Ana FILIMONOVA: Predaja Kosova i Metohije – smrtna presuda srpskom narodu i državi

Nigde na Balkanu, čak ni u samoj Srbiji, ne možete naći na jednom mestu toliko jaku koncentraciju srpskih nacionalno-državnih simbola, kao u Kosovskoj Mitrovici. Ovde gde kuca glavni nerv srpske nacionalne istorije, bačen je najveći izazov srpskoj nacionalnoj egzistenciji, ovde su se susreli zemaljski i nebeski putevi: narodna duša – Pravoslavlje i njegovo srce – kolevka srpske državnosti, čiji izvori potiču sa Kosova i Metohije. Srbi sa Kosova i Metohije su uvereni da predaja Kosmeta predstavlja lišavanje srpskog nacionalnog organizma i duše i srca, što bi odmah predstavljalo gubitak i zemaljskog i večnog života. Na duhovnom, istorijskom i filozofskom planu, odustajanje od Kosmeta značilo bi odsustvo oslonca srpskoj civilizaciji.Mitropolit Crnogorsko-Primorski Amfilohije upozorava: bombardovanje i okupacija Kosova i Metohije nije ništa drugo nego opredeljenje Evrope o produžetku tiranije Murata i petstogodišnje otomanske vladavine nad Kosmetom, zbog čega srpski narod nikada ne sme da zaboravi večno aktuelne reči “velikaši proklete im duše, na komade razdrobiše carstvo” i gubiti duhovni orjentir najvećeg srpskog “proroka savesti” Petra Petrovića Njegoša i njegovog “Kosovskog Zaveta”.[1]

U ubrzanim događajima, predstavnici zapadne civilizacije više ne smatraju neophodnim da prikrivaju svoje prave namere kako u pogledu Kosmeta, tako i u pogledu samog srpskog naroda u celini. Rezolucija nemačkih parlamentaraca koji su u martu posetili Beograd, u jednoj od 7 tačaka jasno zahteva ne samo uspostavljanje novih državnih granica, već i “promenu svesti Srba na severu Kosova, kako bi oni razumeli da su EULEKS i KFOR njihovi prijatelji”. Sve ostale tačke proishode iz te dve osnovne, između ostalog regulisanje odnosa sa B i H (odustajanje od podrške Republici Srpskoj – A.F.) i “određivanje pozicije prema Srebrenici” (priznavanje u stvarnosti ne postojećeg “genocida” – A.F.).[2] Nemačka je, verovatno, kada je pristala na podršku smeni vlasti u Beogradu i na dolazak nove koalicije na čelu sa T. Nikolićem i A. Vučićem, u zamenu tražila njihovo ubrzavanje celokupnog programa Borisa Tadića i sada na principima neokolonijalizma traži poštovanje svoje volje i interesa, koji se svode na jedno – razdrobljenost, slabljenje i minimalizacija srpskog korpusa na Balkanu.

No, kao protivteža zapadnom pritisku i bespomoćnosti centralne vlasti, na Kosmetu je moćno projavila sebe istinski patriotska svest zaštitnika te glavne linije odbrane Otadžbine, koja predstavlja koncentraciju državno-stvaralačke volje i sposobnosti za preuzimanje odgovornosti za istorijsku sudbinu srpskog naroda. Na severu pokrajine, na relativno malom prostoru, odvojenom barikadama od NATO i OVK bojevika, teče jedinstven proces duhovnog i nacionalnog preporoda, formiranje opštenacionalne ideje, koja bez preterivanja može spasiti Srbiju. Na referendumu sprovedenom po svim propisima 2012. godine, 99,7% od 75% birača koji su uzeli učešća u glasanju, glasali su protiv prihvatanja prištinskih institucija vlasti. To je potpuno jasna i pravno oformljena pozicija kosmetskih Srba. I neotuđivo pravo, da se poslužimo rečima Kurta Hibnera, “svakog čoveka da raspolaže kako svojim sopstvenim, tako i nacionalnim bitijem”. Lokalna samouprava, pravosudni sistem, zdravstvena zaštita i obrazovanje, na severu Kosmeta funkcionišu kao i u bilo kom drugom delu Srbije. Po zakonima države Srbije radi i jedna od glavnih državnih institucija Republike Srbije – Vrhovni sud (Zvečan). Zajednica srpskih opština je u novembru 2012. godine zatražila donošenje rešenja od Ustavnog suda Srbije o ustavnosti potpisanih sporazuma sa Prištinom (odgovor je morao biti donet do 31. marta tekuće godine). Dalje su predstavnici 4 srpske opštine sa severa pokrajine odlučni da odbrane prava Srba u međunarodnim instancama, sve do proglašenja autonomije i stvaranja parlamenta na delu teritorije “Republike Kosovo”. Priština neprekidno organizuje provokacije. Tako se 31. marta desila neočekivana poseta Hašima Tačija severu Kosmeta, južnom delu Kosovske Mitrovice. Tači je bukvalno bio na nekoliko metara od granice na Ibru. Oliver Ivanović, bivši sekretar Ministarstva za Kosovo i Metohiju, kaže da je “srpska zajednica bila uznemirena, zbog čega treba izvesti zaključak da će slične posete da učestaju, što će još više uveriti Srbe u misao da za nas nisu prihvatljive nikakve prištinske institucije”.[3]

