Psi laju – „Pečat“ izlazi

“TO SU HRABRI LJUDI” REČE ON SER BELONU S DIVLJENJEM. “IDEMO DA IH POBIJEMO”
Tirion Lanister u “Sudaru kraljeva” Džordža R. R. Martina

“PUTUJEM PO SVETU I DRŽIM PREDAVANJA. DRUŽIM SE S MOJIM PRIJATELJIMA I DRUGOVIMA, SADAŠNJIM PREDSEDNICIMA I PREMIJERIMA DRUGIH ZEMALJA”
Boris Tadić, u intervjuu radiju “Eho Moskve” od 29. januara 2013, odgovara na pitanje čime se bavi

Hajka na naš list, pokrenuta posle kritičkih osvrta na rad i poslovanje „Radio-Televizije Vojvodine“, ne samo da ne jenjava, već uz pomoć pokrajinskih vlasti i „prijatelja iz Evrope“ dobija nove razmere

Kakva kuća, takav i Berluskoni: u redakciji „Vremena“ najveći rasipnik, bekrija bez premca, ispade Teofil Pančić, čovek za koga, uz dužno poštovanje, nikada ne biste pomislili da vodi raskalašan život u kakvom su sedmocifreni devizni troškovi krajnje zanemarljivi. Godinama pažljivo građeni asketski imidž Pančić je neustrašivo odbacio u poslednjem broju matičnog nedeljnika, kada je podatke iznete u „Pečatu“ protiv rukovodstva „Radio-Televizije Vojvodine“ ocenio kao „bednu argumentaciju“. Njemu se, od svih ljudi na ovom svetu, čini kao bedno to što se „novom menadžmentu“ pokrajinskog Javnog servisa prebacuje da je za godinu i po dug RTV-a popeo na čak šest miliona evra, dvostruko više od zatečenog stanja. Za Pančića, baš onog Teofila Pančića koga svi dobro znamo i brižljivo pazimo, ta tri miliona razlike su nekakva sitnica, koju je nedolično uzimati ljudima za zlo.
Eto, delovalo je kao da Pančić spada u onaj zlatni, sve manje postojeći srednji stalež: ima da pojede, da ne ide okolo go i bos, da kupi povremeno knjigu do dve, i to je to. Kad ono – bećar, boem, plejboj, sasvim neosetljiv na tri miliona evra!
O reči takvog hedonističkog giganta teško je oglušiti se, zbog čega je „Pečat“ rešio da do daljnjeg posluša preporuku i mane se spiskanog novca. Pa, nije novac sve u životu, ima valjda nešto i u programu (o tome više u TV kritici).
Ali, nemoguće je ne primetiti da RTV škrtari po jednom drugom pitanju, po kojem nikako ne bi smela: štede majstori na sudskim tužbama. Onoliko su gromoglasno, pre pune četiri sedmice, pretili da će tužiti „Pečat“ i ovog autora zbog „govora mržnje“, ali ništa se iz toga nije izrodilo. Do dana današnjeg još nismo obavešteni da je RTV ili neko u ime RTV-a makar podneo prijavu protiv nas, a kamoli pokrenuo parnicu. Umesto tužbe, nasrću na „Pečat“ sa nekih sumanutih tribina, koje bi i Staljinu, da ih se setio, svakako bile milije od sudskih postupaka. Udruženi sa Nezavisnim društvom novinara Vojvodine (NDNV) i Nezavisnim udruženjem novinara Srbije (NUNS), sve sakrivajući se iza širokih leđa pokrajinskog sekretara za kulturu i informisanje, i još plećatijeg OEBS-a, sikću li sikću na časopis koji čitate, ali više ne pominju tužbu, već samo zahtevaju od državnih organa da se za njihov račun obračunaju sa „Pečatom“.
To što su slupali milione, čovek da im i oprosti. Iovako Teofil časti. Ali, to što hoće-neće da tuže, e, to je već prekršaj preko kojeg se ne može preći.

