Srbima na KiM preti „prihvatljivi genocid“

Pišu Nataša Jovanović i Miodrag Zarković

Čak i zapadni analitičari predviđaju da će prihvatanje Srbije da se odrekne sopstvenih ustanova na severu Kosova i Metohije, imati dalekosežne i pogubne posledice ne samo po srpsku državnost u pokrajini, već i na fizički opstanak Srba na tom području

Veliki „prijatelji“ i „sagovornici“ današnjih vlastodržaca Srbije, sa kojima su udruženi na „rešavanju istorijskog konflikta Srba i Albanaca“, odavno planiraju da dotični konflikt reše tako što će izazvati etničko čišćenje Srba iz četiri severne opštine – pri čemu se teše procenom da taj egzodus neće potresti nikoga u Evropi! Prema dokumentima u koje je „Pečat“ imao uvid, kao i na osnovu svedočenja i očekivanja samih Srba iz četiri opštine sa severa pokrajine, upravo je fizički opstanak srpskog naroda na tim prostorima u igri, koju i Beograd i Priština i Brisel eufemistički nazivaju traženjem „kompromisa“ o takozvanim „paralelnim institucijama“.
Ne radi se, naravno, ni o kakvim paralelnim institucijama, već o krajnje legitimnim ustanovama kojima država Srbija održava svoje prisustvo na okupiranim područjima. Četiri severne opštine, sa Kosovskom Mitrovicom kao političkim i privrednim središtem, još od NATO bombardovanja uspevaju da se odupru potpadanju pod nadležnost Prištine, tj. tamošnjih preobučenih terorista, a u tom odupiranju presudna je bila važnost upravo ustanova kao što su zdravstvene, prosvetne, komunalne, pravosudne, pa i političke. Zato, kada u izveštajima o pregovorima u Briselu piše da se razgovaralo o „paralelnim institucijama“, to u stvari znači da su na stolu bile pobrojane ustanove, koje prestavljaju poslednje, mada vrlo opipljive i žilave, tragove srpske državnosti na Kosovu i Metohiji. Zvanični Beograd je, ipak, tokom poslednjih meseci pokazao izrazitu spremnost da se odrekne ovih ustanova, tvrdeći usput da će se zauzvrat pobrinuti da „srpska zajednica“ na Kosovu i Metohiji nastavi da postoji tako što će joj to biti olakšano protivuslugama Prištine. Istraživanje „Pečata“ je, međutim, pokazalo da će gašenjem srpskih ustanova na severu Kosmeta, tamošnji Srbi biti naterani u iseljavanje, odnosno, da je to ishod koji Zapad i Priština priželjkuju i za koji su ubeđeni da može biti ostvaren bez preteranih poteškoća ili posledica.
Nažalost, dosadašnje držanje izvršnih vlasti Srbije može samo da ulije optimizam zapadnim spletkarošima da će njihove namere, čak i one najmračnije, biti ostvarene onako kako su i zamišljene.

[restrictedarea]

 

 

NEIZBEŽAN EGZODUS Za razumevanje prikrivene – nevešto, ali ipak prikrivene – pozadine briselskih pregovora, sledeći dokument mogao bi da bude dragocen. Reč je o analizi „Srbija – između Kosova i EU“, koju je februara prošle godine izvesni Mihael Erke uradio za nemačku fondaciju „Fridrih Ebert“, na temu stanja u četiri severne opštine Kosova i Metohije. U toj analizi, u koju je „Pečat“ imao uvid, Erke pravilno zaključuje da Kosovo ne može da bude zaokruženo kao nezavisna država, sve dok ne uspostavi punu kontrolu nad četiri severne opštine. (U tome je, dakle, zauzeo sasvim drugačiji stav od mnogih beogradskih NATO-dušebrižnika, koji već više od deset godina uporno ponavljaju da je „Kosovo izgubljeno“ i da „kosovska nezavisnost“ predstavlja „realnost sa kojom će Srbija kad-tad morati da se pomiri“; za razliku od njih, Erke je svestan da „Kosova“ može postati država i da to može postati realnost tek ukoliko se Srbija odrekne svog uporišta u četiri opštine; štaviše, on u jednom delu navodi da „između međunarodno priznatog suvereniteta Kosova i realne situacije na severu postoji ogromna razlika“.)
U segmentu naslovljenom „Paralelne strukture“, Erke piše:
„Odbijanje da se Srbiji dodeli status kandidata, koje je pre svega izdejstvovala Vlada Nemačke, opravdano je ponašanjem Srbije na severu Kosova. Srpska Vlada, međutim, skoro da nema nikakav uticaj na većinsko srpsko stanovništvo na severu Kosova. Tamo dominiraju konzervativne opozicione stranke, koje nemaju mnogo interesa da sarađuju sa srpskom Vladom.“
Taj pasus pokazuje da je Erke dubinski upoznat sa prilikama u četiri opštine, odnosno, da u razmatranje uzima unutarsrpsku dinamiku, tada oličenu upravo (tihim?) sukobom zvaničnog Beograda kojim je komandovao Boris Tadić i srpskih opština sa severa pokrajine. Erke je, dakle, imao dovoljno i vremena, i volje, i sredstava da se podrobno upozna sa materijom koju obrađuje, što, istini za volju, i nije tako česta pojava među zapadnim analitičarima koji se bave ovdašnjim okolnostima. Utoliko je sledeći Erkeov zaključak zlokobniji i jeziviji.
Autor naravno veruje da Priština mora da spreči Srbiju da nadalje finansira sporne institucije, što će dovesti do postepenog gašenja tih ustanova, a posledica toga će biti zastrašujuća:
„Egzodus sa Kosova ili ‚hladno etničko čišćenje‘ bilo bi neizbežno, ali njega međunarodna zajednica verovatno uopšte ne bi primetila, jer bi pogođena bila grupa stanovnika čija veličina odgovara nemačkom gradu Nojštat u Ribenbergu.“

