Filozof i terorista

Za „Pečat“ iz Berlina MIROSLAV STOJANOVIĆ

Skidanje „prašine“ sa strogo čuvanih tajni: šta je veliki francuski filozof, čuveni pisac, visoki moralista i angažovani (levičarski) intelektualac Žan Pol Sartr rekao najčuvenijem (zapadno) nemačkom teroristi, zatočenom Andreasu Baderu, prilikom spektakularne posete u zatvoru Štamhajm 1974. godine

Bila je to, zaista, i medijski i politički, svetska senzacija: jedan od najpoznatijih filozofa dvadesetog veka, čuveni pisac (demonstrativno odbio 1964. već dodeljenu Nobelovu nagradu za književnost), visoki moralista i angažovani (levičarski) intelektualac, Žan Pol Sartr, posetio je (sasvim neočekivano) 4. decembra 1974. godine (takođe čuvenog) osnivača militantne terorističke organizacije RAF, s kojom je zapadnonemačka država vodila krvavi rat gotovo tri decenije (od 1970. do 1998), zatočenog Andreasa Badera u zatvoru Štamhajm kod Štutgarta.
Sam taj čin odjeknuo je kao bomba koja je ozbiljno uzdrmala vladu (tadašnjeg) kancelara Helmuta Šmita. Filozof je, na konferenciji za štampu, posle okončane posete najbolje čuvanom nemačkom zatvoru, teško optužio (zapadno)nemačku vladu za teror koji sprovodi nad Baderom i njegovom grupom. Nije to baš, rekao je, kao „u vreme nacista“, ali jeste „teror sračunat da izazove psihičke smetnje“.

SARTROVA OSVETA Medijski i politički svet u Bonu (tadašnjoj prestonici Zapadne Nemačke) doživeo je Sartrovu posetu kao „težak šamar“ i „nedopustivo mešanje u unutrašnje (nemačke) stvari“, u krajnje delikatnom trenutku za zemlju. I da u pozadini svega stoji Sartrova lična „osveta Nemcima“: odveden je u zarobljeništvo posle okupacije Francuske. Politolog Volfgang Kraushar je tim povodom pisao da „nekadašnji zarobljenik Vermahta“ vidi Saveznu Republiku Nemačku kao „naslednicu (i nastavljača) nacističke Nemačke“ a „Frakciju crvene armije (RAF)“ kao „naknadu za pokret otpora“.
Mediji su, uz to, pokušavali da ga predstave kao „senilnog starca“ koji, s jakom dioptrijom, „skoro slep“, nije ni mogao da vidi u kakvim prostorijama, i uslovima, zaista žive Bader i ostali teroristi, robijaši u Štamhajmu.
Vlastima je već velike glavobolje zadavalo to što su zatočeni rodonačelnici levičarske terorističke organizacije, poznati kao „grupa Bader–Majnhof“ – čije jezgro su činili Andreas Bader, Ulrike Majnhof, Gudrun Enslin i Karl Raspe – uspeli da se u javnosti, s robije, profilišu kao „borbena grupa“ koja se suprotstavlja zatvorskom „teroru i strogoj izolaciji“ poslednjim sredstvom koje im stoji na raspologanju: štrajkujući glađu. A sad još Sartr.

