Poezija u novom ključu – Hajdeger i matija

Piše dr Marija Dukić

Uz obilje filološke i filozofske potkrepe, autor ove studije dokazao je da je Matija Bećković – rastumačen krajnje srodnim Hajdegerom – ontološku čistotu iznova spasonosno vaspostavio u ultramodernoj,  premda arhaičnoj, poetskoj transpoziciji

Još od svoje prve, mitske poeme koju je napisao kao vremešni rapsod, sve do ove poslednje do koje je dospeo u svom adolescentnom dobu, Matija Bećković ne prestaje da zaokuplja pažnju kako uže stručne, književnokritičarske, tako i najšire kulturne, pa i populističke javnosti. Mnogo je onih koji su pokušavali da, koristeći različite postupke, nekad literarne, mnogo više, na žalost, izvanknjiževne, mahom ideološko-političke, odgonetnu poreklo i pozadinu njegovog neprekinutog a tako sveobuhvatnog misaonog zračenja u našoj sredini.
Mihiz je razloge Matijinog značaja tražio u histrionskoj prirodi njegovog pesničkog bića, Ljubomir Simović u njegovom „basnoslovnom humorističkom talentu“, Miodrag Pavlović u Bećkovićevoj magijskoj moći da stihom dobaci do
tradicionalno-istorijske i mitske transpozicije, Nikola Koljević u pesničkoj strukturi „lelekanja i kukanja“, koje takvo „Pevanje i mišljenje“ locira u kosovskom predanju, dok najbolji prijatelj „princa srpske poezije“ Đilas, tu hermeneutičku potragu za smislom šamanske prirode ove metrike završava u spoznaji da je ključ, zapravo, u razmerama Matijine „satirične sabotaže prema sveopštoj gluposti“ čovekovog socijalnog bića. Svaka od pomenutih umnih i respektabilnih glava je, razume se, u pravu, ali ipak gledano samo iz uglova njihovih misaonih „zavičajnih ležišta“, kako je na jednom mestu recepciju Bećkovićeve poezije ocenio Ivan V. Lalić.
Knjiga Željka Simića „Matija – rovačka ontologija i post-postmodernizam“ prva je studija koja nastoji da pomiri ove parcijalne pristupe i ponudi jedan sveobuhvatniji uvid u Bećkovićevu pesničku odiseju, bez obzira što se u svojoj analizi autor ograničio na poeme „Međa vuka manitoga“, „Reče mi jedan čoek“, „Lele i kuku“ i „Kaža“. Štaviše, ta restrikcija pre se čini kao vrlina nego kao mana ove filozofsko-filološke tvorevine, budući da je Simić uspeo da dokaže
paradigmatičnu relevanciju ovih poema za čitav razuđeni opus Bećkovićeve poezije, pod koju se može podvesti čak i njen „ljubavno-romantičarski“ rukavac. Ni filolozi, a ni filozofi ne mogu biti iznenađeni što je Željko Simić Matiju doveo u najprisniju vezu sa Hajdegerovom nadom u obnovu budnosti, kao sa njegovim filozofskim poimanjem prapoezije. „Ono što je Hajdeger mukotrpno detektovao i priželjkivao kao jedinu nadu u obnovu budnosti, događa se u Bećkovićevom rovačkom ciklusu: mi prisustvujemo takvom bivstvenom smeštanju u gestu verbalnog obraćanja koji suštinski iz sebe rađa ontološki smisaoni jezik, a to je, po Hajdegeru, naprosto – prapoezija,“ završava svoju misao Željko Simić.
Dakle, da, jezik: ali ne jezik u njegovoj komunikacijskoj funkcionalnosti , već jezik kao sredstvo kojim se dopire do ontologije čovekovog bitka, pri čemu to „sredstvo“ i nije to, već sama ontologija, njena srž, srž srži! U tom smislu je u najmanju ruku uputno Simićevo podsećanje na Bećkovićevo autorefleksivno, samootrežnjujuće ukazivanje na suštinu jezika: „U skrivnici jezika je tajna opstanka i spasa, a ona je pretekla jer je nevidljiva.
Jezik je naša nevidljiva crkva
Još nepodeljena i nerazorena
Svaka reč u njoj samojavna ikona
Radi našeg spasa objavljena.“
Ovom knjigom, prvom koja je u celosti posvećena rovačkoj ontologiji jedne nepročitane poezije, Željko Simić je, uz obilje filološke i filozofske potkrepe, dokazao da je Matija Bećković – rastumačen krajnje srodnim Hajdegerom – ontološku čistotu iznova spasonosno vaspostavio u ultramodernoj, premda arhaičnoj, poetskoj transpoziciji. Autor ove podsticajne studije ide i korak dalje, uočavajući u ovoj čvornovatoj poeziji i odgovor na pitanje kuda se zaputio savremeni, ponajviše zapadni čovek. Naime, Željko Simić lucidno proširuje Džejmsonovo zapažanje da savremeni čovek „živi u korak sa vremenom a ne u vremenu“, i ta spoznaja zadobija svoj strukturalni pesnički izraz upravo u Bećkovićevoj „obznani“ mutiranja humaniteta na savremenom Zapadu, odnosno u saznanju da laž prerasta u „temporalno zaposedajući princip laži“! Dakle, glavna teza Simićevog „Matije“ jeste da upravo Rovčani na videlo iznose prebivanje u novoj epohi (post)civilizacije Zapada, koju autor ubedljivo (i ne samo u ovoj knjizi!) označava post-postmodernizmom, ali i, nimalo manje važno,
uzorito kazuje i kako se iz metafizike trpljenja rađa subjekt otpora.
Iz tih razloga, ne postoji ništa što bi moglo da se doda oštroumnim opaskama Bogdane Koljević, autorke instruktivnog pogovora, koja smatra da razaznati sve slojeve rovačkih stihova, štaviše, njihovu tesnu, nerazlučivu i neponovljivu međuuslovljenost i upućenost „znači razumeti da subjekt i svet uvek bitno jesu i jedno i drugo: univerzalnost i istorijska specifičnost i pojedinačnost, biće i bivstvujuće, ontološki i ontički momenti – obratno, da kada nisu, onda najčešće nisu ni jedno ni drugo. Zov da zajedno bude ono što deluje da ne može biti zajedno, zov susreta bezvremenskog i vremenskog, susreta bića i jedne njegove pojave, susreta opšteg i jedinog posebnog, tako se pojavljuje u kosovskom predanju, kao živom liku ‘nesreće koja je ispred svih vremena’“.