Aleksandar Vulin: Dao sam reč

Upitnik RTS 23. apr 2013.

Ja se nisam plašio DOS-ovih zatvora, nisam se plašio  kad su me tukli i hapsili, nisam se plašio ni Tačijeve policije, a sad  se plašim kada ovo moram da kažem i na neki način priznam nešto jednom čoveku koji je bolji čovek od mene, i to mi je sigurno danas dokazao da je bolji čovek od mene, a ja mu nisam vratio najboljom merom.

Aleksandar Vučić je danas izjavio kao što znate, da je skoro siguran da ću ja biti deo tima koji će voditi ovu zemlju. ja mu danas nisam rekao ni da ni ne. Zato sam večeras u vašoj emisiji, i zato ću morati da ga na neki način razočaram, jer ću reći NE.

Ja danas pred vama pred Srbijom, a sutra pred Vladom republike Srbije i prvenstveno pred Aleksandrom Vučićem kao šefom moje koalicije, a zatim i pred predsednikom Vlade koji je moj zakonski šef moram da podnesem ostavku na mesto direktora Kancelarije za Kosovo i Metohiju.

Vi sada praktično najavljujete ostavku…?

Ne, ja sam sada dao ostavku, a pismeno … ona će stići sutra. Manje je važno pismo, važnije je ono što sam ja rekao, važnije je ono što mislim i osećam.

Zbog čega ste se odlučili na takav korak?

Ja sam u Briselu bio protiv ovog sporazuma, i ne samo što sam bio protiv ovog sporazuma i što smatram da je logično i normalno da podnesete konsekbence za svoje političke stavove, nije logično da se čvrsto zalažete za nešto i posle toga ako to ne prođe, vi kažete: pa dobro, nije prošlo.

Moje ostavka, suštinski, se donosi iz dva razloga.  Jedan, što na ovaj način želim da podvučem koliko je važno da pođemo ovim putem koji sam predložio i mojim koalicionim partnerima iz SNS , to je referendum, da bismo postigli jedinstvo srpskog naroda, da ponudimo Srbiji pravo da kaže. Da nas pohvali ili da nas izgrdi. Da ponudimo Srbiji mogućnost da izađe na referendum i da nam kaže da hoćemo da na jasno postavljena pitanja dobijemo jasan odgovor. I to ne referendum u kojem ćemo se kriti iza naroda, kao na nekim ranijim. Ne, svako od nas je već unapred rekao šta misli, šta oseća, a na naciji je samo da se opredeli. I druga stvar, meni najvažnija, ja sam dao reč. Ja sam dao reč Srbima sa Kosova i Metohije za koje sam do ovog časa bio neposredno odgovoran, da će sporazum biti drugačiji. I da ću uspeti da napravim nešto što je možda nemoguće. Da će biti što biti ne može, a ja sam dao reč. Ja tu reč ne mogu da povučem nazad. Da bih je povukao i sačuvao svoju čast svoj obraz, ja moram da uradim ovo što sam večeras uradio. Da bi mi oni vratili moju reč, i pravo da se ponovo  njom koristim. Žao mi je što više nećemo biti zajedno, žao mi je što se nećemo boriti za istu stvar, bar ne na isti način, ali ovo je bio jedini način.

Ja sam mislio, mislim i sada da je trebalo sačekati septembar mesec . Znam da će pola Srbije podići obrvu i reći opet čekati, dokle čekati? Jeste, u pravu su. Sve vlasti pre nas su čekale

12 godina, 13 godina, stalno je nešto bilo ali ja sam vrlo jasno oročio. Mislim da je trebalo pregovarati, ali zašto kažem trebalo je čekati? Zato što u septembru dolaze izbori koje sprovode privremene institucije u Prištini. Na tim izborima, i neka ovo bude jeretička misao sa moje strane, i neka bude i meni krst, što govorim nešto što i nije u potpunosti u skladu sa Ustavom republike Srbije, Srbi bi po prvi put izašli potpuno organizovani, jedinstveni, i potpuno podržani od strane svoje države na parlamentarnim izborim toga, što se zove Kosovo. Imali bi 20 do 23 poslanika, i bez njih, i po njihovom zakonu, i po faktičkoj brojnosti niko više ne bi mogao da formira vlast. Je li Tači ili Haradinaj… Ako su Srbi tu, ali pravi Srbi, Srbi koji slušaju svoju maticu, Srbi koji vode računa o svojoj naciji, a ne postaju veći branioci Tačijeve vlade od samog Tačija, ti Srbi bi odlučivali u septembru mesecu o tome sa kim će Srbija pregovarati, a samim tim i kako će pregovarati. To je bio moj plan. Mislim da smo morali da sačekamo do septembra, na žalost nismo. Bolji i pametniji od mene su odlučili.

Sada, kadfa je već odlučeno, da li mislite da su Srbi na Kosmetu i Srbija, nešto dobili ovim sporazumom?

