Krah nade i nada u krah

Piše NIKOLA VRZIĆ

Ako će Srbiji 2. aprila biti dovoljno „ne mnogo“, nego „bar nešto od druge strane“ da bi Srbiju na Kosovu i Metohiji ukinula u korist nezavisnog Kosova, znači li to da nam je jedina nada da će Brisel, Vašington i Priština sledećeg utorka dati toliko bezobzirnu ponudu da Beograd, i pored iskazane namere da udovolji svim zahtevima za komadanje Srbije, neće smeti da je prihvati? Ili je, pak, u Briselu sve već dogovoreno, a sada prisustvujemo medijskoj pripremi potpisivanja tog dogovora?

Živeli smo kao junaci, sad živimo u vremenu Suzane Grubješić. Pre samo pet-šest godina, svaka sporadična pretnja nekog evroatlantskog političara, pretnja da će Srbija morati da prizna nezavisno Kosovo, dočekivana je u Srbiji oštrim reakcijama i jednako nedvosmislenim odgovorima, zaključno sa jasno odbijenim Ahtisarijevim planom za uspostavljanje nezavisnog Kosova (Vojislav Koštunica, američka depeša 06BELGRADE1202: „Nećemo samo na rečima odbiti kosovsku nezavisnost; mi ćemo i delovati“). Ali tada su nam (još) arhetipski uzori bili Miloš Obilić, Karađorđe, major Dragutin Gavrilović, major Zoran Radosavljević čije se junačke pogibije od NATO aviona, postiđeni svojom nedostojnošću, setismo ovih dana… A onda je – posle državnog prevrata, kada je 29. aprila 2008. Božidar Đelić neovlašćeno potpisao SSP sa Evropskom unijom – nastupilo ovo novo doba u kojem nam arhetip, umesto Miloša, Karađorđa i hrabrih majora, postade spomenuta Suzana Grubješić. Koja na pretnju Nemca Elmara Broka, predsednika Parlamentarnog komiteta Evropskog parlamenta za spoljne poslove, da je „međusobno priznanje Kosova i Srbije poslednji uslov za učlanjenje u EU“, te da bi osakaćena Srbija i nezavisno Kosovo trebalo istovremeno da se učlane u EU kako Srbija ne bi omela Kosovo na njegovom evropskom putu, obećava da ćemo u dijalogu s Prištinom i dalje biti „i konstruktivni i fleksibilni“, objašnjava da trajno zamrzavanje procesa (čak i onakvih, brokovskih) evrointegracija „ne bi bilo dobro za nas“, te kapitulantski, ponizno, poručuje da je, zamislite, „potrebno ‚otopljavanje‘ odnosa sa najmoćnijim zemljama EU“.

AHTISARI U NASTAVCIMA A to je otopljavanje moguće na samo jedan način: da ozakonimo nezakonitu NATO agresiju na Srbiju; da priznamo kopile nastalo tim agresivnim silovanjem naše Srbije, nezavisno Kosovo. Tome je služio onaj Đelićev potpis na SSP-u sa EU – pošto je EU već, kako smo pisali, svojom Odlukom 2008/213/EC odbacila Rezoluciju 1244 i, namesto nje, prihvatila Ahtisarijev plan, samo dan posle samoproglašenja nezavisnosti Kosova – a tome, najzad, služe i pregovori Beograda i Prištine koji sledećeg utorka, 2. aprila, trebalo bi da se nastave osmom rundom, još jednom ključnom i odlučujućom, na kojoj će Srbija pristati ili neće pristati, da je pocepaju po Ahtisarijevoj i Brokovoj meri. Pri čemu, razume se, ni Ahtisariju, ni Broku, baš kao ni Suzani Grubješić, ne pridajemo veći značaj nego što ga zaslužuju; oni su puki simboli, izvođači radova započetih udruženim evroatlantskim napadom na Srbiju.
O kontinuitetu je, dakle, reč. Uz sve što im je prethodilo, otmica Kosova otpočela je, otvoreno, NATO bombama 1999. godine. Nastavilo se u potaji, pripremom plana (otkrivenog u „Vikiliksovoj“ depeši 05ROME1529) o pregovorima koje će voditi ugledni evropski diplomata, a koji imaju da se završe nadgledanom nezavisnošću Kosova uz EU bezbednosnu misiju. Kako je unapred zacrtano, tako i bi – pregovore je vodio bivši predsednik Finske Marti Ahtisari, pregovori su se okončali planom koji je, imajući rimsku depešu u vidu, nezasluženo poneo njegovo ime; Ahtisarijevim dakle planom nadgledane nezavisnosti Kosova, uz evropsku bezbednosnu misiju koja će dobiti ime EULEKS.

