RUŽENJE NARODA

Milorad Vučelić, glavni urednik

Od započetih briselskih tehničkih pregovora dogurali smo do toga da se o Kosovu više ne razgovara kao o državnom pitanju Srbije. Pregovara se isključivo o Srbima na severu Kosova i njihovim pravima kao nacionalne manjine u okviru šiptarske nezavisne države. Govori se samo o pravima srpske manjinske zajednice u nama susednoj državi. Kao po komandi nema više u medijima ni reči o Srbiji na Kosovu nego samo o Srbima koji tamo žive. Uglas se priča kako nećemo dati Srbe za datum, što ne isključuje da ćemo za datum dati Srbiju kao državu, pa dobili ga ili ne.
Živi i preostali Srbi su za naše političke zvaničnike jedina postojeća realnost na Kosovu. Sve postojeće državne institucije Srbije na severu Kosova, koje postoje trinaest proteklih godina, naglo su se pretvorile u „paralelne“, a onda im se autoritarno poriče realnost. Bez obzira na sva poricanja te su institucije i te kako tvrdoglava realnost i za nas i za Srbe na Kosovu. Obračun sa tom tvrdoglavošću činjenice i borbe za opstanak ne može proći bez teških posledica, i to ne samo po Srbe na severu Kosova.
Sa Ustavom Srbije stvari stoje mnogo teže i gore. Ustav ne samo da nije realnost nego je i laž baš kao i mnogo toga drugog. „Gotovo deset godina Kosovo je bilo tabu-tema i o njemu, zvanično, niko nije smeo da kaže istinu. Pričane su bajke. Lagalo se da je Kosovo naše, pa je to čak ozvaničeno i Ustavom. Danas, taj isti Ustav ni najmanje ne pomaže… Srbima je jedino dozvoljeno da, u svakom trenutku, napuste Kosovo“, napisao je premijer Srbije Ivica Dačić u svom autorskom tekstu u nameri da pojasni našu poziciju u pregovaračkom procesu i ujedno pokaže koliko drži do zakletve koju je svečano položio prilikom svog izbora u Narodnoj skupštini.
Kao što vidimo pomenuta je i mogućnost da Srbi ako im ukinemo srpske državne institucije napuste Kosovo. Hoće li Srbija, nastavljajući da na dosadašnji način vodi pregovore o Kosovu, to dozvoliti ili će se zaustaviti, i šta će činiti onda kada na tom bespuću stane? Da li ćemo mogući budući masovni egzodus Srba priznati kao činjenicu i kako ćemo se odnositi prema njoj? I da li će neko i to nazvati mitomanijom? Kako ćemo izaći na kraj sa tim prizorima, a jedan od njih vidimo na naslovnoj strani ovog broja „Pečata“. Fotografija je iz 1986. i tada je u Jugoslaviji proglašena fotografijom godine. Da li bi ikoga trebalo podsećati kako su izgledali nastavci ovih događaja i kakva je bila sudbina političkih aktera i naroda? Jesu li to slike iz našeg povratka u budućnost i da li je to kruna aktuelnih srpskih pregovaračkih sposobnosti i moći?
Hoće li zaista neko ko imalo drži do sebe sve nas staviti u položaj da uz stalna ponižavanja iščekujemo da nam neko dodeli datum nudeći nam da pri tom izaberemo hoće li ili neće neki Šiptar baciti bombu u spavaću sobu nekog Srbina na Kosovu? Nema šta, njegov izbor je krajnje civilizacijski utemeljen i zbog toga podržan od SAD-a i EU, a naš je baš jednostavan i lak! Po svemu sudeći ovde se uopšte ne radi o sukobima ili pregovorima među civilizacijama i nacijama već o sukobu civilizacije sa varvarstvom.
Da li takva rešenja priželjkuju i Šiptari na jugu Srbije tražeći ista prava koja uživaju Srbi na Kosovu? Nije teško u Srbiji biti prorok loših dešavanja jer se po pravilu sva obistinjuju. I nije više problem u tome da se nešto ne može ili može predvideti, nego u tome da politika postoji zbog toga da se sve što je po državu preteće spreči i onemogući. Ne može srpska vlada samo da kaže da uopšte ne obraća pažnju na ono što se dešava u Bujanovcu, Preševu i Medveđi gde se konstituišu paralelni organi vlasti našoj državi i traži poseban status. To je najgori mogući izbor. Ona mora da se energično suoči sa problemima i da ih reši, a ne da okreće glavu od njih čekajući njihovu internacionalizaciju. Sva pitanja ovakve vrste su u Srbiji pre svega državna pitanja, pa tek onda sve drugo. Po stoti put govorimo da se sve to odnosi i na Vojvodinu, na Rašku i ne samo na njih.