Nije to sporno. Pogotovo u odnosu na pregovarački period pre nego što je došao Aleksandar Vučić, mi smo dobili mnogo. Zaista jesmo, dobili smo regionalnog komandantapolicije , dobili smo pravo da se sever oseća posebnim ,da je to ipak jedan poseban region što naravno ne znači da treba zaboraviti jug. I budući pregovarači, molim vas nemojte zaboraviti jug ni jednog jedinog sekunda.  Razlog i način da sever uopšte razmišlja o zajednkici srpskih opština i da prihvati rezoluciju koju je skupština republike Srbije donela u kojoj se definiše zajednica srpskih opština, jeste jug! Jeste, što je to način da povežemo Srbe severno i južno. Da ih stavimo u jedan državno – pravni subjektivitet, da pružimo ruku prema njima, ti ljudi su godinama tamo ostavljeni potpuno sami, zaboravljeni od svoje države i od svoje braće. To je bio način, zato pregovarači nemojti ni slučajno zaboraviti na njih. Vodite računa o njima i o Gorancima. Nikako zaboraviti Gorance. Goranci nisu Srbi, ali su izabrali da budu sa Srbima u teškim i preteškim vremenima. Oni moraju da budu deo zajednice srpskih opština. Ja se nadam da će se još neka ovlašćenja izboriti za zajednicu srpskih opština. Dakle nesporno je da je u tom trenutku to najviše što se moglo. Ja samo kažem, da bih odbio još jednom. Dok ne dođe ovo vreme.

Znate, onaj ko Aleksandra Vučića zbog ovog sporazuma nazove izdajnikom, na televiziji sam, moram da biram reči, je budala. Da nisam na televiziji rekao bih nešto gore.  On možda voli Srbiju više od mene, uostalom, ideološki ja sam levičar, on nacionalista, ali mi se razlikujemo samo oko ovoga. I nadam se da nikome ne pada na pamet da misli da tražim druge političke saveznike. Ovi koji proklinju i nabijaju decu na kolac, i šalju preteće poruke, razbijaju ljudima glave… oni nisu moji saveznici, i nikad neće biti moji saveznici. Ja ovim izlaskom iz Vlade ne postajem deo njih. I nemoj niko da me zameni, za tako nešto, kao što nemoj niko da pomisli da bih bio sa onima koji kao Demokratska stranka koji kažu neka vlada prizna da je priznala Kosovo i mi ćemo priznati ovaj plan. Pa šta? Vi ćete priznati Kosovo, ako mi kažemo da smo priznali Kosovo? Da budem deo toga? Ne! Ja nemam nikakvog spora sa svojom koalicijom. Osim oko Kosova, oko toga se razlikujemo i rekao sam kako se razlikujemo. I rekao sam šta smo dobili i šta smo izgubili. Teško mi je da mi preko usta pređe Kosovski zakon. Teško. Ne znam kako ću ubediti, ne znam kako bih ubedio Srbe da im se sudi po kosovskom zakonu, ne znam. Makar to radile sudije Srbi. I to je napredak. Biće sudije Srbi pa ćemo bar  verovati čoveku, ali znate, tu sad imate tu strategiju, međutim, Brisel nema strategiju.  Vi dođete, vi znate šta hoćete da uradite, vi znate kako ćete da uradite , a onda se tamo pojavite, oni dođu i kažu sada razgovaramo o sasvim trećoj temi.  Nas uopšte ne zanima to o čemu vi pričate. Ili se u papiru na kome vi više ne možete da intervenišete pojavi tema o kojoj ništa niste govorili. Ali jedna od mojih primedbi je: ako smo rešavali policiju, ne možemo da rešimo policiju ako ne razradimo sva pitanja, ali apsolutno sva pitanja. To znači, od banalnosti tipa ko će platiti eventualne sudske presude ako neko ko je zaposlen u srpskoj policiji sada bude otpušten iz te policije, ko će platiti sudsku presudu za njegovo nepravedno otpuštanje? U Strazburu, ako neko recimo neće da radi u KPS ko može da ga natera? Ko će platiti njegovu otpremninu? Ja sam pitao naše evropske partnere. Svi su rekli: ma to su detalji. Ali to su detalji od kojih zavisi život. Ako ja tog čoveka rasporedim u Kraljevo, ili u Kruševac , ko mi garantuje da sutra njegova žena i dete neće poći za njim? A to će onda biti dugoročni plan etničkog čišćenja. Zato da ne bi otišao ni jedan policajac, da ne bi otišao ni jedan činovnik države Srbije, morali smo prvo, ili moramo, još uvek imamo priliku za to, moramo prvo obezbediti čitavu celinu sporazuma. O svakom detalju, i za pravosuđe i za policiju, za zdravstvo, za školstvo, za sve što čini život. Tek onda. Jer ako popustiš na pravosuđu, pa dpbićeš nešto na prosveti, ako popustiš na prosveti, pa dobićeš nešto na zdravstvu. Ovako, bojim se, ako bi smo pristali na politiku malih koraka, nećemo znati gde koračamo zapravo , a oni koji su nas uveli u sve ovo i te kako znaju kuda nas usmeravaju.

