Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Saša Francisti
Asteroidi: neprijatni, gotovo nevidljivi susedi u našem bližem svemirskom okruženju stalno prete zemaljskoj civilizaciji, ali i životu na planeti Zemlji uopšte. Imamo li načina da se odbranimo od njih?
Čeljabinsk, Rusija, devet časova i 20 minuta po lokalnom vremenu. Miran, vedar dan. Deluje kao i svaki drugi. Svi su na svojim radnim mestima, đaci u školama i život teče po svom uobičajenom jutarnjem ritmu. U jednom trenutku, vozač na lokalnom autoputu primećuje ispred sebe na nebu blistavu brazdu koja velikom brzinom seče jasno plavu boju neba iznad probuđenog grada. Sjaj se neizmerno povećava nadmašivši sledećeg trenutka sjaj sunca, a onda nenadano zamire.
Slika druga. Periferija grada, visoke zgrade i mnogo uzbuđenih ljudi na ulici. Mladići u majicama, sa kamerom u rukama istrčavaju na ciču zimu kako bi snimili dimne tragove nepoznatog objekta koji je blesnuo i nestao iznad grada. Ono što se dogodilo nisu očekivali. Zaglušujuća eksplozija. Tutanj i iznenadni udarni talas koji lomi stakla i ruši sve nestabilne konstrukcije. Mladić koji nosi kameru psuje i viče: „Rat! Počeo je rat! Ovo je atomska bomba!“
Na sreću, i pored više od 1.200 povređenih, nije počeo rat, niti je bila atomska bomba. To je bio nepoznati asteroid, veličine oko 15 metara i težine oko 7.000 tona. U zemljinu atmosferu je uleteo pod uglom od 20 stepeni, brzinom od 18 kilometara u sekundi i zbog pregrevanja detonirao na visini između 15 i 20 kilometara. Eksplozija je bila ekvivalentna eksploziji 30 nuklearnih bombi bačenih na Hirošimu, ali u odnosu na čuveni Tunguski meteorit oslobodio je tek pet odsto energije pomenutog meteorita koji je sravnio šumu na površini od 2.000 kvadratnih kilometara. Istovremeno sa svih strana sveta stigli su demantiji da meteorit iz Čeljabinska ima bilo kakve veze sa asteroidom 2012DA14 čiji je prolazak najavljivan tih dana (DA14 ima prečnik od 50 metara i suprotan pravac orbitiranja).
PVO – DEJSTVO PO CILJU U opštem košmaru informacija i dezinformacija više novinskih agencija je saopštilo da su ruski raketni sistemi PVO dejstvovali i oborili meteorit pre nego što je dosegao tlo. Međutim, početno oduševljenje je brzo splasnulo kada je ruska komanda odlučno demantovala tu vest. Još veće razočaranje (ali uz onaj dobro poznati osećaj „imali smo sreće“) usledilo je kada su renomirani ruski naučnici u seriji prigodno emitovanih emisija uporno insistirali na činjenici da ni Rusija, ni Amerika, ni Evropa, niti bilo koja druga sila jednostavno ne raspolaže sredstvima koja bi mogla da zaustave odsudni meteorit ili asteroid koji bi doneo kraj ljudskoj civilizaciji!
Pogled na moćne interkontinentalne projektile, džinovske rakete koje bljuju vatru, svakako oduzima dah, ali sveukupno gledajući u kosmičkim razmerama njihove mogućnosti su izuzetno skromne. Od vremena uočavanja opasnog tela, pa do reakcije i pravovremenog dejstvovanja postoji ogromna nesrazmera. Naši teleskopi (oprostite na iznenadnom globalizmu, ali mislim na čitavu planetu Zemlju) izuzetno su slabi da uoče objekte manje od 30 metara. Drugo, raketni sistemi, uključujući i američki PRO (protivraketna odbrana, u istom košu i ruski S-500 itd) imaju suviše dugo vreme reagovanja. Na primer, asteroid ispadne iz orbite, najverovatnije zbog sudara sa drugim telom i krene ka Zemlji brzinom od, recimo, 50. 000 na čas. Dok preseče mesečevu orbitu, i dalje ga nećemo videti, a on će putovati… posle otprilike četiri-pet sati otkriće ga prvi sistemi za rano upozoravanje, ukoliko gledaju u pravom pravcu. Međutim, asteroid je po podizanju uzbune već na visini na kojoj se nalaze geostacionarni sateliti. Dok naučnici izračunaju njegovu putanju i mesto udara, asteroid je već nadomak atmosfere. U tom trenutku, sve sa čim raspolažemo je jednostavno smešno. Čak i upozorenje za evakuaciju kasni. Ispaljene PVO rakete nisu ni okrznule kamenu gromadu. Asteroid eksplodira na visini od oko dva do pet kilometara iznad tla, iznad naseljenog područja. Snaga eksplozije se meri megatonima i sve je uništeno u krugu od oko 5.000 kilometara. Do sada je sve to smeštano u područje naučno-fantastične literature, ali poslednji slučaj u Čeljabinsku je pokazao da ako nešto ne vidimo ne moramo neminovno i ignorisati. Postoje li rešenja?