Nemoguće je i potpuno je neodgovorno da neko u Srbiji ne zna da je sada na redu pokušaj rušenja Republike Srpske i da je to u tesnoj vezi sa rešenjima kosovskog pitanja. Nemoguće je i zbog toga što na to glasno podseća američki ambasador u Beogradu Majkl Kirbi: „Vašington ne želi novu Republiku Srpsku na Kosovu, jer se taj model nije pokazao kao dobro rešenje za razvoj BiH“.
Da li je sada jasno zašto je i u čemu je problem kada Srbija u tobožnjoj težnji da dođe do konačnog rešenja odmrzava kosovsko pitanje, i treba li nekom objasniti zašto to nije dobro? Sve je tesno povezano i sve je u paketu koji se zove rešavanje srpskog pitanja na Balkanu po starom i proverenom receptu velikih zapadnih sila. Ukratko, recept glasi – svođenje Srbije na njene pretkumanovske granice, uz radikalno promenjen nacionalni identitet.
O tom pokušaju promene nacionalnog identiteta govore i stalna ruženja sopstvenog naroda koja se odvijaju na našim medijima i u političkom životu. Omiljena disciplina u tom izboru je da je srpski narod leglo neradnika i lenština, i da je tako bilo odvajkada. Postaje prosto neverovatno kako naše više nego radne i marljive dedove i babe, očeve i majke, pa tako i nas same, neko pretvara u navodne ladoleže i kako se iz krajnje ideoloških i sumanutih razloga zaboravlja koliki je velik broj među njima onih koji su otišli u punu penziju „bez ijednog dana bolovanja“ ili bez dana neodlaska na njivu, u štalu ili u fabriku. Izuzima se samo vreme kada se uspešno ratovalo u čemu smo, takođe bili i tragično vredni i herojski uspešni. Koliko je nas odraslo, a da se ne seća kada im je majka bila bolesna, pa nije mogla da obavi sve kućne poslove, bez ili uz našu pomoć.
Iz sve snage se govori da je sve što je postignuto u skoroj prošlosti postignuto trošenjem stranih kredita, mada je cela Jugoslavija pre razbijanja bila manje dužna nego što je to danas Srbija. Dok se napori našeg naroda obesmišljavaju i potcenjuju, dotle se izražava divljenje prema radinosti Evropejaca i uopšte se ne uzima u obzir koliko je toga tamo postignuto zahvaljujući pomoći američkog Maršalovog plana, kao i koliko toga je tamo podignuto golim izrabljivanjem i pljačkom kolonija i nerazvijenog evropskog juga i Balkana.
Sva ta smutnja koja se seje i sav taj dar-mar koji se po srpskoj javnosti pravi je samo u funkciji srozavanja našeg nacionalnog i ljudskog samopouzdanja i uživljavanja u neki mazohizam, po kojem ništa ne zavisi od nas i da su sve naše nevolje bezmalo genetske prirode i da bi samo trebalo nekako podnositi ono što nas je snašlo. U najboljem slučaju neophodno je prihvatiti ono „strpljen spasen“ , sve dok nas u svoje okrilje i preko datuma u svoje skute ne privije EU. A dotle „ko živ, ko mrtav“.
Zvanična i medijska Srbija danas hrleći ide u susret onoj znamenitoj i odskora srećom učestalo citiranoj Krležinoj enciklopedijskoj oceni o Srbima i njihovoj logici „koja se kretala na četvoronožnoj pameti, ali pameti primitivnoj, koja je nikla između onih balkanskih urvina i diplomatskih klanaca jadikovaca, u trajnoj panici zvjerke koja njuši zamke i gvožđa i opasnosti na sve strane. Ne vjeruje nikome, pa ni sebi, s jedinom namjerom da zdipi šta može“. Upeli su se naši drugosrbijanci iz petnih žila, a sve podržavajući i umiljavajući se današnjem režimu, da naknadno i ponovo dokažu osnovanost ovih Krležinih i frankovačkih diskvalifikacija.