Kada govorite o tom procesu za koji se procenjuje da će biti dug, šta je ono što se menja u svakodnevnom životu Srba na Kosmetu?

Što se tiče predstavnika međunarodne zajednice, taj proces ne sme da bude dug. Oni bi da bude jako kratak. Oni bi da se to uklopi do 28. juna. To nije moguće. Svako ko dobro želi i Srbima i Albancima, zna da to nije moguće.  Jer u to brzini će se napraviti gomila nepravdi, a svaka nepravda koja se bude napravila u ovom i u ovakvom sporazumu, vratiće se.  Zato što neće biti trajnog i održivog rešenja. Kao što neće biti trajnog i pravednog mira. Primoravanje Srbije da juri za vremenskim odrednicama, je loše i kontraproduktivno. Da su nam ostavili prostor da se dogovrimo, dogovorili bi smo se kvalitetnije i bolje. Tako da i ovo što vidim da je predloženo za implementaciju , odmah da vam kažem, nije moguće.  Govorim sada potpuno nepristrasno, nije moja odgovornost i niko me više ništa neće pitati o tome, ali nije moguće. Nije moguće doći kod Srba na sever Kosova i Metohije, pa ni na jug, i reći: vaš život od sada počinje od nule. Imate tri dana da se spremite. To je oluja, a nećemo oluju.

O kom delu sporazuma govorite da je nemoguće primeniti?

Evo, neka svi Srbi prihvate da pređu u KPS. Dobro, imamo regionalnog srpskog komandanta, imamo komandire u svim jedinicama , to nam je nekako najprihvatljivije. Srbi će čuvati Srbe. Srbi će čuvati region koji se zove sever Kosova i Metohije, biće bezbednije možda, imaće više poverenja u ljude. Ali kako to sada uraditi? Prvo, za koliko ljudi ima mesta? Ko je taj koji će odrediti, ja bih na tome svakako insistirao, a i insistirao sam u ranijim briselskim rundama, ko je taj koji će reći, ko može da zaposli , ko može da otpusti, ko može da unapredi? Znate, u policiji stalno imaju neke nagrade, 10 posto za ovo, 10 posto za ono, ko će određivati tu nagradu? Dokle se proteže određena jurisdikcija. Da li može neki budući komandant da bez saglasnosti srpske zajednice donese odluku o novoj sistematizaciji?  Kako mislite da se to usaglasi do 28. juna? Kako? I da je to jedina stvar. A šta ćemo sa pravosuđem, šta ćemo sa školstvom? Po čijim programima? Po srpskim? Pa šta nego po srpskim! Nećemo valjda decu učiti da je Miloš Obilić bio terorista? Znači, mi ćemo morati da pišemo te programe. To znači, od prvog septembra, u najmanju ruku. Pa ne možete deci sad reći, evo novi udžbenici. Evo novi dnevnici. Učitelji otiđite u neku novu školu. Ne može.

A po kojim programima su do sada radili?

Radili su po programima republike Srbije tamo gde Srbija finansira. I to mora da se nastavi. Imamo recimo primer zdravstva. U našim zdravstvenim institucijama koriste se lekovi koji su registrovani od strane nadležnih zavoda iz republike Srbije. Predstavnici Prištine insistiraju da na administrativnim prelazima mogu da prelaze samo lekovi koji imaju licencu na prostoru Kosova. To nije moguće. 40 posto lekova nema takvu licencu. Šta ćemo sad? Da ukinemo te lekove? Pa nećemo! Dakle, proces implementacije, sutra da se dogovori, nije moguć u tako kratkom periodu.

Da li mislite da su upravo to razlozi zbog kojih je zajednica srpskih opština, odnosno upravo proglašena Skupština autonomne pokrajine odbacila ovakav sporazum?

Nije još proglašena. Kada to Srbi budu uradili i ako to budu uradili onda ćemo videti kakvi su stvarni obrisi i na šta se to zaista odnosi. Onoliko koliko ja poznajem Srbe na Kosovu i Metohiji oni će učiniti sve da budu deo svoje države i da idu uz politiku svoje države. Ja im savetujem da to i rade. Imaju ljude kojima mogu da veruju, imaju rukovodstvo kojem treba da veruju. Naravno, njihovi životi su njihovi životi. I to će svako razumeti. Svako razume njihov strah, zebnje, zbunjenost… Ja delim taj strah, zebnju i zbunjenost, a ja ne živim tamo. Ali, naravno da delim to sa njima. Naravno da imam razumevanje za njih. Naravno da molim i državno rukovodstvo , one koji će se posle mene baviti svim ovim stvarima da imaju razumevanja za njih. Potrebno je. Bez tog razumevanja neće biti ničega.