ARMAGEDON I ALTERNATIVE Svi se vrlo dobro sećamo filmova poput „Armagedona“, gde ekipa ludih naftaša sa platforme leti u svemir, presreće asteroid, spušta se na njega i buši rupu u koju ubacuje atomsku bombu koja rascepi kometu i pošalje je u daleki svemir. E, to ne ide tako. Holivud je Holivud, a stvarnost je sasvim nešto deseto.
Prvi korak ka sprečavanju katastrofa koje prete od asteroida je pravovremeno uočavanje tela sa rizičnim orbitama. Taj korak zahteva ogromna sredstva, ali i ona će delovati smešno u odnosu na sredstva koja će iziskivati prava akcija, a da ne govorimo o odnosu materijalne štete, ljudskih žrtava i globalnih poremećaja koji bi ozbiljni asteroid mogao da nanese udarcem u Zemlju.
Jedan od projekata za nadgledanje neba je nova američka opservatorija projektovana da posmatra celokupno nebo vidljivo sa teritorije SAD-a. Panoramski posmatrački teleskop (Pan-STARRS) sastojaće se od četiri teleskopa promera 1,8 m, od kojih je jedan već postavljen i operativan na Havajima. Planovi razmatraju i mogućnost konstrukcije 8,4 metara velikog sinoptičkog nadzornog teleskopa (LSST) u Čileu do 2015. godine, mada projekat još uvek nije finansijski pokriven. To bi povećalo šanse za ranim otkrivanjem i potencijalnim povećanjem vremena za uzbunu više od mesec dana unapred, a to vredi za 30-metarske objekte. Pa ipak, svaka zemaljska promatračka postaja imat će problema zbog interferencija sa Suncem i Mesecom. Rešenje je svemirski teleskop, ali takva bi misija koštala više milijardi dolara.
Uočavanje opasnog asteroida je jedan posao, a eliminacija njegove pretnje sasvim drugi. Ono od čega većina laika kreće je da planeta Zemlja ima dovoljno nuklearnog naoružanja da sama sebe uništi nekoliko puta. Međutim, to baš i nije toliko tačno. Ta nuklearna sila možda je dovoljna da uništi život kakav mi danas poznajemo, ali ni približno da potpuno otkloni pretnju iz svemira. Reditelji filma „Armagedon“ su bar obratili pažnju na taj detalj, pa su se potrudili da nuklearno oružje ukopaju u unutrašnjost komete kako bi se uopšte mogao formirati odgovarajući udarni talas. Mada, i to funkcioniše samo ukoliko asteroid nije gomila šljunka spojena slabim gravitacionim silama koje ih drže na okupu.
MNOGO VEROVATNIJE Kao što smo i napomenuli, najbitnije je blagovremeno otkriti rizičan objekt koji je na putanji sudara. Do sada je otkriveno više hiljada takvih objekata koji bi nas mogli pogoditi u rasponu od narednih 20 do 100. 000 godina. Međutim, u slučaju ovih asteorida, koji su dovoljne veličine za praćenje, orbite se pažljivo prate i svakodnevno preračunavaju, tako da niko ne može tvrditi da su nas iznenadili i da niko nije znao za njihovo postojanje.