Srbija 2007. godine, dok joj je premijer bio Vojislav Koštunica, odbacuje taj Ahtisarijev plan, ali se već sledeće godine uključuje u njegovo prikriveno sprovođenje; najpre onim Đelićevim potpisom na sporazum sa EU pošto se EU obavezala na sprovođenje Ahtisarijevog plana umesto Rezolucije 1244, pa prihvatanjem misije EULEKS, predviđene tim planom (tačka 13.1: „EU će ustanoviti Misiju evropske bezbednosne i odbrambene politike u oblasti vladavine prava“). Sledeća faza tihe veleizdaje po Ahtisariju otpočela je 9. septembra 2010, onom zajedničkom srpsko-EU rezolucijom u Generalnoj skupštini UN-a kojom su pregovori Beograda i Prištine povereni Uniji. Ovi pregovori, pokrenuti tobož zarad „mira, bezbednosti i stabilnosti u regionu“, s ciljem da „unaprede saradnju, ostvare napredak na putu ka Evropskoj uniji i poboljšaju život ljudi“, zapravo su i sami predstavljali razgovor o načinu na koji će Srbija – potajno, da ovdašnja javnost to ne primeti – nastaviti da, deo po deo, sprovodi Ahtisarijev plan i time pomaže u izgradnji nezavisnog Kosova. Svedoče o tome, ubedljivo, sporazumi Borka Stefanovića o predaji matičnih i katastarskih knjiga vlastima nezavisnog Kosova (obaveza iz Aneksa 7, tačka 7.1 Ahtisarijevog plana: „Arhiva, uključujući katastarsku dokumentaciju i ostalu dokumentaciju koja se odnosi na Kosovo i njegove građane, a koja je izmeštena sa Kosova, biće vraćena na Kosovo“), o Kosovu sa zvezdicom kojom je tom nezavisnom Kosovu Srbija dala da se učlanjuje u regionalne, međunarodne organizacije, ali i da pođe ka EU (Ahtisari, 1.5: „Kosovo će imati pravo da pregovara u vezi sa međunarodnim sporazumima i zaključuje međunarodne sporazume i pravo da traži članstvo u međunarodnim organizacijama“), o uspostavljanju integrisane IBM granice između Srbije i Kosova (Aneks 8, tačka 3.1: „Na Kosovu će biti razvijena strategija koja će omogućiti višefazni prenos ovlašćenja za kontrolu granica i integrisano upravljanje granicama na Kosovsku policijsku službu“)… Pri tom, ovim je pregovorima u ime EU upravljao Robert Kuper, koga su „Vikiliks“ i američke diplomatske depeše raskrinkali kao jednog od arhitekata procesa proglašenja nezavisnosti Kosova od Srbije.

A da izgubimo i svaku preostalu iluziju oko prave teme briselskih sastanaka – tema je, dakle, način na koji će Srbija Kosovu dodeliti državnost, a ne da li će to učiniti ili da li Kosovo uopšte i ima ikakvu državnost – doprinela je sama EU, zahtevom Srbiji da sa Kosovom normalizuje odnose; i ta obaveza, naime, upisana je u Ahtisarijev plan, tačka 1.10: „Kosovo i Republika Srbije se ohrabruju (…) da teže i razvijaju dobrosusedske odnose.“