Referendum. Potreban nam je referendum. Slušam neke političke partije, čak iz vladajuće koalicije koji kažu: nemamo vremena za referendum. Imate! 12 godina ste na vlasti , mnogi od vas, ova partija konkretno, od početka je na vlasti . Imala je sve vreme ovog sveta da reši kosovski problem. Nije ga rešila. Neka sačeka 15 dana, koliko nam treba da rešimo referendum, neka sačeka mesec dana, zbog istorije.  Dok nije došao Aleksandar Vučić u naš pregovarački tim, ovo se nije prelomilo, na kraju se prelomilo. On je na sebe preuzeo apsolutno najveću odgovornost.   Zbog njega, zato što znam koliko voli Srbiju i zato što znam koliko mu sve ovo teško pada , evo ja ga sada molim javno, pošto ne znam kada ćemo se ponovo videti, i ne znam da li će imati strpljenja  da me ponovo sluša. Moje tirade koje su u Briselu trajale satima kada sam ga davio da uradi ovo ili ono,  pa evo sad koristim ovu priliku ako me sluša, da idemo na referendum.

Zato što će se sve ovo zaboraviti jednog  dana. Samo će se pamtiti da li je cela Srbija rekla DA ili je cela Srbija rekla NE.

Kada spominjete referendum i Aleksandar Vučić je spomenuo referendum, dakle ta mogućnost ostaje otvorena i on je dobio ovlašćenje za to. Da li mislite da bi to bilo dobro za Srbe?

Apsolutno. Zato što svakom domu koji nas sada gleda ima bar po jedan član koji se slaže samnom i bar po jedan član koji se ne slaže samnom. Referendum bi bio put da već jednom to slaganje i neslaganje ostavimo za sobom. Da izađemo, kažemo šta imamo, a onda ujedinjeni, ujedinjeniji nego ikada pre, krenemo da radimo u skladu sa onim što je narod rekao. Kako god da je rekao. Svako od nas će reći pre referenduma šta misli, a ljudi neka se opredele. To je jedini put. Ne bude li tako, 800 godina pričamo o Kosovskoj bitci, 800 godina ćemo pričati da nismo raspisali referendum, a da jesmo, bilo bi ovako ili onako, pustite. Pitajte Srbiju. Nećemo da se krijemo iza Srbije, želimo da je pitamo.

To je zahtev i kosovskih Srba. Da li mislite da bi moglo doći do dogovora, budući da dolaze na sastanak sa državnim vrhom.

Jeste, oni će doći. Državni vrh je inicirao taj sastanak, oni su se rado odazvali tom sastanku i možda baš to bude dan kada će se dogovoriti. Ali, siguran da će se Srbi sa Kosova i Metohije do poslednjeg atoma snage sve raditi da bi ostali uz svoju državu. Da bi bili u svojoj državi. Na bilo koji način. I opet, njima kažem , imate s kim da razgovarate. I razgovarajte, važno je.

U budućnosti ukoliko se Srbi sa Kosova opredele za taj, kako je rekao jedan od njihovih lidera, „treći put“  i uspostave skupštinu autonomne pokrajine i na sasvim drugačiji način se organizuju,  kako bi taj treći put mogao da izgleda, i da li kao odgovoran čovek brinete o tome?

Kako da ne brinem? Ja brinem zbog svega. Zbog što bi moglo da dovede Srbe na KiM u opasnost. I one na jugu koji su u težoj poziciji , nezaštićeniji, raštrkani, razbijeni po enklavama. To je nešto o čemu treba voditi računa u formiranju eventualne zajednice srpskih opština. Nemojte da dozvolite da Obilić  i Vučitrn koji nisu po tom njihovom planu zajednice opština, da ne budu opštine.  Ima preko 5 hiljada Srba tamo. Ne smemo ni slučajno da dozvolimo da oni ispadnu iz toga. Moramo da mislimo na milion tih malih sitnih stvari koje čine život. Da, bio bihj zabrinut da se to desi, bio bih uplašen kako će reagovati , da li će Priština posegnuti za silom. Umemo mi da se junačimo. Ali niko ne želi da vidi nečije dete ni na barikadama ni na tenkovima.  A Priština je dokazala da je spremna na silu. Dovoljno je da KFOR , ne da reaguje, nego da ne reaguje, samo da stoji sa strane i da se pravi da se neće nešto desiti. Hrabri su ljudi na KiM. Borbeni su , čvrsti su. Izdržali su 17. mart. Izdržali su pogrom, poslednji pogrom u Evropi, izdržali su sve ove nesretne godine, izdržaće oni.  Ali bio bih jako zabrinut.

Ali stvar nije u tome da se nešto izdrži, nego da se živi bolje. Da se izbegne taj loš scenario.

Nije lako reći ni šta je to bolji život. Nije to lako. Kada pitate Srbe na KiM da li hoće veću platu ili  da nemaju kosovske zakone, jel znate šta će izabrati? Manju platu. Pet puta manju platu. I to dođe negde relativno. Naravno i oni su deo države Srbije, deo su svih ovih sedam ili osam miliona koliko nas je ovde ostalo pa ćemo deliti zajedničku sudbinu i zato je ovaj sastanak državnog rukovodstva sa predstavnicima KiM presudan.  Možda će se tu reći neke teške, važne stvari . Pa će iz toga proizaći neki zaključci. Tako je bilo u Briselu i tu su vođene teške i mučne rasprave pa je izašlo nešto.

