči donosi jedan Grk koji natuca srpski jezik. On se uključuje u vagonsku diskusiju i ispostavlja se da je jedini od prisutnih učesnik rata u Bosni – i to kao dobrovoljac. Bjelogrlić pričom svedoči da je tema sukoba u eks-Jugoslaviji tokom devedesetih mnogo složenija i da neka novija viđenja tih događaja lažiraju istinu. Pamćenje dugo traje i nešto što je bilo inicijalni zločin ne može se i ne sme zaboraviti. Tom završnom pripovetkom, pisac je, kad se uzme u obzir uvodna, zaokružio socijalno-istorijski prsten i ponudio provokativan okvir za tumačenje knjige.
Uz tri pomenute, osećam obavezu da vam preporučim još neke odlične priče iz ove knjige – recimo „Dijademu zapadnog kraljevstva“ , „Čovekovo mesto u prirodi“, kao i priču koja je knjizi darovala naslov.
Bjelogrlićevu zbirku možemo razmatrati kao spasonosnu citadelu, mogućnost skrovišta i bekstva za pojedinca. Čitaoci koji se suoče sa njom i koji mu budu poverovali – a poverovaće jer su priče dobro napisane – sakriće se, dok čitaju „Citadelu“, od našeg surovog sveta, sa podsticajnom mogućnošću da razmisle o temama koje pisac pokreće. [/restrictedarea]