2. APRIL Sagledamo li briselski dijalog u ovakvom – zapravo jedinom ispravnom – kontekstu, u svem sjaju njegovog kontinuiteta sa 1999. kada su po nama padale bombe da bi nam ukrali Kosovo, i 2007. kada je obelodanjen Ahtisarijev plan koji je tu krađu pokušao da legalizuje, možemo li da od dokumenta, koji bi trebalo da bude usaglašen sledećeg utorka, 2. aprila, očekujemo išta drugo do ostvarenje sledeće faze u sprovođenju tog, Ahtisarijevog plana nezavisnog Kosova? Na putu ka konačnom cilju, ka uzajamnom priznanju Srbije i Kosova (o kojem je, posle svih ostalih, progovorio i citirani poslanik Brok), i učlanjenju države Kosovo u Ujedinjene nacije, kako je u „Politici“ potvrdio Hans Joahim Falenski, spoljnopolitički savetnik poslaničke grupe CDU-CSU u nemačkom Bundestagu, kreator liste onih sedam uslova koje je u Beograd prošle jeseni, pa ponovo prošle nedelje, doneo poslanik Andreas Šokenhof.
Tako da nikakvo iznenađenje, imajući sve ovo u vidu, nije to što je papir, sručen na briselski pregovarački sto prošle srede i objavljen ovih dana u srpskim medijima, direktno zasnovan na Ahtisarijevom planu. Papir, budimo sasvim jasni, kojim se predviđa da Srbija ostatke svoje državnosti na Kosovu i Metohiji preda nezavisnom, otetom Kosovu. Svedoči o tome njegova tačka 8, koja navodi da će se „opštinski izbori organizovati u severnim opštinama 2013. uz pomoć OEBS-a, u skladu sa kosovskim zakonima i međunarodnim standardima“, ali i tačke od 1 do 7, koje govore o osnivanju i nadležnostima „Asocijacije/Zajednice srpskih opština“, „u skladu sa Evropskom poveljom o lokalnoj samoupravi i zakonima Kosova“ (tačka 4), koja će (tačka 7) „predstavljati srpsku zajednicu pred centralnim vlastima i u tu svrhu imaće stolicu u Konsultativnom savetu zajednica“. Aneks 2, tačka 4.3 Ahtisarijevog plana, naime, predviđa upravo ovakvo rešenje: „Postojaće Konsultativno veće za zajednice pod okriljem predsednika Kosova u kojem će zajednice biti zastupljene. Ovo Konsultativno veće za zajednice činiće između ostalih predstavnici udruženja zajednica.“ Pa Aneks 3, 1.1: „Samouprava na Kosovu biće zasnovana na principima Evropske povelje o lokalnoj samoupravi.“ Isti aneks, 9.1: „Na osnovu principa Evropske povelje o lokalnoj samoupravi, opštine će imati pravo da sarađuju i sklapaju partnerstva sa drugim opštinama na Kosovu u cilju obavljanja funkcija od zajedničkog interesa, u skladu sa zakonom.“ 9.2: „Na osnovu principa Evropske povelje za lokalnu samoupravu, opštine imaju pravo da obrazuju i učestvuju u udruženjima opština Kosova radi zaštite i promovisanja svojih zajedničkih interesa, u skladu sa zakonom“…
Uprkos grdnim pritiscima, srpska delegacija u Briselu uspela je da odbije ovakav ponuđeni papir. Novi sastanak zakazan je, rekosmo, za 2. april. Hoće li narednog utorka uspeti da učine ono što su učinili prošle srede? Da odbiju papir kojim se Srbija komada pravo kroz srce. Premda su, onakvom (protivustavnom) Rezolucijom koja je usvojena u Skupštini Srbije, na to komadanje već pristali. Što će reći da se pitanje može postaviti i bitno drugačije: da li je, nasuprot onome što nam se učinilo i što nam je rečeno, prošla sreda predstavljala medijsku pripremu za naredni utorak?