I Vučić i Dačić su govorili o skoro ponižavajućim situacijama o dramatičnim momentima u Briselu . Kakav je vaš utisak?

Ja sam stalno imao osećaj da igramo u partiji pokera sa označenim kartama,  samo mi ne znamo kako su označene.  I onda svi znaju šta mi imamo u rukama, a šta nemamo. Ali, možda jedna od stvari koju ću pamtiti, jeste taj njihov pokušaj, recimo, da podele naš tim.

 

Čuli smo da je u prošloj rudni delegacija bila duboko podeljena, da je pet ljudi glasalo za prihvatanje sporazuma. Na kojoj strani je bio Aleksandar Vučić?

Protiv. Inače bismo prihvatili. To što smo prihvatili je u odnosu na ono što smo odbili – ogromna razlika. Strašna. Potpuno nema veze jedno sa drugim. Ali, jednostavno: nije dovoljno dobro. Mislim da smo mogli da uradimo i korak dalje.

 

Sada je na redu implementacija i govori se da se od Srbije očekuje da u tome učestvuje. Šta to predstavlja?

Nije sporno da se to očekuje od Srbije, samo, ja ne znam kako! Srbija nema oružane efektive na Kosovu i Metohiji. Srbija nema izvršnu vlast na Kosovu i Metohiji. Svoju oružanu silu je Srbija povukla nakon bombardovanja, a od nas se očekuje da u potpunosti odgovaramo za svaki korak u implementaciji na KiM. To jednostavno nije moguće i u najmanju ruku nije pošteno.

U najmanju ruku to sleduje kao neki budući uslov i neki budući razlog da nam kažu: niste implementirali.

Šta možemo da uradimo drugo?

Znate, jedino što država Srbija radi na Kosovu i u čemu je vrlo važna jeste da obezbeđuje lične dohotke. Da ih ukinemo? Pa nećemo! Ne možemo da ostavimo onu sirotinju bez hleba. Ne možemo! Niko to ne bi uradio! To je jedini način.

Ali, to poručuju ljudi iz državnog vrha: da će obrazovanje, zdravstvo, dakle, ti segmenti važni za svakodnevni život Srba i dalje ostati u ingerenciji i da neće biti otpuštanja…

Tako je. Ne sme nijedno radno mesto da se zatvori!

Tu nema spora? Pa kad je tako, čime ćemo da implementiramo?

Državni vrh mora da razgovara ozbiljno sa predstavnicima Srba sa KiM i da sa njima nađe najprihvatljivije moduse i za jednu i za drugu stranu.

Ali, obraćam se međunarodnoj zajednici: vodite računa o tome da država Srbija nema ni vojsku ni policiju na KiM. A kad to nemate – onda niste u stanju da sprovedete ono što se zove monopolom fizičke sile. To znači: vodite računa o onome što ljudi na KiM osećaju, kako žive. Nemojte da robujete datumima, nemojte da ih maltretirate.

Nije lepo ni što nam se taj čuveni datum daje ili ne daje na Vidovdan!

Kad smo prvi put čuli to, rekli smo Fileu: je l` može 27, ili 29? Bilo kad, samo nemojte na Vidovdan. Vodite bar toliko računa o nama. To je kao kad bismo mi vas pozvali da dođete na neku sednicu, a katolički je Božić. To bi bilo nepristojno sa naše strane, zaboga, znamo šta je vaš praznik i šta se radi na taj dan.

 

Štefan File

Nije lepo što to rade na Vidovdan, mogli su neki drugi dan!

Ali, nemojte da robujete datumima. Ako hoćete da se nešto uradi – neka se to uradi zato što to ljudi žele, zato što ljudi osećaju da to treba da se uradi. Nemojte pritiskati Srbiju, nemojte silovati Srbe na KiM da urade nešto što ne žele!

Neće moći! Previše je! Preteško je!

Sada kad ste spomenuli i eventualnu upotrebu sile i bezbednost Srba na KiM: da li je i ta garancija da NATO, kao što Vučić kaže, da tu neće kročiti albanska čizma i buduća vojska Kosova…

To je sada od ogromne važnosti i to je baš nešto što je ušlo u naš razgovor kad se Vučić pojavio u našem pregovaračkom timu i na čemu je tvrdoglavo insistirao. A u početku su oni odbili samu ideju i rekli su: koja je to država na svetu – iako mi ne priznajemo tu državu, ali ajde, to im je palo na pamet – kad njena vojska ne može da se kreće gde hoće? Vučić je baš rekao: pa Koreja, država koju ste vi napravili i gde vojska ne može da se kreće gde god hoće. I, ućutali su i dobro je da su ućutali.

