Odlomci iz Dnevnika: DEČJI POGLED

Piše Milovan Danojlić

Zataškavao  sam svoje seljačko poreklo, trudio sam se da se, govorom  i odevanjem, uklopim u sredinu, sve dok nisam shvatio da ja nisam ni seljak, ni radnik, ni  građanin, nego pojedinac izvan postojećih društvenih razreda, i trajni dužnik svog detinjstva. Uviđanje te istine delovalo je oslobađajuće

U oblikovanju onoga što je Flober nazvao l’éducation sentimentale (vaspitavanje osećajnosti, a ne „sentimentalno vaspitanje“, kako je kod nas prevedeno) od presudne je važnosti okruženje na koje smo upućeni u detinjstvu i u ranoj mladosti. (Upućeni, da ne rečem osuđeni: nije nam dano da biramo, niti možemo pobeći iz onoga u čemu smo se rođenjem zatekli). Među prevashodnim odlikama seoskog okruženja na prvom mestu je priroda; tu zatim ide (najčešće) prisilno učešće u poljskim radovima, težak ili skroman materijalni položaj porodice, i živ, svakodnevni uvid u vremenske prilike. Odvijanje godišnjih doba pratio sam svim čulima i izbliza; loša odeća i obuća su mi omogućavale neposredan dodir sa blagodatima i zlim ćudima klime. Na tim je iskustvima izgrađivano moje fizičko, moralno i metafizičko biće. Znanja sam usvajao neprestano, neprimetno i nesvesno; što se u toj školi nauči, nikad se ne zaboravlja. Neke slike, lica, reči i odnosi iz tih, bezmernih i bezgraničnih godina u meni su se trajno zadržali. Posebno su jaki utisci i saznanja koji su se kasnije pokazali pogrešni, nastali iz nerazumevanja uzroka, posledica i veza.
*
Žudeo sam za daljinama, za plovidbom po morima i okeanima, za dobrotom i lepotom koje je, pod uticajem lektire, prizivala uobrazilja. U Ljigu je, sredinom veka, postojala prilično snabdevena knjižara. (Danas je na tom mestu prodavnica automobilskih delova). Zamišljao sam kako bi bilo uzbudljivo da dođem pred knjižaru sa dvokolicom i da je napunim novoizišlim izdanjima. (Ta se vrsta stočne zaprege koristila uglavnom za odvoz džakova u vodenicu). Želju sam poverio majci, i zaboravio je. Ona nije. Godinu-dve uoči smrti, stojeći pred policom s knjigama koja je, u mom beogradskom stanu, zapremala ceo zid, ona mi reče: „Evo one tvoje dvokolice.“ Prebacujući knjige u kuću na selu, iznajmiću kamion i napuniti ga, do vrha, ali će volovska dvokolica, iz 1951, ostati večno prazna.
*
Sa oslobođenjem su došle nestašica i glad. Najteže je bilo s proleća, kad počne rad u polju, a nemaštini se pridruži i odricanje od onog malo što se imalo, zbog Uskršnjeg posta. Zamišljao sam ogroman vruć hleb, veći od najvišeg brda u selu, ispunjen belim mrsom… I taj je hleb ostao u imaginarnom muzeju u kojem zjapi prazna dvokolica.
Pošavši u osnovnu školu, rukopis sam vežbao gde god bih stigao, na raznim glatkim površinama. Na beličastoj pozadini šifonjerskih vrata ispisao sam, mastiljavom olovkom, u selu veoma aktuelan grafit Živeo kralj Petar Drugi!, a iznad kućnog dovratka, parčetom školske krede, nakitio sam Srećna nova 1946. godina! S vremenom sam postao svestan političke neprihvatljivosti parole ispisane u šifonjeru; srećom, ona nije bila izložena pogledima kućnih gostiju.