OPREČNI SIGNALI S jedne strane, posle sastanka državnog vrha, održanog u ponedeljak, poručeno je još jednom da se na ponuđeno pristati neće. I Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik vlade i predsednik SNS-a, otvoreno je najavio mogućnost da ni u narednoj, osmoj rundi pregovora, Srbija ne pristane na ponuđeno rešenje. Ako sporazum tada ne bude postignut, rekao je, „mi ćemo javno izaći pred građane i, kao i ovoga puta, ništa nećemo kriti, već ćemo reći ko je za šta odgovoran i kriv, šta je to što nam je bilo ponuđeno“. Dodatnu nadu, nadu da sporazum o rasparčavanju Srbije ipak neće biti postignut, donosi i najava odlaska Ivice Dačića, premijera Srbije, u zvaničnu posetu Rusiji 10. i 11. aprila, pogotovo s obzirom na javnu tajnu da je ruski ministar odbrane Sergej Šojgu, nezadovoljan Srbijom, otkazao ranije dogovorenu posetu našoj zemlji…
A opet, nasuprot svemu tome, krajnje je obespokojavajuća Vučićeva najava da bismo na ono rasparčavanje ipak mogli da pristanemo, samo ako nam zauzvrat bude ponuđeno „ako ne mnogo, onda bar nešto od druge strane“.
Pri čemu nas ne obespokojava samo to. Niti nas obespokojava još samo Petrit Selimi, zamenik ministra spoljnih poslova Kosova, koji se preko „Tvitera“ sprda sa najavom Beograda da će insistirati da ZSO kontroliše pravosuđe, policiju i prostorno planiranje na svojoj teritoriji („Vi insistirate? Zaista…?“), a sa „možda“, uz osmeh (smajli), komentariše mogućnost da je „dil između Srbije i Kosova već načinjen, a srpska retorika je samo deo dobar policajac/loš policajac igre za medije“. Usput tvrdi i da se „Srbija složila da Kosovo dobije sopstveni pozivni broj: +383“. Videćemo.
Obespokojava ponajviše, međutim, to što Srbija sad žestoko insistira na ovlašćenjima ZSO u odnosu na policiju, pravosuđe, prostorno planiranje, zdravstvo i prosvetu. Zašto od tog insistiranja strepimo mi, a ne Šiptari? Već se tom insistiranju onako podsmehuju. Zato što su sva ta ovlašćenja Srbima već dodeljena Ahtisarijevim planom nezavisnog Kosova. Što će reći da bi, zaista, moglo da nam se dogodi da sledećeg utorka prihvate Ahtisarijev plan, i da to proglase za svoju veliku pobedu.