Dakle postoji li plan za njihovo uništenje? Dakako da postoji. I to ne jedan, već nekoliko. Samo imaju istu boljku. Niko ih nije isprobao, niti je počeo gradnju takvog sistema. Nerazumno, ali tačno. I dalje je na listi prvo nuklearno oružje, ali samo u slučaju ako sve ostalo omane. Putanje asteroida su veoma osetljiva stvar. To je kao i nišanjenje puškom. Sigurno ste bar jednom pokušavali pogoditi nešto na 500 metara udaljenosti, ali je bilo dovoljno da pogrešno udahnete i pomerite cev za milimetar, dva i zrno bi završilo nekoliko metara levo ili desno od mete. Tako je i sa asteroidima. Samo malo ih gurnete na određenom mestu i posle nekoliko godina, umesto da direktno pogodi zemlju, on će je promašiti za stotine hiljada kilometara. U načelu, ideja je dobra, ali kako to izvesti?
SVEMIRSKI TRAKTOR To opet podrazumeva razvijenu raketnu tehnologiju, te savršenu navigaciju. Ideja je jednostavna, postaviti letelicu nad pravim mestom, iznad pretećeg asteroida, i održati stabilnu orbitu. Ostalo odrađuju zakoni fizike. Slabašna gravitacija koja postoji između dva tela tokom godina bi počela da daje rezultate i opasna gromada bi polako počela da skreće sa svoje putanje, sve dok potpuno ne bi mimoišla Zemlju. Jedina mana je dug vremenski period tokom kojeg bi sve moralo biti izvedeno. Od uočavanja asteroida do lansiranja letelice i postavljanja u pravi položaj, i dugogodišnje nadgledanje sistema.
Drugi sistem deluje na sličnom principu i zahteva slične resurse. Suština je opet u tome da se blagovremeno presretne asteroid i u njega postavi letelica sa jonskim motorom (jonski motori su već u upotrebi i NASA ih je već koristila u svojim programima). Jonski motori se odlikuju slabašnim potiskom, ali i enormnom uštedom goriva.
Naučnici su već pripremili još jedan projekat zaštite Zemlje od udara asteroida „Apofis“, koji 2036. teoretski može biti opasan po Zemlju. Naučnici predlažu da se asteroid „projektil“ ubrza uz pomoć gravitacionog manevra i tako skrene „Apofis“ sa „opasnog puta“. Gravitacioni manevar omogućava da se kosmički aparat znatno ubrza pomoću Zemljine teže. Mnogi međuplanetarni aparati se uz pomoć ovog manevra šalju na daleku periferiju Sunčevog sistema gotovo bez ikakvog utroška goriva.
Proračuni su pokazali da će za gravitacioni manevar asteroida „projektila“ prečnika 15 metara i mase 1,4 hiljade tona biti dovoljan pokretač u vidu motora, sa potiskom od oko 30 kg i 1,2 tone goriva (azot-tetroksida i geptila). Naučnici predlažu da se pomoću rakete „Sojuz“ lansira aparat-svetionik, koji će aterirati na „Apofis“. Na konstruisanju takvog „svetionika“ rade Institut za kosmička istraživanja i Naučno-proizvodni kompleks „Lavočkin“. Drugi aparat će biti pokretač „projektila“, i on će biti lansiran uz pomoć „Protona“.
Misija nazvana „Don Kihot“ koristiće dve svemirske letelice. Ona koja će izvesti udar nazvana je „Hidalgo“. Teška je 500 kilograma i sudariće se s asteroidom brzinom od oko deset kilometara u sekundi. Za to vreme će orbiter Sančo snimati sudar i pokušati da utvrdi da li je asteroid imalo promenio putanju, tako što će veoma precizno izmeriti njegov položaj pre i posle sudara.
I poslednja varijanta zasniva se na efektu Jarkovskog. Sunčevo zračenje pada na asteroid, zagreva ga i izračeno toplotno zračenje deluje kao slab raketni pogon, koji takođe može da mu pomeri kurs. Kada bi se jedna polovina asteroida ofarbala bojom koja odbija dosta svetlosti, Sunce bi, uz malo sreće, „poguralo“ nebeski kamen u drugu stranu i skrenulo ga s kursa koji ga vodi sudaru sa Zemljom.
Sve ovo dakako nije toliko atraktivno poput nuklearnih eksplozija i vatrometa padajućih sitnih meteorita, kako već vole holivudski producenti, ali je svakako mnogo pometnije i sigurnije. Da bar jednom u istoriji blagovremeno nešto predupredimo.