MUČNA RETORIKA Proteklog ponedeljka je u Novom Sadu fantomsko NDNV, pod vođstvom Dinka Gruhonjića i njegovog vernog saradnika Nedima Sejdinovića, upriličilo vajni okrugli sto na temu, nikada ne biste pogodili: „Povratak u devedesete – Medijske slobode i politika nasilja“. Uvodničari su, pored samog Gruhonjića, bili još i Slaviša Grujić, pokrajinski sekretar za kulturu i informisanje, Dragana Solomon Nikolić, šef Medijskog odeljenja OEBS-a u Srbiji, nezaobilazni Vukašin Obradović, predsednik NUNS-a (iliti, njihova Ljiljana Smajlović, samo još nemuštija i smutnija verzija, uz sav trud da ostavi posve drugojačiji utisak), i na kraju osveženje: Sanda Savić, programski direktor RTV-a, svojevrsni predvodnik „novog menadžmenta“ na pokrajinskom Javnom servisu.
Bespredmetno bi bilo navoditi ovde sve bisere koje su nabrojani uvodničari prosuli; možete i sami da pretpostavite kakvom su se mučnom retorikom obrušili na zadatu tematiku. Vredelo bi, ipak, izdvojiti tri pojedinosti sa ovog skupa.
Pod jedan, niko od govornika nije se ni osvrnuo na nebrojene primere otvorene mržnje koju Gruhonjić već godinama iskazuje prema Srbiji i Srbima. Do sada su već svi oni svakako pročitali njegovu svojevremenu ocenu da u Banjaluci „ni muške, ni ženske ljepote biti neće“ i da će „noge biti sve kraće, a pogledi sve tuplji“ zato što tamo „žive samo jedni“; taj Gruhonjićev fašistički opis Srba samo je u „Pečatu“ nekoliko puta citiran, a svi uvodničari su jasno stavili do znanja da su čitali te tekstove u našem časopisu. Kroz glavu im, međutim, ni prošlo nije da zapitaju prisutnog Gruhonjića šta je mislio pod tim što je napisao ili kako objašnjava sve one druge gadosti koje već godinama izbacuje preko raznoraznih, mahom internet glasila. Naprotiv, prosto su se utkrivali ko će se od njih prisnije solidarisati sa Gruhonjićem, a verovatni pobednik bio je Slaviša Grujić, koji se pohvalio njihovim međusobnim prijateljstvom.
Takve je okrugle stolove i tribine zaista najprikladnije nazvati staljinističkim. Ili, s obzirom na lokalitet, titoističkim. Zašto bi iko razuman zalazio na takve skupove?!

PROSTAČKA OBMANA Pod dva, neko razuman je ovog puta ipak zašao: u publici su bila i tri predstavnika udruženja „Naši“, čije su „spiskove“ uvodničari napadali bezmalo koliko i „Pečat“. Kada su završene uvodne reči, njih troje poveli su oštru raspravu sa uvodničarima, u kojoj su demagogiju suprotne strane prvenstveno razbijali prodornim pitanjima. Pošto su im ovi uzvraćali tek bezglavim ponavljanjem naučenih fraza o „Pečatu“ i „Našima“, Igor Marinković je u jednom trenutku bio prinuđen da kaže:
„Mi ovde nismo u ime ‘Pečata’, tako da ne možemo da govorimo o njihovim tekstovima, već samo o stvarima koja se tiču našeg Udruženja.“
I, kako su o ovome izvestili prisutni novinari? Tako što su u kasnijim agencijskim, novinskim i televizijskim vestima ponavljali laž da su se predstavnici „Naših“ ogradili od „Pečata“! Ta prostačka obmana, sitna po posledicama, ali divovska po bezočnosti, pa još raširena na sve strane, još jednom dovodi u pitanje svrhu bilo kakvog daljeg ideološkog suočavanja sa zapenušalim anti-Srbima.
(Više o ovoj tribini i iskustvu „Naših“ – ponovo u TV kritici).
Pod tri, mnogo gospodi smeta kada im neko kaže da su anti-Srbi ili njihovu protivdržavnu i protivnacionalnu delatnost jasno označi na bilo kakav drugi način. Sudeći prema rečima Dragane Solomon Nikolić, neprihvatljivo je čak i korišćenje izraza „hrvatski lobi“:
„Oni se nazivaju ‘srbomrsci’, ‘medijski zlikovci’, ‘ubice nacionalne ideje u Vojvodini’ i ‘hrvatski lobi’. Dakle, mi ne govorimo ovde da imamo u tom javnom diskursu jednu diskusiju na temu nečega, već se razlika u mišljenju nalazi u korenima etničke pripadnosti ljudi koji ne misle kao ovi drugi“, rekla je šefica ovdašnjeg Medijskog odeljenja OEBS-a u svojoj uvodnoj reči, obrazlažući kako ona vidi „muke“ kroz koje prolaze njeni štićenici sa RTV-a.
Mudra Gospođa OEBS bi, prema tome, van zakona stavila ne samo prvonavedene izraze – koji, istini za volju, jesu oštri, mada prvenstveno zbog preciznosti – već i pominjanje hrvatskog lobija! Pazite vi šta je Gospođa OEBS smislila! I pokušajte da zamislite šta bi se u Americi, na primer, dogodilo sa nekim ko bi predložio da se kriminalizuju pojmovi kao što su „jevrejski lobi“, „naftaški lobi“, „holivudski lobi“, „homoseksualni lobi“, koji su tamo u svakodnevnoj i ničim ograničenoj upotrebi.
Postoji li, zbilja, išta što je vezano ne samo sa OEBS, nego za „ujedinjenu Evropu“ uopšte, a da ne vređa suvu inteligenciju običnih ljudi?!