Uostalom, uverimo se u to svi zajedno. O prostornom planiranju govori Aneks 3, tačke 3.1 b, c i d Ahtisarijevog plana: „Opštine na Kosovu imaće potpuna i isključiva ovlašćenja iz sledećih oblasti: planiranje grada i sela; korišćenje i razvoj zemljišta; sprovođenje građevinskih propisa i kontrola građevinskih standarda.“ O policiji čitamo u aneksu 3, tačka 4.1.3 b („Sve opštine u kojima je zajednica kosovskih Srba u većini imaće veća prava da učestvuju u imenovanju komandira policijskih stanica“), i u aneksu 8, tačke 2.3 („Etnička struktura policije unutar opštine će, koliko je to moguće, odražavati etničku strukturu stanovništva unutar te opštine“) i 2.6 („U opštinama sa većinskim srpskim stanovništvom, komandiri lokalnih policijskih stanica biraju se u skladu sa sledećom procedurom: Skupština opštine predlaže najmanje dva kandidata… Ministarstvo unutrašnjih poslova Kosova ima obavezu da imenuje jednog od predloženih kandidata u roku…“ i tako dalje, da ne idemo sad u detalje). Pravosuđe, Aneks 4, 1.3: „Ukoliko na teritoriji novih opština ne postoji osnovni sud, opština može, na osnovu odluke skupštine opštine, da podnese zahtev Kosovskom Pravosudnom veću za donošenje odluke o uspostavljanju osnovnog suda unutar njene teritorije…“ I 2.1: „Sastav pravosuđa i tužilaštva odražava etničku raznolikost Kosova i potrebu za pravičnom zastupljenošću svih zajednica.“ U zdravstvu, aneks 3, tačka 3.1.i opštinama poverava „obezbeđivanje javne primarne zdravstvene zaštite“, dok tačka 4.1.2 dodaje da će „opštine Severna Mitrovica, Gračanica i Štrpce imati nadležnosti za obezbeđivanje sekundarne zdravstvene zaštite…“ I najzad, prosveta. Aneks 3, tačka 3.1.h opštinama nudi „obezbeđivanje javnog predškolskog, osnovnog i srednjeg obrazovanja“, a 4.1.1 kaže i da će „Opština Severna Mitrovica imati nadležnost za visoko obrazovanje“. Sve ove škole i univerzitet, stoji u članu 7 ovog aneksa, moći će da sprovode nastavne planove i programe Ministarstva prosvete Srbije, dokle god su ti planovi i programi „usaglašeni sa Ustavom i zakonima Kosova“…
Tako da nam zaista, iščekujući naredni utorak i krah svih naših nada, uz sve slabiju, ali ipak i dalje živu nadu u krah tog ahtisarikolikog dogovora o kidanju Srbije, ostaje samo mogućnost da će konačna ponuda, ponuda onih koji su nas bombardovali da bi nam oteli Kosovo, biti toliko nemilosrdna i neprihvatljiva, da neće moći da je prihvate čak ni oni koji su spremni da prihvate odredbe Ahtisarijevog plana.
Ako li, pak, prihvate, znamo šta nam sledi. Projekat evropske Srbije, započet amputiranjem dela državne teritorije i srca celokupnog nacionalnog bića, završiće u onim ljudskim buktinjama koje ovih dana gledamo po ulicama Bugarske. To je evropska budućnost Srbije. No, država i narod kojima uzor više nisu Obilići, Jugovići i nepokorni majori, već Suzane Grubješić koje su nas okupirale, valjda bolje i ne zaslužuje…