To je velika garancija i to je jako važno. Na period od 10 godina neće moći da ulaze predstavnici tih oružanih formacija, kako god se oni zvali.

Jeste: to je velika i važna garancija.

E, sad kad je reč o učešću Srbije u primeni sporazuma: da li mislite da će doći do promene zakona, do promene Ustava? Da li se i to podrazumeva?

Pa, mora, po mom mišljenju, da se prvo sprovede rasprava u parlamentu, budući da je ovo manje od Rezolucije.

Dakle: treba da se parlament upozna sa ovim što jeste manje od Rezolucije – da vidimo šta smo uradili i šta smo napravili.

Znate, ovo su teška vremena i teške odluke. Ne može svako ni da ih donese. Ja ne bih mogao da ih donesem. Ja nemam Vučićevu hrabrost! Ja ne bih ovo mogao da uradim! Za mene bi ovo bilo previše.

On je prelomio i nosi to sa sobom!

A na prošlom Vidovdanu – to malo ljudio zna, sećate se Rosu je tukla naše ljude koji su bili na Vidovdanu, skidala one majice, bilo je teško, bilo je brutalno. Znate li ko se tukao sa njima, osim mene, što je skoro normalno? Vučićev sin, imao je 14 godina. Danilo. Ja sam ga vodio.

 

Prelomiti to sa takvom porodičnom istorijom – to je velika hrabrost! Ja mu na tome čestitam.

Ali, to i dalje ne znači da ja mogu da nosim ovaj i ovakav sporazum Srbima na Kosovu i Metohiji. Preteško je za mene.

Kad je reč o poziciji Srbije, pošto je juče dobila preporuku Evropske komisije za pristupanje EU, da li je njena pozicija sada osnažena, pa čak i kada je o Kosovu reč?

Ako bi ljudi iz EU bili elementarno pošteni: naša pozicija ne da bi bila ojačana, nego zacementirana za vjek vjekova. Ona je snažnija od nekih članica EU, jer to koliko se Srbija žrtvovala i šta je sve uradila da bi došla do blizu EU – to je nešto što bi se moralo više nego ceniti, što bi se moralo ceniti toliko da se već neki konkretni koraci boljeg i drugačijeg i pravednijeg života vide.

Ja se bojim da i sada u EU postoje neke zemlje koje će insistirati na novim uslovima.

Oni kažu: nema novih uslova, ali se sete: videćemo kako se sprovodi implementacija.

Znate šta to znači: da, recimo, prištinska strana može da se ustvrdoglavi oko nečega i da ne dozvoli da se to dešava. Evo, svi se mi dogovorili i rekli kako smo rekli, a Priština kaže: ne može da bude finansiranje osim kroz narodnu banku Kosova. Mi kažemo: ne dolazi u obzir, pa mi ne priznajemo Kosovo. Oko toga je bio spor i povodom IBM. Nismo priznali i na kraju su morali to da prihvate, ali još nisu u stanju da promene zakon da se novac koji se prikupi na administrativnim prelazima uplaćuje u Komercijalnu banku, a odatle u Fond kojim će upravljati, između ostalog, i Srbija.

To smo uspeli da uradimo u slučaju IBM. Videćemo da li ćemo uspeti i sad. Ja sam siguran da hoćemo…

I sad, recimo, Priština kaže: mi smo suverena zemlja, nas su priznali ovi ili oni…

I, šta?

Reći će: nije ostvaren proces implementacije, Srbija je kriva.

Zašto je kriva? Što nije popustila?

Znate, mi smo umeli da odlazimo u Brisel kao u Dejton. Sa idejom da pravimo jednu zajednicu srpskih opština koja, kako Ešton voli da kaže, „ima zube“.

 

A oni su nas često čekali kao da smo u Erdutu. Kao da dolazimo da potpišemo kapitulaciju, odnosno mirnu reintegraciju Slavonije.

To je to suštinsko nerazumevanje koje se u Briselu stalno dešavalo.

Oni su uvek polazili od pretpostavke da smo mi zemlja koja je izgubila rat a nekim čudom uspela da izbegne kaznu za gubitak rata svih ovih godina.

Ima onih koji procenjuju da – nije bilo Dejtona ne bi bilo ni  Republike Srpske. Da li ste i vi eventualno razmišljali na takav način kad je o ovom sporazumu reč?

Svakako, svakako. Samo što mislim da ovom sporazumu treba još nešto da bi bilo tako.

Potrebno je još mnogo toga. Mi ćemo, istina, imati predsednika, skupštinu i imaćemo savet ili veće i značaj njihov će zavisiti od njihove snage, harizme. Od njihove vrednoće. Ali, neće zavisti od njihove institucionalne snage, jer oni nisu institucionalno moćni.

A ja bih voleo da imamo institucionalno moćne organe, pa neka ih vode ljudi koji nisu možda bog-zna-kako harizmatični, ili neće imati takvu političku genijalnost, ali će imati sistem koji će ih voditi.

