Nikad ne reci nikad

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Istorija laganja Srbije od strane Zapada duga je koliko i istorija same Srbije

Kosovski ministar spoljnih poslova Enver Hodžaj izjavio je krajem prošle godine da bez dogovora sa Kosovom Srbija nikada neće biti primljena u Evropsku uniju. Na konstataciju novinara nemačkog lista da „uprkos svim razgovorima srpsko vođstvo i dalje naglašava da nikada neće priznati Kosovo“, Hodžaj je rekao da će u tom slučaju „put Srbije ka Evropskoj uniji biti zatvoren“. Na opasku novinara „Zidojče cajtunga“ da se srpski političari zalažu za podelu Kosova, prema kojoj bi sever u kojem žive Srbi pripao Srbiji, Hodžaj je odgovorio: „To je isključeno. Granice na Balkanu se više nikada neće menjati“, naveo je Hodžaj.

SAVET HODŽAJU Na drugoj strani Okeana, slavni holivudski glumac Tom Henks izjavio je u jednom televizijskom intervjuu da je Kosovo oduvek srpsko i da će se Srbi jednoga dana vratiti u svoju zemlju. „Na Kosovu su nekada živeli Srbi, podizali su manastire i imali su svoje kraljeve, a onda su došli Albanci i proterali Srbe. Krajem 20. veka na Srbe su padale i NATO bombe, ali oni i dalje ne žele da priznaju da je Kosovo samostalna država i govore ‚Kosovo je Srbija‘, poput Jevreja koji su na kraju ipak vratili svoju zemlju, pa to može da bude slučaj i sa Srbima“, kazao je filmski oskarovac.
Što znači, Enveru Hodžaju – „Nikad ne reci, nikad!“

[restrictedarea] Jer, Zapad se u svojim spoljnim interesima prema svetu, a pogotovo prema manjim i ekonomski slabijim državama kao što je Srbija (o tzv. Kosovu neću ni da govorim), drži samo jednog principa, koji glasi: principa – nema! Istorija laganja Srbije od strane Zapada duga je koliko i istorija same Srbije. Zapadne zemlje, a u novije vreme i Amerika, prema našim stranačkim i državnim liderima, već decenijama posle Tita, drže se ustaljene bahate, arogantne i licemerne politike (koja već uveliko nagoveštava da će da „opali“ i tzv. kosovske lidere, mada oni toga još uvek nisu svesni). Od predsednika Slobodana Miloševića, preko Vojislava Koštunice, do Borisa Tadića, gotovo nijedna vlada nije napravljena bez uticaja Vašingtona i Brisela. Što znači da, iako je ovog puta Rusija imala veliku inicijativu, ipak, verovatno je i da koalicije SNS-a i SPS-a ne bi bilo bez diskretnog pristanka SAD-a i EU, koji su (Bogu, hvala) konačno pustili „niz vodu“ Borisa i DS!
Naravno, do dana današnjeg, bivši „žuti lideri“ i njihovi tajkuni ili obrnuto, i dalje rone gorke suze nad svojom „zlehudom sudbinom“, koja ih je pred nemilosrdnim porastom rejtinga nove vlasti, a pogotovo Aleksandra Vučića i SNS-a, dovela do odavno zasluženih zatvorskih rešetaka, a mnoge već i spakovala s one strane pomenutih. Neki njihovi bivši „politički analitičari“ (a sada oni koji očajnički traže nove gazde) ističu da je cela priča oko pravljenja vlade dokaz da „svako ko pokuša da vodi politiku mimo Zapada na kraju završi u opoziciji“. Jer, Amerikanci su, navodno, bili protiv Tadićeve kandidature za predsednika Srbije, što je bivši ambasador SAD-a Kameron Manter to otvoreno i saopštio predsedniku DS-a. I zaključuju, kako je Tadić ostao bez podrške isključivo zbog nekooperativnosti oko rešavanja pitanja Kosova i Metohije. Što bi, naravno, prema zamisli ovih bivših „žutih analitičara“, trebalo lakovernom srpskom narodu da inputira lažnu tezu o tome kako je, navodno, Boris Tadić bio „veliki patriota“ koji nije hteo da se odrekne Kosova i Metohije – a da će nova vlast to da učini očas posla!

Nije nego Politička realnost u Srbiji u vreme majskih izbora 2012. godine, gledano očima SAD-a i EU, bila je mnogo jednostavnija i racionalnija. EU je, zapravo, definitivno shvatila da je vladavina DS-a prošlost, da je njihov lider (koji je svojim „neobičnim izjavama“ i ponašanjem svoje zapadne sponzore doveo u vrlo ozbiljne sumnje u stanje svog mentalnog zdravlja) takođe prošlost, kao i da će se (što se pokazalo stoprocentno tačnim) posle gubitka izbora Demokratska stranka raspasti – na paramparčad! Srpska napredna stranka, sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, nezadrživo je dobijala sve veće poverenje građana Srbije i njihova se pobeda na predstojećim izborima u Srbiji mogla očekivati sa sve većom dozom verovatnoće. To je bilo dovoljno da Brisel i Vašington shvate da SNS jedina može da preuzme odgovornost za vođenje Srbije. Angela Merkel je, navodno, već tada, koristeći svoj autoritet, ubedila evropske saveznike da „probaju“ sa Nikolićem i Vučićem. Dačić je ušao u kombinaciju za premijera samo zbog proste algebre, odnosno parlamentarne većine. SAD i EU su bili ubeđeni da će uz pomoć Nikolića i Dačića do kraja 2012. godine zaokružiti priču o nezavisnosti Kosova, koja se više „nikada“ neće otvoriti.
I, koji je danas datum?… Da li je Kosovo nezavisno?… Ima li stolicu u UN?
Savetnik predsednika Srbije Oliver Antić kaže: „Ova vlast zna da ne postoji samo jedno rešenje i samo jedan put. Jer, kada ne bi bilo alternative, politika ne bi ni postojala. U promenjenim okolnostima mogu se promeniti i put i staza. Uvek ima više solucija i uvek bi trebalo odabrati najpovoljniju po narod i državu (…) Srbija jeste za pregovore, jer to pitanje ne može bez nas da se reši. Da može, ne bi nas ništa ni pitali. Jer, na veliku žalost promotora nezavisnosti, međunarodno pravo je na našoj strani.“
Pravo da, ali, da li i pravda? Kako god da bude, i za Zapad, i za Šiptare, ali i za Srbe, ovih se dana opet potvrđuje staro pravilo da u životu, a u politici pogotovo – „Nikad ne reci, nikad!“

[/restrictedarea]