Tako se jedna uzgredna napomena u televizijskoj emisiji o aktuelnosti knjige „Protestantska etika i duh kapitalizma“ Maksa Vebera pretvorila u malu kampanju optužbi o neradnom karakteru srpskog naroda i uzrocima ove nacionalne osobenosti. Nismo daleko od toga da uskoro sve nezaposlene u Srbiji optužimo da su ih njihova pravoslavna uverenja ostavila bez posla. Ta knjiga je inače kod nas objavljena davne 1968. godine u čuvenoj ediciji „Logosa“ i bila je tada s dužnom pažnjom kritički čitana. I tada je i danas mogla poslužiti za hvale vredno lično uzdizanje i bolje razumevanje sveta u kojem živimo i njegove prošlosti, ali ne i više od toga. Doduše neki su iz takve literature već izvukli sve pouke i koristi, te se potpuno uklapaju u ocenu iz pogovora čuvenog profesora Vojina Milića: „Tako su postavljeni temelji jednog novog masovnog morala (protestantskog) koji je bio dobro prilagođen ranom kapitalizmu. On je stvarao mirnu savest kapitalistima prilikom sticanja bogatstva pomoću sredstava koja su u društvu smatrana legalnim i dozvoljenim“.
Oni koji su na vlasti u Srbiji i oni koji mogu da bitno utiču na društvo dužni su da ako su sposobni i ako su na odgovarajućim mestima udesetostruče svoje napore, i da omoguće ljudima da rade i da im daju priliku da se ostvare, pa onda ocene da li su oni lenji i sposobni ili nisu. Nekada smo se šalili na račun srpskih radnika i govorili da su oni podjednako sposobni da grade kapitalizam u Nemačkoj i socijalizam u tadašnjoj državi. I danas uspešno izgrađuju kapitalizam na Zapadu, ali se izgleda pokazuju nesposobnim kada je reč o izgradnji kapitalizma u Srbiji! Možda nije problem u sposobnosti naših radnika nego u vrsti kapitalizma koji se u Srbiji gradi poslednjih trinaest godina i vlasti koje taj i takav kapitalizam podržavaju.
Kako je moguće govoriti o nekakvom neradu u Srbiji kada se ovde oni koji rade u privatizovanim firmama izrabljuju preko svake mere i primaju najniže plate u Evropi, bez radnog vremena i slobodnog dana, kada se svaki dan srećemo sa otpuštenim trudnicama ili porodiljama koje se naknadno prvog radnog dana izbacuju s posla, kada nam svakodnevno na gradilištima bivaju osakaćeni ljudi koji rade na crno i bez radne i socijalne zaštite. Kada se na svaki otvoren konkurs javlja po stotinu ljudi? Treba li da među njima tražimo neradnike i dokaze o lenjosti našeg naroda?
Ne manje je zanimljiva i podsticajna činjenica da je na vrhuncu svetske ekonomske krize u Njujorku, Londonu i Parizu bestseler bio „Kapital“ Karla Marksa, a ne bilo koja druga knjiga, ako je već o knjigama i njihovom razumevanju reč. Neće biti da je nama više do kapitalizma nego njima. Ili je njima više do kapitala, a nama do duha?
Operacija ruženja naroda koja se odvija nije sama sebi svrha, ona služi kao osnova da se sve državne i političke mere, od onih kosovskih do socijalnih i ekonomskih, vrednuju isključivo po stepenu njihove nepopularnosti, i samo to i ništa više. Što bolja mera – lošije narodu koji je sve to i zaslužio. Tu su prave kohorte drugosrbijanaca da sve to opravdaju i pokriju, i da izazovu nova divljenja naših vlastodržaca.
Kada budemo doneli najbolje i vrhunske mere neće više ni biti nasleđenog identiteta ovog naroda. Biće to apsolutni sklad. Oni nepopravljivi što preostanu, i ako preostanu, imaće mesto u kafanici pored groblja koja se zove „Večni mir“. Odatle će mirno moći da pogleduju na pobedničke kolone onih koji po ulicama još uvek vijaju datum za pregovore sa EU, nemajući vremena za bilo šta drugo. Znamenja će im biti sve žuća i žuća.