Ana FILIMONOVA: SRBI SA KOSOVA I METOHIJE KAO FAKTOR EVROPSKE POLITIKE

Vlada Srbije je 22. aprila odobrila, a vlasti Kosova ratifikovale “Prvi sporazum o glavnim principima normalizacije”, koji je parafiran 19. aprila tekuće godine od strane pregovarača Beograda i Prištine. Sporazum ne precizira o kakvoj se državnoj tvorevini radi, no, u suštini reguliše položaj srpske nacionalne manjine na Kosovu i Metohiji. Spisak prava Srba je okrnjen u odnosu na ranije odbačeni “Ahtisarijev plan” kako od strane Srbije tako i od strane Rusije u SB UN.

Što se tiče Zajednice srpskih opština, sporazumom je predviđeno da ona funkcioniše uz “garancije postojećeg zakonodavstva i Ustavnog zakona”; njegova organizacija “biće zasnovana na istim principima kao i zajednica kosovskih opština”; u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i kosovskim zakonima, opštine-članice Zajednice će ostvarivati kontrolu u oblasti ekonomskog razvoja, obrazovanja, zdravstva, urbanog i ruralnog planiranja”; Zajednica će raspolagati “dopunskim punomoćjima, koje će im predati centralne vlasti” i imaće predstavničku ulogu pri centralnoj vlasti (Kosova – A.F.). Po pitanju policije i dokumenata, ukazuje se da će “policija biti jedinstvena i to će biti kosovska policija, čitava policija sa severa Kosova treba da bude integrisana u okviru kosovske policije, platu će isplaćivati jedino kosovska policija”. U opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom predviđa se postavljanje regionalnih policijskih komandira iz redova kosmetskih Srba, međutim, ti komandiri će se smatrati službenicima MUP-a Kosova. Sudski organi na severu Kosova takođe će predstavljati sastavni deo pravnog sistema Kosova. Lokalni izbori na severu Kosova, u skladu sa sporazumom, treba da se završe do kraja 2013. godine, u skladu sa zakonima Kosova. Osim toga, strane se obavezuju da neće jedna drugu blokirati na putu ka evropskim integracijama i neće podsticati druge na blokadu.[1]

U dokumentu se uopšte ne pominje Rezolucija 1244 SB UN o Kosovu kao sastavnom delu Srbije, isto kao ni državne strukture (institucije) Republike Srbije. Istovremeno, u dokumentu se pominje Ustavni zakon i zakonodavstvo Kosova, jedinstveni policijsko-pravosudni sistem Kosova. Policijski i sudski organi, kao i drugi organi Republike Srbije koji su ostali da funkcionišu na severu pokrajine, moraju postati sastavni deo odgovarajućih struktura Kosova. Termin “normalizacija” pojasnio je američki diplomata Danijel Server: “Pod normalizacijom se ne podrazumeva samo reintegracija severnog Kosova, nego i završetak kampanje Srbije protiv međunarodnog priznanja i članstva Kosova u UN”.[2]

Prihvatanje “Prvog sporazuma o glavnim principima normalizacije” podelilo je srpsko društvo na dva tabora. Na jednoj strani su partije vladajuće koalicije, a na drugoj strani su opozicione partije, Srbi sa Kosova i Metohije (KiM) i SPC.

I Srpski Patrijarh Irinej se obratio državi Srbiji i srpskom narodu. Patrijarh je podvukao da je sporazum o “normalizaciji odnosa” koji je potpisao srpski premijer sa “predsednikom vlade Kosova”, inače lica sa poternice koju je raspisala Srbija.Patrijarh SPC podvlači: “Neotklonjivi je utisak da se radi o potpunom povlačenju institucionalnog prisustva Srbije na teritoriji njene južne pokrajine, o uspostavljanju ograničene autonomije srpske zajednice na prostoru severno od mosta na Ibru u Kosovskoj Mitrovici, u okviru Tačijevog establišmenta, i, samim tim, o posrednom i prećutnom, ali ipak faktičkom priznavanju postojanja sistema državne vlasti na Kosovu i Metohiji nezavisnog od postojećeg državnog ustrojstva Srbije. Stvar je otežana pristankom državnog vrha Srbije na nesmetani proces „evrointegracijâ“ tačijevskog Kosova (bez pomena Metohije, koja zvuči previše pravoslavno i srpski, ali i bez bilo kakvog pominjanja Srbije u tom kontekstu), a nema nikakve sumnje u to da će, posle plaćanja ovako visoke cene za famozni „datum o početku pregovora“, i to pregovora sa nepoznatim brojem novih uslova i sa neizvesnim ishodom, cena za sam eventualni ulazak u Evropsku uniju biti i formalno priznavanje „nezavisnog Kosova“ od strane Srbije i njena obaveza da ne ometa dobijanje stolice „Kosova“ u Ujedinjenim nacijama”.