[restrictedarea] Sartrova poseta „pročitana“ je tada kao snažno solidarisanje s teroristima, što je i bio njihov glavni cilj. Vlada se suočila sa strahom od novog „talasa simpatija“ u međunarodnim razmerama prema „državnom neprijatelju broj jedan“ (Baderu), što bi dodatno moglo da ohrabri ionako opasnu, militantnu formaciju „urbane gerile“ u ilegali, u njenom ratu protiv najistaknutijih simbola kapitalističkog sistema.
U tom zaista bespoštednom ratu palo je, na jednoj i na drugoj strani, mnogo glava. Pre konačne odluke rafovaca, koja je usledila, zvanično i formalno, tek po ujedinjenju dve nemačke države, 1998. godine, pod bombama i atentatima „Frakcije crvene armije“ (RAF), kako je sebe nazvala jedna struja buntovnih šezdesetosmaša, život je izgubilo preko trideset ličnosti visokog ranga – bankara, državnih tužilaca, diplomata i industrijalaca.
Shvatajući da je vlast neumoljiva, i da štrajkom glađu, koji je, inače, trajao 140 dana, neće isposlovati „probijanje izolacije i obustavu terora“, grupa zatočenih terorista se, davljenički, setila Sartra, uverena da će, ako čuveni filozof prihvati njihov „poziv u pomoć“, najbolje skrenuti na sebe pažnju svetske javnosti.
Bila je to očigledno ideja Ulrike Majnhof, koja se kao angažovani novinar levičarskih listova pridružila Andreasu Baderu i Gudrun Enslin. Ona je negde pročitala Sartrovu opasku kojom je grupu Bader-Majnhof označio kao „interesantnu snagu“ sa „smislom za revoluciju“. Levičarskog intelektualca tema revolucije je opsedala. U tom kontekstu su se, pored ostalog, posmatrale, i tumačile, i njegove posete Sojetskom Savezu, Kini, Jugoslaviji i Kubi, posebno njegovi susreti i razgovori sa Če Gevarom, o kome je imao visoko mišljenje.
U svakom slučaju, pismo upućeno francuskom filozofu u oktobru 1974. godine nosi potpis Ulrike Majnhof. Ono počinje direktnim obraćanjem, bez ikakve kurtoazije, „Sartre…“. Majnhofova saopštava da je njenom zatočenom društvu znano kako je on bolestan (dva infarkta), ali je nevolja u kojoj se nalaze preča od svih obzira. „Mi se borimo štrajkom glađu protiv našeg uništenja izolacijom i terorom. Ono što bismo od Tebe želeli jeste da, u vezi sa našim štrajkom, upravo sada, napraviš intervju sa Andreasom Baderom, jer policija namerava da ga ubije.“
Sartr je, s izvesnim zakašnjenjem (stigao je tek početkom decembra), prihvatio poziv za razgovor s Andreasom Baderom, ali do intervjua nije došlo. O tom razgovoru se mnogo spekulisalo i, na osnovu škrtih, i očigledno razočaravajućih Sartrovih reči saopštenih prijateljima – da je vođa nemačke „urbane gerile“ „glup čovek“ i „običan šupak“ – moglo zaključiti da se, u najmanju ruku, sagovornici „nisu razumeli“.