[restrictedarea] *
U više knjiga sam se bavio tim, nevažnim, a neizbrisivim uspomenama iz detinjstva. Navirale su kao krhotine potopljenog broda, kao slike čije bi značenje trebalo utvrditi. Detinjstvo i rana mladost su skriveni zabran mog prisustva među ljudima; ta razdoblja o meni znaju sve. U trenucima pune iskrenosti iz mene progovara dete, moj nerazdvojni dvojnik. Valjda me je to, u jednom času, navelo da počnem pisati dečje pesme. Na toj visini osećanja i suđenja sam najbliži sebi, tu se oslobađam naknadno stečenih navika i jalovih znanja.
*
Cilj deteta je da što pre odraste, da iziđe iz detinjstva, iz usamljenosti. Dečja samoća je otvorena prema zemaljskom beskraju, ona je sveobuhvatna. Najbliža svetleća tačka Velikog Sveta za mene je, onda, bio Beograd. Nastanjivanje u prestonici je bilo skopčano sa svakojakim teškoćama. Zataškavao sam svoje seljačko poreklo, trudio sam se da se, govorom i odevanjem, uklopim u sredinu, sve dok nisam shvatio da ja nisam ni seljak, ni radnik, ni građanin, nego pojedinac izvan postojećih društvenih razreda, i trajni dužnik svog detinjstva. Uviđanje te istine delovalo je oslobađajuće. Svaki društveni sloj ima svoj ključ u ostvarivanju kako vrlina, tako i niskosti. Stajati po strani značilo je ostati sa sobom. Jedino je detinjstvo čuvalo zračak čistote u društvu zasnovanom na nepomirljivim klasnim suprotnostima.
*
Deda Adam je umro 1943. Bio je pogrbljen, meni se činilo da se namerno saginje prema zemlji, da bi mi bio bliži. Zbog plave košulje, koju sam nosio jednog proleća, zvao me je „Moja tica-plavosterica“. Te reči nema u današnjim rečnicima; pretpostavljam da označava pticu koja se leže (stere) u plavom gnezdu ili je sama plava.
Otac, nesmešten, pokušavao je svašta. Trgovao, držao kafanu, orao i kopao zemlju, jedno leto je vitlao sa violinom po selu. Pola godine je radio u jednoj papirnici preko puta Starog dvora, pa sam drugo polugođe prvog gimnazije završio na Banovom brdu. Mnogo se kockao, i podosta pio, a postao je neprijatan tek kad je ostavio kocku i piće. Zaveo je štednju kad se više nije imalo šta štedeti. Bio je stvoren za nešto drugo, a nikad nije otkrio za šta. Lako se moglo desiti da i ja provedem vek kao nesmešten čovek. Nesposobnost učestvovanja u stvarnom životu prikrio sam pisanjem: književnost je, pored ostalog, i dosetka kojom se promašaji preobražavaju u duhovno likovanje.
Majka, mučenica koja je svoju muku nosila sa veselom bodrošću. Biće da sam od nje nasledio ljubav prema životu, a od oca gorčinu i rđavu postavljenost u društvu. Ta dva pristupa neprestano se u meni spore i bore za prvenstvo.
*
Rat, koji sam proživeo između četvrte i osme godine, postavio je tvrdu osnovu mog razumevanja ljudi i njihovih odnosa. Devedesetih godina, sećanja su se unakrsno povezala sa tekućim zbivanjima: Englezi, Amerikanci i Nemci su ponovili bombardovanja od pre pola veka…
Medijski mislioci i sladunjavi čovekoljupci osuđuju rat i zato što u njemu stradaju deca. Ja bih rekao da deca tu strahotu podnose lakše od odraslih. Rat sam, poodavno, razumeo kao kvintesenciju odnosa među ljudima, narodima, državama, rasama i klasama. Ko će obuzdati pohlepu, žeđ za vlašću i bogaćenjem, zavidljivost, potrebu proširivanja Lebensrauma? Ko će urazumiti ljudski rod? Dovoljno je svakodnevno posmatrati nekolicinu sugrađana na radnom mestu, u profesionalnoj organizaciji, porodici i u najbližoj okolini, da bi se razumeo mehanizam sukobljavanja i neizbežnost ratovanja. Između pretnji „Međunarodne zajednice“ Iranu i komšijske mržnje koja se završava prolivanjem krvi razlika je kvantitativne, ne i kvalitativne prirode.
*
Negde pročitah da to što pišem o davnim prilikama današnja mladež ne razume. Blago njoj, i teško njoj! Tegobno detinjstvo, prema Balzaku, povoljno deluje na obrazovanje karaktera. Vindem Luis dodaje da kućna zaštićenost produžuje mladost i jača telesno zdravlje. Samo, zaštita od teških iskušenja štiti nas i od pune istine. Njeno zakasnelo otkriće kadikad teže pada nego da smo gorku pilulu progutali blagovremeno. Rokove i okolnosti ne biramo sami.
*
I kad teže punoj vernosti, sećanja, u procesu zapisivanja, izneveravaju tzv. realnost. Da bih što tačnije odredio svoju poziciju, u nekim sam knjigama koristio drugo lice jednine. To mi je dopuštalo da sa detetom u sebi opštim služeći se iskustvima i leksikom koji su detetu tuđi. Ono što, u zrelim godinama, uviđam i osećam i moj mali dvojnik je, na svoj način, predosećao i znao, ali to nije mogao do kraja i jasno izraziti. Moje sazrevanje se odvijalo po cenu udaljavanja od deteta-pesnika. Dečji životni polet i danas se, u meni, kadikad probudi. Pripovedač-zapisivač vuče teret naknadnog razumevanja i uzaludne pronicljivosti.
*
Svoje sinove volim, utoliko jače što sam ih kasno dobio. Ne znam kako bi trebalo sa decom; izvesno je da svaki znak prijateljske pažnje primaju sa zahvalnošću. Nisam ih kažnjavao fizički, ni zabranama. Kad sam nezadovoljan, to pokažem. Desilo mi se, dva-tri puta da im, iznerviran, zalepim ćušku, ali bih im se, časak kasnije, izvinio. Tući žene, i decu, i, uopšte, slabije od sebe, spada u kukavičku podlost. Kuća u kojoj šiba stoji na vidnom mestu liči na policijsku stanicu.
Svoju decu poštujem, i ona se trude da mi uzvrate poštovanjem. Ne uzimaju me odveć ozbiljno; bolje tako, nego da me se plaše.
Ne mogu reći da je moj vaspitni metod dao izuzetne rezultate; ne verujem da bi neki drugi dao bolje. Svakom roditelju ostaje da izabere pogrešku koja mu odgovara. [/restrictedarea]