TEOFIL BITI DŽET-SET Toliko iz Novog Sada, idemo nazad u Beograd, na stranice „Vremena“, do Teofila Pančića, najnovije džet-set ikone. Šta smo, pored poklanjanja tričavih tri miliona evra zajedničkog novca, mogli još da primetimo u njegovoj kolumni, šeretski nazvanoj „Đoković biti teniser, tenis biti sport“?
Obešenjak kakav smo saznali da jeste, Teofil je nehajan odnos prema životu preneo i na svoj odnos prema tekstovima koje citira. Očekivano. Kada neko ne žali za tri miliona evra, što bi štedeo kontekst ili pasus, ili celu rečenicu?! Jurišajući na tekst moje malenkosti iz pretprošlog broja „Pečata“, u kojem je bilo reči i o Informativnom programu RTV-a, Pančić je rešio da se zadrži samo na ovom delu:
„Zato je, možda, već treća vest u ‘Dnevniku’ RTV-a od 27. januara ove godine bila ta da je Hašim Tači ponovo izabran za predsednika Demokratske partije Kosova! Kako bi, je li, gledalište u Vojvodini preživelo, a da ne sazna da je sve u redu sa Tačijevim položajem u stranci?! (Uzgred, Dan Svetog Save nije bio ni pomenut o dotičnom ‘Dnevniku’, prikazanom baš na – Dan Svetog Save; a pobeda Novaka Đokovića u Melburnu, ostvarena takođe tog dana, našla je svoje mesto tek na kraju emisije, među sportskim vestima, iako je u informativnim emisijama po drugim televizijama tog dana Đokovićev trijumf bio udarna vest).“
Pančić je, međutim, izostavio i Tačija i Svetog Savu, na kojima je u „Pečatu“ bio naglasak, zato što unutarstranačke pustolovine prvog naprosto nemaju šta da traže u srpskom „Dnevniku“, dok Sveti Sava ne sme biti zaboravljen na Dan Svetog Save. U svojoj kolumni, Pančić pominje isključivo polurečenicu o Đokoviću, oko koje je zatim, tako otrgnute iz sveukupnog značenja, maštovito ispleo raskošnu paranoju, osuđujući ne samo moju malenkost da je podlegla „sistemskom ludilu nacionalističkog jezika“, već je – verovatno nesvesno, mada ko zna – sve medijske ispostave koje nisu RTV posredno optužio da boluju od manje-više istog tog „viška ludila“, pošto su se, je li, drznule da vest o Đokovićevom trijumfu stave tamo gde joj nije mesto, dok jedino RTV pokazuje „manjak ludila“ .
Iz svega se mogu zaključiti dve stvari: 1) Teofil Pančić niti razume, niti poznaje, niti voli sport, što nasuprot njegovom odnosu prema milionima evra, zaista nije nikakvo iznenađenje; 2) džaba vam čitanje knjiga, ako zbog rupa u karakteru niste u stanju nijedan novinski tekst da pročitate kako valja.