Nažalost, opet kažem, u poziciji smo u kakvoj jesmo. Ovo je nebo u odnosu na onu tamu i onu zemlju koju su nam nudili. Ali, to nebo još uvek nije dovoljno plavo. Jednostavno nije.

U nekim vašim razmišljanjima zvučite uglavnom fatalistički s obzirom da ovaj sporazum ne znači prejudiciranje statusa, ili mislite drugačije?

Nije to sada stvar prejudiciranja statusa. Koliko Srba toliko i Srbije.

Zadržimo li mi Srbe na KiM i uspemo li da uradimo ovu stvar za koju sam se ja nadao da ćemo uspeti: taj septembar.

Septembar u kome će Srbi postati pravi Srbi – ne Srbi koji će biti bliski Tačiju, koji će biti bliski Haradinaju, nego koji će biti bliski Srbiji i Srbima.

Uspemo li to, mi smo već čudo napravili. Mi smo već puno šta izmenili.

 

Ali, zamislite koliko bi naša pregovaračka pozicija bila drugačija da – zamislite – u parlamentu sede 23 prava predstavnika Srba sa KiM!

U prištinskom parlamentu kad izađete i kažete „Kosovo i Metohija” oduzmu vam reč i kazne vas nešto! E zamislite u septembru, da smo dočekali septembar, u kome 23 poslanika srpska izlaze i svaki od njih kaže: ja, kao poslanik sa Kosova i Metohije…

A jeste li predlagali takav scenario?

Pa, jesam ali je procena bila da ekonomski i politički ne možemo da dobijemo ni u septembru bolje i da će nam u septembru – bez obzira šta se bude dešavalo – dati samo još gore uslove.

I, to je stvar koja je prelomljena, koju su presudili bolji i pravedniji od mene.

Međutim, kada je reč o sporazumu, čujemo poruke iz Vlade da je on samo baj-pas do konačnog trešenja i da je i ovo samo epizoda. Šta još Srbija može da uradi?

Srbija prvo mora da ojača Srbe na KiM. Mora da postigne, ako smo već govorili o istorijskom sporazumu sa Prištinom, hajde da počnemo da govorimo o istorijskom sporazumu unutar Srba.

Prvi korak neka bude referendum. Drugi korak neka bude prihvatanje rezultata tog referenduma i život u skladu rezultatima. A iz njega neka izađe sve ostalo.

Znate, Vučić je u ovih par meseci izrastao u nespornog vođu Srba po svim pokazateljima: od popularnosti, brojnosti, posla… po čemu god hoćete.

To je način i to je prilika da kroz referendum i ono što ga čeka posle referenduma upravo to i dokaže i da potvrdi tu vrednost.

Dakle, dva koraka: jedinstvo oko referenduma i istorijski sporazum Srba sa Srbima.

Da li je moguće da će se, kad je reč o konačnom rešenju, prava bitka ipak voditi u UN i od čega to zavisi?

Moj veliki strah je da će uslediti talas priznanja. Mnoge su zemlje jedva čekaju da se mi nešto dogovorimo da bi sebi oprale savest. Ne zato što su principijelne ili što smo mi nešto pogrešili, nego samo čekaju: hajde da učinimo uslugu nekim moćnim državama, koje nas inače pritišću, da priznamo Kosovo, a sada imamo opravdanje, jelte, i vi ste razgovarali, nešto ste pregovarali, mi smo jako zadovoljni zbog toga, hajde da priznamo Kosovo.

 

Ja se plašim tog talasa. Naša diplomatija mora sada da radi da zaustavi taj talas i moramo da još više pojačamo odnose sa Rusijom i Kinom da bi umesto nas to radile, jer mi nemamo snage za tako nešto.

Ne bude li se to desilo, može doći do palestinskog scenarija: da imate dvotrećinsku većinu u Generalnoj skupštini, pa vas izglasaju kao neku vrstu člana posmatrača, ali, tu ste. Nemate pravo glasa, ali ste tu. Ja se plašim da se to ne desi.

I, opet nam je potreban onaj istorijski sporazum Srba sa Srbima – da bi se i to zaustavilo.

Znate, ako ste primetili: mi kako promenimo Vladu, mi promenimo i pravac. Ja se bojim šta će se desiti neki sledeći put. Ova Vlada je pokazala jednu zanimljivu osobinu i drago mi je zbog toga – da je prihvatila međunarodne obaveze.

Šta ako, recimo, dođu na vlast partije koje…

Evo, mi u Briselu tamo pregovaramo, a iz Prištine dolaze samo glasovi: ako popustite – izgoreće Priština, a nama stižu pisma opozicionih šefova koje niko živi nije pozvao da pišu pisma, niti je iko čitao ta pisma osim nas nesretnika koji tamo gledamo na internetu šta se dešava u Srbiji, a oni pišu – da Kosovu treba dati SSP.