Za podršku Srbima sa Kosmeta uoči rešavajuće osme runde pregovora sa Prištinom, u Kosovsku Mitrovicu je došao ruski ambasador A. V. Čepurin. Njegova poseta se poklapa sa 110-om godišnjicom smrti izuzetnog ruskog konzula Grigorija Stepanoviča Ščerbina (1868-1903). Tokom posete A. V. Čepurin je ponovo podvukao da “bez obzira na sve priče o tome kako se situacija promenila iz korena, a da su pred nama godine teških iskušenja, jedini pravni akt koji reguliše položaj Kosova i Metohije jeste – Rezolucija 1244, nema drugog dokumenta koji određuje poziciju međunarodne zajednice u odnosu na Kosovo”. Čepurin je primetio da “ukoliko sutra svi priznaju Kosovo, ne treba računati da će prekosutra Srbi ostati na svojoj zemlji”, dodavši da između Srba koji žive u pokrajini i Srba koji žive u Beogradu, mora da dođe do razumevanja, mora se pronaći rešenje da ljudi žive bez opasnosti, a ukoliko, ukazao je ambasador “bude uslova za rad na Kosmetu i Srba iz centralne Srbije – bio bi to istinski uspeh”. On je ukazao da “mi nismo čarobnjaci, ali ćemo učiniti sve što možemo, kako bismo pomogli Srbima i zaštitili njihove interese”. I potpuno jasno je ruski ambasador primetio da “nepriznavanje Kosova – znači suprotstavljanje velikim državama, koje žele da to pitanje bude rešeno, a slične pritiske može da izdrži samo nekolicina zemalja, među kojima je i Rusija i njeni bliski saveznici koji su i prijatelji Srbije, i Kina”.[4] Čepurin je predložio izlaz: “Srbiji je neophodno da se prisajedini životnoj sili Rusije”, pošto “EU ne može da joj obezbedi brz ekonomski razvoj”.[5]

Istovremeno je M. A. Kolerov, bivši načelnik uprave Predsednika Rusije za međuregionalne i kulturne veze, boravio u Beogradu i okarakterisao je niz principijelnih momenata u poziciji Rusije: u dijalogu o Kosovu i Metohiji bilo bi korisno učešće još jedne strane, i ovde nema unutrašnje potrebe da se žuri kako bi se po svaku cenu problem što pre rešio; “za Rusiju je važna istorijska celovitost i nezavisnost srpskog naroda – a vi sami odlučite da li treba žuriti ili ne”; priprema prevrata protiv Predsednika Republike Srpske Milorada Dodika, u kojoj neki odgovornost stavljaju i na nove vlasti u Srbiji, “sva ta aktivnost predstavlja deo velike izdaje – čiji je početak – Kosovo i Metohija”; “kada se neko pred licem čitave Rusije pozicionira kao jedina rusofilska snaga i uzme monopol nad celokupnim spektrom srpskog patriotizma pred Rusijom, odmah se postavlja pitanje: da li taj monopol nosi instumentalizovani karakter, kako niko ne bi shvatio šta se zaista dešava u stvarnosti”; “zbog čega je predstavnik srpske strane posle susreta sa predstavnikom “Gasproma” izrazio zahvalnost za “političku” podršku? “Gasprom” proizvodi, transportuje i isporučuje gas, a ne političku podršku! A ukoliko postoji želja da se prikaže kako je predsednik “Gasproma” stigao da u hodu izrazi i podršku povodom Kosova, onda to predstavlja nedoličnu dvojnu igru, a državno rukovodstvo treba da se Bogu moli da to Aleksej Miler ne doživi kao da su ga praktično obmanuli, pošto bi to značilo da je volja Rusije da se požuri sa rešenjem pitanja Kosova”; neophodna je obnova vekovnih veza i socijalnih prava – u tome se ogleda odgovornost Srbije za zaštitu Srba u regionu – njihovih jezičkih, kulturnih, nacionalnih, socijalnih i ekonomskih prava”. I na kraju, ruski savetnik prvog ranga zadao je suštinsko pitanje: “Zbog čega Kosovo treba da bude predato baš u ovom trenutku, a pristup u EU se predviđa ko zna kada?” istovremeno na njega i odgovorivši: “onaj koji ovde žuri, neka se pogleda u ogledalo i kaže časno – njihov (zapada – A.F.) cilj je da mi kao država ne postojimo”.[6]

Nasuprot poražavajućem defetizmu koji caruje u okvirima vladajuće koalicije, uporedo sa priznavanjem ekonomskog neuspeha, zemlja raspolaže ogromnim rezervama za nacionalni preporod. Kod Srba na severu Kosmeta postoji stvaralačka energija i unutarnja duhovna snaga za odbranu državnih interesa – to je prirodna potreba srpskog naroda, teritorije koja ne može biti predmet “nesavesne trgovine, trgovine narodnom dušom i narodnim dostojanstvom”. U geopolitičkom pogledu, odustajanje od dela teritorije i dela svog naroda, predstavlja nacionalnu pretnju visokog strategijskog rizika. “Kooperativnost” sa Zapadom bez presedana, po ovom pitanju, neminovno će izazvati oštru unutarpolitičku krizu, pojačanu predkolapsnim stanjem srpske privrede i ubrzanom pauperizacijom stanovništva. Binarna kriza u stanju je da dovede do građanskog rata u otvorenoj formi, posle čega će svetske organizacije biti prinuđene da upravljanje razrušene zemlje uzmu pod svoju kontrolu – a to je već direktna pretnja i za “Južni tok”. U nastaloj situaciji zaključak je relativno prost: ne može se sprovoditi nacionalna spoljna politika, ako ne postoji unutrašnja nacionalna politika. Ne može se sprovoditi unutrašnja nacionalna politika, ukoliko nema nacionalne svesti. [7] Srbi sa severa predstavljaju to uporište i mobilizacijsku silu koja je sposobna da probudi nacionalni duh, energiju života i borbe. U vezi sa tim, predaja Kosmeta bi predstavljala – bez preterivanja – smrtnu presudu celokupnom srpskom narodu.