KOMPROMIS S NEPRIJATELJEM? Nemoguće je proceniti stvaran uticaj Erkeove analize na politiku koju sprovodi Nemačka – samim tim i Evropska unija. Ipak, uzimajući u obzir da je reč o poznatoj fondaciji, kao i već naglašenu činjeničnu potkovanost autora, može se pretpostaviti da Erkeova analiza ima određenu „težinu“ u nemačkim i evropskim političkim krugovima koji su preuzeli na sebe „rešavanje“ kosmetskog problema. Što će reći da neljudska hladnoća, kakvu ispoljava Erke u svom radu, u najmanju ruku ne odskače od uoblikovane politike Berlina i Brisela, odnosno, da i Berlin i Brisel verovatno računaju na egzodus srpskog stanovništva sa severa Kosova i Metohije, ukoliko sadašnje ustanove budu ukinute.
Zapadni činioci upleteni u kosmetski čvor, a koje beogradski zvaničnici uporno i neodbranjivo nazivaju svojim (našim?) prijateljima, po svoj prilici takođe ne smatraju taj egzodus nekim nepovoljnim razvojem, naročito zbog toga što će biti relativno mali u smislu brojnosti stanovništva koje bi se iseljavalo! Ako su saglasni sa Erkeom, a teško da ih je on loše procenio, Briselu i Berlinu (svakako i Vašingtonu) najbitnije je to što „međunarodna zajednica“ ne bi ni primetila etničko čišćenje Srba.
E sad, dok „Zapadni prijatelji“ i njihovi pronicljivi analitičari predviđaju/priželjkuju ovakav rasplet krize na severu Kosmeta, beogradski zvaničnici uporno se razmeću sopstvenom spremnošću da sa takvima traže „kompromise“. To na briselske „pregovore“ može da baci sasvim drugačije svetlo od postojećeg, iako je i postojeće krajnje nepovoljno – čak i bez uvida u ovoliku bezdušnost Zapadnih analitičara, ko bi pa mogao da očekuje od njih išta drugo, ako zna da su svesrdno stali iza koljačkih odreda Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja?
Isto tako, teško je poverovati da srpski zvaničnici ne znaju za ovo. Pošto su voljno izabrali da učestvuju u takvom „pregovaračkom“ procesu, i te kako ima prostora za oštre reči koje na račun vlastodržaca upućuje Marko Jakšić, jedan od najprepoznatljivijih predvodnika Srba sa severa Kosmeta:
„Moje je duboko uverenje da se tu ne radi o ulasku u EU niti o tom vajnom datumu, jer je očigledno da od toga nema ništa. Ne mogu da poverujem da se Tomislav Nikolić u 61. godini naprasno zaljubio u evropske integracije. Pre će biti da su to neke obaveze koje je on prihvatio kada je razbijao SRS, a koje se odnose prvenstveno na KiM. Ukidanje naših institucija na severu značiće ubijanje države Srbije na Kosovu, i to zvanični Beograd savršeno dobro zna. A ono što mnogi zaboravljaju, jeste da neke od institucija postoje još od Svetog Save. Ni u tursko vreme, naime, srpske škole nisu prestajale sa radom na Kosovu i Metohiji. Čak ni Turci nisu Srbima uskraćivali pravo na sopstveno školovanje“, kaže Jakšić za „Pečat“.