Pa jeste li mogli nešto gore da nam napišete u tom trenutku? Zar niste mogli da izdržite 24 sata da se sve završi, pa da onda kažete: živelo Kosovo?! Nego šaljete mi pismo – vi iz LDP-a – i tražite da Kosovo dobije SSP!

Znate li kako to deluje kad dođe u Brisel? Kažu: evo, pola vaše zemlje hoće da prizna Kosovo. Šta se vi žalite?

Šta ako se desi takva promena vlasti? Ima da priznaju sami u UN.

Šta će biti dalje obaveze Kancelarije za KiM?

Biće velike i odmah preporučujem onome ko će doći posle mene: selo Suvo Grlo u Drenici, u srcu tame, 350 Srba od čega je 120 dece, ne znate koje je lepše od lepšeg.

U srcu tame. Nikada se nisu selili i nikada nisu odlazili. Fali im EKG, mislim da ćemo završiti do petka. Treba im 400 medicinskih kartona, inhalator, boce za kiseonik, dva merača za šećer, merači pritiska. Ne bi bilo loše da se doktorki produži ugovor. Treba im semenski materijal. Treba im beli luk. Nećete verovati: do septembra neće biti belog luka. Treba u Suvom Grlu da kupimo još tri ara zemlje da bismo povećali dvorište.

 

Suvo Grlo, porodica Tomašević

Treba da u Štrpcu napravimo vrtić i napravićemo ga akcijom bratimljenja sa Novim Sadom. Treba da u Vučitrnu podignemo zgradu za raseljene, da završimo zgradu u Zvečanu. Treba da obnovimo mostove u Leposaviću – poplava ih odnela. Poslali smo Vladi: 88 miliona dinara šteta. Treba, treba, svašta treba…Samo treba biti uz ovaj narod dole.

Kako vidite svoju političku karijeru u budućnosti i položaj vaše stranke?

Pokret socijalista nema sukob sa SNS. Mi smo deo pobedničke koalicije. Imamo, kao što se vidi, različita mišljenja kad je u pitanju ovaj sporazum – ne mogu da kažem povodom Kosova i Metohije.

Ne misle ni SNS i Aleksandar Vučić da je KiM nešto što treba napustiti i zaboraviti .

Razlikujemo se oko tog sporazuma i i dalje ćemo se oko toga razlikovati. Ali, mi sebi ne tražimo drug političke saveznike.

Uostalom, neka kaže SNS da li joj trebamo kao saveznik ili ne trebamo. Ako ne trebamo, mi ćemo koračati sami kao što smo koračali i do ovih izbora. Ako terba da nastavimo zajedno za bolje Srbije: da!

Sa Ponosom ćemo to raditi sa ljudima u koje iskreno verujemo i čiji rezultatima, prvenstveno borbi protiv korupcije, se ja kao čovek zaista iskreno divim.

Što se mene tiče, biće ovo teška vremena. Obično vas -kad siđete a vlasti – medijski provuku kroz blato. A onda međunarodna zajednica, koja je prilično uticajna, sigurno će imati primedbu gde god da se ovo ne baš prijatno lice koje se odaziva na Aleksandar Vulin pojavi.

To je teret koji voljno nosim.

Još jednom: ovaj sporazum je bolji od onog što su hteli da prihvatimo i što su mnogi među nama hteli da prihvate. Ali, jednostavno, nije dovoljno dobar.

 

Mogli smo više da čekamo.

I drugo: dao sam vam reč, Srbi sa KiM, da će biti drugačije. Nisam uspeo!

Izvinite što nisam uspeo! Ako možete da nađete hrabrosti u svom srcu da mi oprostite – oprostite mi. Ja se tom oproštaju od vas nadam. Tražim ga.

Vraćate mi sad moju reč. Tako mi vraćate i moju čast.

Ja više nisam vaš direktor. Boriću se i dalje za vas koliko mogu i kako mogu. Ali, nemojte sumnjati da vas vole i oni koji su ovo odlučili, prvenstveno mislim na Vučića, i da misle o vama.

Uostalom, već na sledećem sastanku državnog vrha sa Srbima sa KiM to ćete odlučiti.

Bila mi je čast što sam vas vodio u ovom kratkom vremenskom periodu. Osećam se kao da sam to radio celog života.

Da li mislite da vas je i Vučić gledao i kako je reagovao?

On retko gleda tv pošto obično nešto čita i obično je na telefonu. Ako ima repriza u nekom jutarnjem terminu – gledaće.

A mi ćemo se, ja se nadam, ponovo videti i reći šta imamo da kažemo. Ja sam ga dovoljno gnjavio u Briselu, on je dovoljno gnjavio Tačija u Briselu. Pa možda je vreme da porazgovaramo ponovo i u Beogradu.

U svakom slučaju: bio sam ponosan na njega kako se borio. Nadam se da je i on ponosan na mene što sam i ovo večeras uradio i rekao.

Verujem, ma koliko mu možda teško palo, da će razumeti  i da zna da ja ne bih bio ja da sam postupio drugačije.