DOKUMENT O NEUGODNOM DIJALOGU Hamburški „Špigl“ nije prestalo da „kopka“ pitanje o čemu su zaista čitav jedan sat u Štamhajmu razgovarali rodonačelnik egzistencijalizma i rodonačenik (nemačkog) terorizma. Tu „zaintrigiranost“ je, verovatno, održavala i pojačavala činjenica da je Štefan Ast, naslednik osnivača uticajnog političkog magazina Rudolfa Augštajna, i sam uložio mnogo istraživačke energije u pisanje o „fenomenu RAF–a“. Na osnovu njegovog obimnog dela (sedam stotina stranica) „Bader–Majnhof kompleks“ (sindrom), koje je doživelo dvocifren broj izdanja, snimljen je 2008. godine, pod istim imenom, film, koji je nominovan za Oskara u kategoriji stranih filmova.
„Špiglova“ zainteresovanost i upornost je konačno urodila plodom. Savezni ured za zaštitu ustavnog poretka (služba bezbednosti) je, na zahtev ovog nedeljnika, nedavno skinuo zabranu s dosad strogo čuvanog dokumenta koji je o razgovoru filozofa i teroriste napravila kriminalistička policija pokrajine Baden Virtemberg. Dokument je „pohranjen“ u tajnu arhivu 2. januara 1975, gotovo mesec dana po obavljenom razgovoru. „Špigl“ konstatuje da taj „zapisnik“ ima „istorijsku vrednost“ jer otkriva ono što se, na osnovu Sartrovog obraćanja novinarima posle posete Štamhajmu, nije moglo zaključiti: filozof je tretirao RAF uočljivo kritički i takođe uočljivo se trudio da Andreasa Badera privoli da se okane terorizma!
Reč je, inače, o dokumentu koji ima deset (kucanih) stranica čiji autori tvrde da su preneli „gotvo potpuno“ Sartrove reči, dok su se kod Badera zadržali samo na „važnim pasažima“.
U delu gde se prenosi direktan dijalog, Sart već na početku konstatuje ono što se njegovom sagovorniku očigledno nije svidelo: da RAF preduzima akcije s kojima „narod nije saglasan“. Bader pokušava da ga uveri kako, sasvim sigurno, bar dvadeset odsto građana ima simpatije za ono što čine. Sartr primećuje da mu je ta statistika poznata, ali upozorava vođu terorista da bi akcije koje preduzima RAF možda mogle da promene situaciju u Brazilu, ali ne i u Nemačkoj. Zašto je ovde drukčije, pita Bader. Ovde, objašnjava Sartr, ne postoji „tip“ proletarijata kao u Brazilu.
Tu svoju tezu Sartr je pojačavao konstatacijom da akcije RAF–a nemaju (pozitivnog) odjeka u Zapadnoj Nemačkoj. Napadi i atentati bi sigurno bili podobni u Gvatemali, ne i ovde. Kad je Andreas Bader spomenuo ideju da se i u Francuskoj organizuju oružane grupe, Sartr je promptno odgovorio: ne verujem da bi terorizam bio dobar za njegovu zemlju.
Policijski „zapisničari“ su konstatovali da ton u razgovoru filozofa i teroriste „nije bio prijateljski“. Iako je njegov dolazak shvatao kao moguće spasenje, Bader je primio Sartra u prostoriji za posetioce upadljivo hladno. Tome je „kumovao“, po svemu sudeći, intervju koji je s njim obavila Alis Švajcer, nemačka novinarka i feministkinja. Intervju je objavljen u „Špiglu“, dva dana pre Sartrove posete Štamhajmu, a neposredno po atentatu rafovaca na predsednika (zapadno)berlinskog društva sudija Gintera fon Drenkmana. To je zločin, konstatovao je Sartr. Bader je tu izjavu shvatio kao – svetogrđe.
U tom kontekstu i atmosferi se kretao početak razgovora. Sartr je rekao da dolazi kao „simpatizer“ koji želi da razgovara o pricipima kojima se Bader rukovodi. Biće to teško, uzvratio je Bader. On je verovao da mu u posetu „dolazi prijatelj“, ali posle čitanja (spomenutog) intervjua, shvatio je da umesto prijatelja „dolazi sudija“.
Sartrovo očekivanje da izbliza upozna i shvati ideološke principe kojima se rukovodi njegov sagovornik, nije se ostvarilo. Najopasniji nemački terorista se time nije mnogo bavio. Imao je, međutim, pred sobom tri stranice teksta otkucanog na mašini koje je čitao, pasus za pasusom, monotonim glasom. Na Sartrove upadice i traženje pojašnjenja, ponavljao je ono što je već bio pročitao.
Ono što su policajci izabrali kao „najvažnije pasaže“ iz njegovog govora pred Sartrom puno je zvučnih fraza i kontradikcija. Teško je, međutim, pouzdano reći koliko je tome doprineo sam Bader a koliko policijska „obrada“ i interpretacija. Mrtva usta ne govore: Bader je nađen mrtav u svojoj zatvorskoj ćeliji, pošto je objavljena vest da je operacija s otmicom „Lufthanzinog“ aviona, preduzeta s namerom da se izdejstvuje oslobađanje njegove grupe iz Štajmhajma, propala. Zvanično je saopšteno da se radilo o samoubistvu – pištoljem. Verzija u koju mnogi nisu hteli da poveruju: Štajmhajm je najbolje čuvani zatvor u Nemačkoj da bi neko, uz tako stroge kontrole, mogao da doturi oružje „državnom neprijatelju broj jedan“ pod danonoćnom prismotrom…

[/restrictedarea]