Vojvodina je ključna

Dok drugosrbijanci uporno pokušavaju da nam falsifikuju istoriju i Srbe, koje su Nemci u Drugom svetskom ratu ubijali u razmeri 100 za jednog, upišu u fašiste i naciste, Srbija zaista počinje da biva premrežena fašističkim spomenicima. To su spomenici onima koji su, pod fašističkom zastavom, u okupiranoj Srbiji ubijali Srbe.
Na Spomen-ploču Aćif efendiji u Novom Pazaru srpska javnost već je skoro i zaboravila, a eno je, stoji i dalje. A nedavno je, na drugom kraju Srbije, u mestu Telečka (Opština Sombor) otkrivena ploča lokalnim honvedima, izginulim pripadnicima mađarske fašističke vojske u Drugom svetskom ratu. Mermerna ploča, sa imenima 30 poginulih honveda iz Telečke, otkrivena je u lokalnoj katoličkoj crkvi, u kojoj je pre toga održana i misa u znak sećanja na poginule fašiste. Ploča u spomen fašistima, inače, postavljena je uz podršku mađarskog Ministarstva inostranih poslova.
Istovremeno sa ovim podizanjem spomen-obeležja mađarskim fašistima u Vojvodini, u Evropskom parlamentu, koji će u aprilu doneti Rezoluciju o Srbiji, mađarski poslanici podnose amandmane. Traže da se u rezoluciju unese član kojim se izražava „važnost istorijskog pomirenja zbog masakra“ – obratite sad pažnju – „1944-1945“, što će reći, posle oslobođenja od fašističke mađarske vlasti, „i podvlači značaj opredeljenosti mađarskog i srpskog predsednika da to javno priznaju“. Uz to, traže mađarski poslanici i da Srbija povuče odluku Ustavnog suda Srbije o neustavnim odredbama Statuta Vojvodine i da se „vrati status kvo ante i opozovu centralističke mere“, te da se omogući restitucija u naturi koja bi trebalo da poštuje presumpciju nevinosti, to jest da bude omogućena i svim mađarskim fašistima i njihovim potomcima.
A mađarska novinska agencija MTI javlja da je Amnesti internešenel od vlasti u Srbiji zatražio da obezbedi zaštitu Mađara u Vojvodini, navodeći da je u saopštenju navedeno da istraživanja o diskriminaciji u Srbiji pokazuju da vlasti često ne garantuju prava manjina na odgovarajući način, „što je jedan od uslova za prijem Srbije u EU“.
Pošto smo već kod EU, beležimo i da je Vojvodina, zaista, na dobrom putu da nam postane novi ključni uslov za EU. „Vojvodina je od ključne važnosti za proces evropskih integracija Srbije“, saopštio je Jelko Kacin, izvestilac EP za Srbiju posle sastanka sa Ištvanom Pastorom, predsednikom Skupštine Vojvodine, i njenim potpredsednikom Dušanom Jakovljevim (LSV Nenada Čanka). Sagovornici su, navodi se, „razmenili mišljenja o trenutnoj političkoj situaciji u Srbiji i tekućem dijalogu Beograda i Prištine“, pri čemu je Pastor izrazio nadu „da na kraju dijaloga sa Kosovom i po dobijanju datuma za početak pregovora pitanje uređenja autonomije Vojvodine neće biti zapostavljeno“. Kacin je, sa svoje strane, rekao da „Vojvodina zbog svog položaja, multikulturalnosti i stepena razvoja predvodi Srbiju na putu u EU, što je svima u Briselu kristalno jasno, mada Beogradu ponekad i nije“. Pastor je, podsećamo, pre dva meseca izjavio da „nije Kosovo jedino otvoreno pitanje, iako je možda najkrupnije. Očigledno je da postoje i problemi vezani za status Vojvodine.“ A podsećamo, najzad, i da se jesenas u Briselu on dogovorio s Kacinom i EU komesarom za proširenje Štefanom Fileom da se vojvođansko pitanje uključi u naredne izveštaje Evropske komisije o Srbiji…

Hajka na Koštunicu

Ako se prošlonedeljni napad crnogorskog premijera Mila Đukanovića na predsednika DSS-a Vojislava Koštunicu – a optužio ga je za ubistva vlasnika podgoričkog „Dana“ Duška Jovanovića i premijera Srbije Zorana Đinđića – i činio neobjašnjivim i neizazvanim, ove nedelje postalo je jasno da je reč o pravoj hajci na bivšeg premijera Srbije. U klevetanje Koštunice, naime, takođe preko Crne Gore (podgorički portal „Analitika“), uključio se beogradski advokat Srđa Popović. Reči čoveka koji je pozivao na bombardovanje Srbije, Srbiju opisivao kao „šupak sveta“ i „krvavi, banditski brlog“ „bezvredan ne samo ijednog američkog života, već ijednog američkog metka“, a Srbe kao „ljudoždere u srcu Evrope“, svakako da bi trebalo odslušati pažljivo. Zato što ono što govori i zastupa, ne govori zato što je to u interesu Srba i Srbije, već upravo suprotno. Popović je, sada, kao „krajnje učtivu“ doživeo Đukanovićevu tvrdnju da je „politički kišobran za ubistvo Đinđića“ nosio Koštunica, ustvrdivši i da je istraga o Đinđićevom ubistvu, navodno, došla do političke uloge Koštunice, ali da su, eto, zapadne diplomate izvršile pritisak da Koštunica ne bude uhapšen.
Pravo pitanje je zašto se Koštunica sada našao na ovakvom udaru? Mogući odgovor: eventualni krah briselskih pregovora s Prištinom, kao i revizija dosadašnjeg toka naših EU integracija koja bi zatim morala da usledi, mogli bi da otvore vrata saradnji SNS-a sa DSS-om, što Đukanovićevi mentori svakako ne žele. I zato im je (opet) potrebno da kriminalizuju Koštunicu, da ovakvu mogućnost saseku u korenu. Ako smo u pravu, u narednom periodu ovakvih će napada biti još.