OTIMAJU I CRKVU Kada se, dakle, stanje osmotri pažljivije, jasno se vidi da ovo što beogradska glasila masovno nazivaju „paralelnim institucijama“, u stvari predstavlja istovremeno i slamku spasa za tamošnje Srbe i kost u grlu šiptarskim teroristima. Mediji, međutim, uglas sa zvaničnicima, preko najavljenog ukidanja prelaze ćutke, ili čak i sa sladostrašćem. Tu je na delu hladna nečovečnost nalik onoj koju je ispoljio Mihael Erke u svom analitičkom radu; čak i strašnija, tačnije, zato što je reč o našim zemljacima i sunarodnicima, odnosno, o teritoriji koja se nalazi u korenu srpske duhovnosti.
Duhovni koreni će takođe biti najozbiljnije ugroženi, kako otkriva pslovično obavešteni Marko Jakšić:
„Imamo pouzdane informacije da se spremaju nasrtaji i na Srpsku pravoslavnu crkvu. Već su pripremili dva pravoslavna monaha iz Albanije, koji treba da ustanove Kosovsku pravoslavnu crkvu. U Albaniji postoji jaka pravoslavna zajednica, tamo je 20 odsto stanovništva pravoslavno, i uglavnom su skoncentrisani na jugu zemlje. Odande su i ova dva monaha.“
Na udaru će se, ipak, prvo naći ustanove kao što su zdravstvo, školstvo, telekomunikacije, sudstvo, kultura… A najpre platni promet koji postoji između Kosmeta i ostatka Srbije. U svim srpskim sredinama na Kosmetu dinari se koriste kao sredstvo plaćanja. U enklavama južno od Ibra možete plaćati i dinarima i evrima, dok su na severu skoro isključivo dinari u opticaju (mada, ruku na srce, niko ne odbija evre). To je, prema Erkeovoj i nebrojenim drugim analizama, jedno od glavnih uporišta četiri severne opštine, pri čemu se četiri opštine najvažnije uporište svih Srba preostalih na Kosmetu. Kako izgleda život Srba južno od Ibra – izuzev onih koji su pristali da služe Tačijevoj nakazi od države – može se saznati iz primera mnogočlane porodice Virijević (muž, žena i šestoro dece, od kojih je jedna devojčica slepa i nepokretna u levu stranu tela), izbegle iz Prištine u Gračanicu odmah posle NATO bombardovanja. Virijevići su nastanjeni u kontejner naselju, nazvanom Voćnjak, gde muku muče sa snabdevanjem strujom:
„Ranije je srpsko ministarstvo za raseljena lica, odnosno za socijalna pitanja, plaćalo naše račune za struju“, priča Nataša Virijević. „Bio je to vid državne pomoći nama koji smo južno od Ibra. Ali, prvog januara ove godine srpska vlada je prestala da nam to plaća. Tako su nam rekli ovi iz KEK-a (elektrodistribucija Kosova – prim. aut.) Kao, njima je žao, ali moraju da nam iseku struju, zato što računi nisu plaćeni. Od početka godine naovamo, samo smo u dva navrata imali struju, i to na po nedelju dana. Izuzev toga, uopšte nismo imali struje. Niti nas je iko iz ministarstva obavestio da nam više neće plaćati, niti su nam ikako obrazložili tu odluku. Samo su odjednom prestali da plaćaju. Možete i da zamislite kako nam je bez struje.“