STRAH OD SLOBODE Kada se, međutim, dotična Pančićeva kolumna stavi u kontekst njegovih pređašnjih napada na „Pečat“, nazire se i njegova izgleda dubinska uznemirenost pred samom mogućnošću slobodne volje. Izgleda da Pančić na slobodnu volju gleda kao na neku egzotičnu, neshvatljivu i nadasve neprijatnu pojavu, čijem se postojanju valja rugati ili ga, još bolje, načisto poricati.
U tekstu koji je nedavno objavio u novosadskom listu „Dnevnik“, vatreno i žestoko uzimajući u zaštitu rukovodioce RTV-a, za časopis koji držite u rukama napisao je da je „tiskovina samoprozvana ‘Pečat’“. Nekoliko dana kasnije, u opisanoj kolumni u matičnom „Vremenu“, piše između ostalog da je „građanin Miodrag Zarković u poslednje vreme postao neka vrsta ‘Pečatovog’ centralnog ideološkog egzekutora, pa je i ‘operacija RTV’ poverena pre svega njemu“.
Prvi primer jasno pokazuje Pančićevu teskobu u dodiru sa slobodoumljem. Pazite kako on opisuje „tiskovinu ‘Pečat’“ – kao samoprozvanu! Reklo bi se da Pančić puku zamisao „Pečatovih“ osnivača da sami izaberu naziv svojih novina, drži za kakvu drskost, koju ne može da ne pomene, i to ismevajućim tonom.
A što „Pečat“ pa ne bi, Pančiću, bio samoprozvan? Da nije možda trebalo prepustiti imenovanje nekom drugom? Kome?
Iako nam priznaje, čak prebacuje, da smo samoprozvani, Pančić u drugom primeru odbija da poveruje da smo samouređivani. Što se tiče uređivanja „Pečata“, tu Pančić vidi nekakvu strogu, vojničku, maltene tiransku proceduru. Kao da mu je u mislima spot „Pink flojda“, a ne redakcija jednog srpskog nedeljnika, Pančić izgleda smatra da se u „Pečatu“ svaka od „operacija“ poverava ovom ili onom „ideološkom egzekutoru“. On u nama, dakle, ne vidi glasilo, tj. sredstvo informisanja – pa još analitički opredeljeno, prikladno sedmičnoj učestalosti izlaženja – već bezdušnu mašineriju namenjenu isključivo ideološkom ratovanju, odnosno slepom izvršavanju naređenja. Spletom raznih okolnosti je naređenje da se operiše RTV izdato kome je izdato, ali je već sledeća zapovest pala na sledećeg egzekutora i tako nadalje.
Ni na pamet mu, očigledno, nije palo da bi koren cele „operacije RTV“ mogao da bude neuporedivo prostiji i logičniji: od oko hiljadu nezadovoljnih radnika pokrajinskog Javnog servisa, nekoliko njih je sa poraznim stanjem u toj kući upoznalo novinara „Pečata“, koji pri tom ima i televizijsku kolumnu, a u kojoj je povremeno umeo da se kritički osvrće upravo na program RTV-a.
Ako ne „Pečatu“, kome bi se pa inače obratili? B92? Brankici Stanković? „Vremenu“? Lično Pančiću? Ili Ljubomiru Živkovu, pa da osim novca ostanu i bez interpunkcije?

TADIĆEVO NASLEĐE Nije, međutim, Teofil Pančić bio jedini koji je u prethodnom broju „Vremena“ kidisao na „Pečat“ – iz dvonedeljenog zimskog sna trgla se i Ljiljana Smajlović, tekstom „Demoni umesto diskursa“ kojim je pokušala da odgovori brojnim kritičarima. U tom nepregledu otužnih replika, nanovo krcatih izanđalim, titoističkim ravnanjem „ustaša“ i „četnika“, vredi izdvojiti samo to da se predsednica Udruženja novinara Srbije najzad udostojila da pomene Ratka Dmitrovića, još jednog kolumnistu „Pečata“. Doduše, neće od toga Dmitrović imati nikakve koristi, jer se Ljiljana Smajlović nije dotakla njegovog skandaloznog otkaza u „Vestima“, onog istog kojim se bestidni Gruhonjić javno sladio kada je gostovao u „Hoću da znam“; nije se, poput recimo Vlade Dimitrijevića, bavila pozadinom otpuštanja Dmitrovića; ne, već je predsednica UNS-a silno zamerila Dmitroviću što je izneo nepovoljan vrednosni sud o njenom ispraznom pridikovanju.
Uzimajući u obzir publiku i uticaj „Vremena“, kao i sve narušeniji ugled Ljiljane Smajlović, to zameranje, srećom, ipak neće ni naškoditi Dmitroviću, decenijama kaljenom kroz sučeljavanja sa ozbiljnijim i opasnijim protivnicima nego što su to današnji bukači.
Uzimajući, međutim, u obzir to da „Vreme“ nikada i nije marilo za publiku ili uticaj, ali da odvajkada uspeva da krši znane zakone tržišta svojim volšebnim preživljavanjem, vrlo je verovatno da će ovo njihovo kidisanje na „Pečat“ potrajati. Sukob između RTV-a i „Pečata“, u koji je „Vreme“ spremno i sa obe noge uleteo, svakako se neće smiriti sam od sebe, tako da će „Vreme“, ko zna iz kojeg razloga (ko je rekao lobi?!), morati da i dalje drži stranu svojoj sabraći sa pokrajinskog Javnog servisa. Kao što će isto nastaviti da rade i OEBS, i pokrajinski sekretari, a nadasve i razne Gruhonjićeve medijske ekspoziture.
Da se vratimo na citate sa početka teksta: kada osam godina imate na čelu države neuračunljivog egomanijaka koji i po silasku sa vlasti trabunja kako se „druži“ sa svojim „prijateljima i drugovima“ koji šefuju svojim zemljama, onda možete samo da sanjate protivnike nalik onima na koje se Tirion Lanister ustremljuje zadivljen njihovom hrabrošću. U zločinima i nemoralu ogrezli režim Borisa Tadića ostavio je iza sebe talog i mulj, kroz koji su se do nepripadajućih im vrhova uspuzali najnedostojniji društveni činioci. Neprijatelji „Pečata“ nisu nikakav izuzetak u tom smislu.