Glava Srpske Pravoslavne Crkve postavlja pitanje: “Šta je naša visoka državna delegacija tražila u Moskvi pre nekoliko dana ako je već bila spremna da prihvati „maksimum mogućeg“, koji je ipak manji od „minimuma poželjnog“ sa stanovišta elementarnog državnog i nacionalnog interesa Srbije?”

Uoči ratifikacije potpisanog dokumenta Patrijarh Irinej je pozvao poslanike Narodne Skupštine Republike Srbije i Predsednika Srbije:“da, pred Bogom, istorijom srpskog roda i sopstvenom savešću, izmere i odmere svoju moralnu i istorijsku odgovornost prilikom odlučivanja o davanju ili uskraćivanju saglasnosti Srbije kao države na ovakav tekst sporazuma.”

Patrijarh se takođe obratio celokupnom narodu i Srbima na Kosovu i Metohiji: “Istovremeno apelujemo na srpski narod koji je opstao i ostao na svojim vekovnim kosovsko-metohijskim ognjištima i na sav ostali srpski rod, ma gde živeo, da, kakva god bila odluka državnog vrha Srbije, ne prizna diktat sile i nepravde nego da Kosovo i Metohiju smatra, uvek i zauvek, svojom zemljom, ne sporeći, ni na koji način, činjenicu da je to i zemlja onih Albanaca koji u njoj vekovima žive zajedno sa Srbima.” Kao zaključak Patrijarh je rekao: “Crkva će, u svakom slučaju, ostati sa svojim narodom i u svojim svetinjama na Kosovu i Metohiji.”[3]

Na Saboru srpskog naroda koji je 22. aprila održan u severnom delu Kosovske Mitrovice, predstavnici Srba sa Kosova i Metohije i srpskih opozicionih partija jednoglasno su odbacili sve tačke sporazuma, parafiranog u Briselu. Sabor je potvrdio privrženost liniji izraženoj na prošlogodišnjem referendumu u Kosovu i Metohiji (nepriznavanje nezavisnosti Kosova, odbijanje od integracija u kosovski sistem) i osudio je pokušaje “sramne predaje srpskog naroda i teritorije u ruke Hašimu Tačiju”. Sporazum je nazvan porazom i kapitulacijom Beograda i nametanjem albanizacije Srbima sa Kosova i Metohije.

Kao glavnu pretnju koja proizilazi iz potpisanog sporazuma, predstavnici 4 srpske opštine sa severa Kosmeta vide u “nezavisnom Kosovu”. Radenko Nedeljković, šef Kosovsko-Metohijskog okruga, kaže: “To je klasičan vid povlačenja, demontaže države Srbije…Posle svega ovoga mnogo lakše će ići rasparčavanje države Srbije…  Nažalost, ono što nisu mogle da odrade međunarodna zajednica i Priština, to hoće da uradi vlast iz Beograda koja je ovim sporazumom planirala da izvrši asimilaciju Srba sa severa. No, Srbi to neće prihvatiti jer smo svesni da nam u nezavisnoj državi nema opstanka.”

Predstavnici ostalog dela Kosova i Metohije, u kojima živi dva puta više Srba nego na severu pokrajine, smatraju da u poređenju sa postojećim stanjem, Srbi na Kosovu i Metohiji ovim sporazumom ništa ne dobijaju, a likvidiranje državnih struktura koje su omogućile da se očuva i preživi srpski narod na Kosovu i Metohiji, znači “tiho i postepeno nestajanje Srba”.[4]

Kosmetski Srbi vide samo jedan izlaz: stvaranje Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohija, koja će raditi u skladu sa Ustavom i zakonima Republike Srbije, bez obzira da li će Beograd finansirati rad Skupštine. U sastav Skupštine će ući predsednik, zamenik predsednika, sekretar i 119 poslanika iz lokalnih parlamenata opština Kosovska Mitrovica, Zvečan, Leposavić i Zubin Potok. Skupština će raspolagati punomoćjima analognim Skupštini Autonomne Pokrajine Vojvodina.

Na Saboru je takođe istaknut zahtev za sprovođenje svedržavnog referenduma povodom zaključenog sporazuma i doneta je “Deklaracija Sabora Srpskog naroda” u kojoj se između ostalog ukazuje da je Briselski sporazum nelegitiman i pravno ništavan, a “narod koji živi na Kosovu i Metohiji neće dozvoliti njegovo izvršenje, kako ne bi potpao pod vlast kvazi-države Kosovo”.[5]

*         *         *

Srbi sa Kosova i Metohije, podržani od strane SPC i apelujući na principe Ustava Republike Srbije i teritorijalnog integriteta države, prešli su na političko samoorganizovanje – pristupili su formiranju Skupštine Autonomne Pokrajine Kosovo i Metohije, sa funkcijama zakonodavne i izvršne vlasti. Ovaj pokret ima sve perspektive da bude u žiži ne samo društveno-političkog života zemlje, nego i da postane jedan od najvažnijih faktora balkanske i celokupne evropske politike…