SAMOUKIDANJE DRŽAVE Potresno svedočenje Nataše Virijević, koje govori o dramatičnom položaju Srba južno od Ibra, služi i kao opomena svima ostalima. Te opomene svesni su i Srbi sa severa, koji predviđaju sumorne dane ukoliko zvanični Beograd ostane pri nameri da pristane na ukidanje „paralelnih institucija“.
Kako u razgovoru za „Pečat“ navodi pravni istoričar Zoran Čvorović, mnogi naši zvaničnici govore kako je srpski suverenitet na KiM suspendovan 1999, što nije tačno:
„U onoj meri u kojoj je srpska država posredstvom svog zakonodavstva i svojih organa prisutna na Kosovu i Metohiji, u istoj meri separatistička tvorevina Kosovo na tim delovima nije suverena. To se najbolji vidi kada se ode, recimo, u severnu Kosovsku Mitrovicu ili Zubin Potok. Pošto je suverenost jedna i nedeljiva, ili je ima ili je nema, separatistička tvorevina Kosova nije država. Ono što ne znaju Dačić i Vlada Srbije, odlično znaju zapadni mentori albanskih separatista i terorista, da nova država u smislu međunarodnog prava, po rečima jednog od klasika zapadnoevropske teorije prava, nastaje ako se uspostavi nezavisna vlast izdajući prinudni poredak za izvesnu teritoriju i ako je, što je najvažnije, efektivna, tj. ako je sposobna da obezbedi stalnu pokornost tom poretku od strane lica koja žive na toj teritoriji. Samoukidanjem države Srbije na KiM kroz ukidanje sopstvene organizacije državne uprave i lokalne samouprave, zvanična vlast Srbije pomaže separatistima u Prištini da efektivno zaokruže suverenost na celoj teritoriji od Leposavića do Kačanika“.
Pitanje koje se nameće jeste da li oni koji samoukidaju državu Srbiju na KiM vrše krivično delo. Čvorović smatra da je reč o kažnjivim pripremnim radnjama za krivično delo ugrožavanja teritorijalne celine iz člana 307. Krivičnog zakonika Republike Srbije, a u vezi sa čl. 320, stav. 2. ovog zakonika.
„Naime, jedna od zakonikom predviđenih pripremnih radnji sastoji se u otklanjanju prepreka za izvršenje krivičnog dela. Upravo ovu radnju vrše pojedini predstavnici vlasti, svojim izjavama o priznanavanju postojećeg separatističkog državolikog poretka na KiM i samoukidanju države Srbije na delu njene teritorije, jer s obzirom na svoju javnu poziciju stavljaju u izgled šiptarskim separatistima da će njihovi pokušaji da otmu deo teritorije države Srbije ostati nekažnjeni! Umišljaj kao neophodni uslov za krivičnu odgovornost kod ovog krivičnog dela, lako je dokaziv s obzirom na poziciju koju zauzimaju, a posebno s obzirom na izjave koje daju“, navodi Čvorović.

NAJEZDA ŠIPTARA Srbi iz Kosovske Mitrovice dobro znaju kako bi se ukidanje sadašnjih ustanova odrazilo na svakodnevicu. Ma kako da to bude izvedeno i zavedeno, ukidanje bi neminovno vodilo i ka rušenju sadašnjeg stanja aparthejda, odnosno, potpuno razdvojenog života Srba od Albanaca. Izuzev najmlađih Mitrovčana, ostali dobro pamte vremena kada grad nije bio podeljen na južni albanski i severni srpski deo, tj. doba kada su jedni i drugi bili izmešani. Sećanje na to vreme kazuje da se mitrovačke devojke i žene tada nisu usuđivale da se kreću ulicama po mraku, inače bi se izložile prevelikoj opasnosti od maltene izvesnog seksualnog napada; to je tek jedan od pokazatelja toga šta čeka Srbe iz Kosovske Mitrovice i ostale tri opštine, u slučaju da srpske ustanove zaista budu ukinute.
„Čak i ne bi najveći problem bilo to što bi institucije bile objedinjene, pa bi Priština imala poslednju reč po svim pitanjima“, priča jedan 35-godišnji Mitrovčanin, koji dobro pamti razdoblje teškog zajedničkog života od pre bombardovanja. „Mnogo bi opasnije bilo to što bi objedinjavanje institucija Šiptarima poslužilo za povratak u severni deo Mitrovice. Ostavili bi oni sve institucije da budu u našem delu, a onda bi ih koristili. Dolazili bi ovde u sud, ili na lečenje, ili na fakultet. I onda bi provocirali, pravili nevolje. Može im se, jer ih samo u južnom delu Mitrovice ima šest-sedam puta više nego nas. Kako bismo mogli da se odupremo toj najezdi?! Nikako. Incidenti bi izbijali neprestano, policija bi onda morala da hapsi i nas i njih, a njih bi svakako preteklo. Eto, to je najveći problem sa ukidanjem naših institucija. Svakakav bismo dogovor mogli da preživimo, ako bi između severnog i južnog dela stajao kineski zid. Ali, ovako kako je sada, ukidanje srpskih institucija dovešće do masovnog iseljavanja Srba iz ovih krajeva.“
Prema tome, kada beogradski mediji i zvaničnici slavodobitno pričaju o ukidanju „paralelnih institucija“, oni u stvari prizivaju prečicu do novog etničkog čišćenja Srba. Posle svega što su preturili preko glave, i ipak ostali postojano na braniku srpske državnosti, kosmetski Srbi neizbežno zaslužuju daleko veću i iskreniju pomoć ostatka Srbije, od ove „pomoći“ koja im se isporučuje preko mutnih briselskih sastanaka na kojima se delegacija Ivice Dačića razdragano smeje sa delegacijom nezapamćenog krvoloka Hašima Tačija.

[/restrictedarea]