Po meri najlepše balade

Piše RAŠKO V. JOVANOVIĆ

Decentno primenjenim postupkom reditelj Andrijana Videnović nastojala je i uspela da Simovićeva „Hasanaginica“ ne sklizne u scenski oratorijum

Svakako da je „Hasanaginica“ najlepša balada srpske narodne poezije. Vuk Karadžić svrstao ju je u svoju zbirku prema zapisu Alberta Fortisa. Ta pesma, koja je oduševila Getea, u prikazu odnosa Hasanaginice sa mužem, kao i odnosa sa bratom, begom Pintorovićem, ima prilično suzdržane dramatike i mnogo unutrašnjih napetosti, i to je verovatno razlog što je znatno pre Simovića zainteresovala nekoliko dramatičara da je obrade, od kojih su najviše uspeha imali Aleksa Šantić i Milan Ogrizović. Ako je Šantić najveću pažnju usmerio na bahate postupke ljubomornog Hasanage, Ogrizović se najviše zainteresovao za Hasanaginicu i prvenstveno prikazao dramu žene i majke dok, za razliku od njih, Simović, poštujući narodnu pesmu, gradi dramu svih glavnih aktera – pored Hasanage i Hasaginice značajne uloge dodeljuje begu Pintoroviću i efendiji Jusufu, ne zanemarujući ni Hasanagine askere. Tok zapleta u njegovoj drami počinje kada Hasanaga u nastupu žestoke ljubomore odluči da otera svoju ženu od kuće zato što nije došla da ga poseti dok se u vojnom logoru oporavljao od zadobijenih rana. Takav izraz preosetljivosti dolazi i zbog toga što je ona iz plemićke porodice, a on nije. Dakle, može se reći da Hasanagu koji je ponikao u sirotinjskoj porodici mori kompleks niže vrednosti pred gospodskim poreklom njegove žene koja potiče iz begovske porodice Pintorovića. S druge strane, jedan od njegovih askera smatra da je aga oterao ženu ne bi li sakrio vlastitu bruku, jer u poslednje vreme „omanjuje“. Ali, Simović neće dalje raščlanjavati taj psihološki problem, već će prepustiti da takav postupak glavnog junaka dobije različite prizvuke i tumačenja, počev od ličnih, pa sve do političkih, koje u igru uvodi efendija Jusuf. I upravo to tematsko proširivanje odvodi dramu u verbalizam – uz sasvim malo dešavanja na sceni se sve vreme govori, i u tom smislu karakterističan je monolog bega Pintorovića koji obznanjuje i obrazlaže svoje namere da sestru uda za imotskog kadiju. Takvim potezom on će pre svega uvećati vlastiti prestiž u društvu i istovremeno postići političke poene. Približavajući se definitivnom raspletu Simovićeva drama sve više dobija savremene prizvuke.
U okviru decentno primenjenog postupka reditelj Andrijana Videnović nastojala je i uspela da Simovićeva „Hasanaginica“ ne sklizne u scenski oratorijum. Zbog toga je veliku pažnju poklonila izgradnji mizanscena, koji je uspela da dinamizuje kadgod je za to bilo pogodno, tako da je predstava imala živ i zanimljiv tok. U tome se oslonila ne samo na pažljivo postavljen scenski pokret Vere Obradović, nego i na moderno oblikovan scenografski okvir Dejana Pantelića, koji se, saobrazno početku narodne balade o Hasanaginici „Šta se b’jeli u gori zelenoj?“ opredelio za svetle beličaste zavese, koje su se povijale i podrhtavale u uzbudljivim dramskim trenucima. Svi prizori odigravaju se u takvom jedinstvenom ambijentu, lišenom sitnorealističkog dočaravanja, s tim što se sve promene mesta zbivanja obeležavaju samo naznakama. Ali, za ovu predstavu najvažnije je što glumci dobro govore stihove. Kad to konstatujemo pre svega mislimo na njihovu dikciju, odnosno na skoro do perfekcije dovedenu scensku artikulaciju teksta, tako da smo svakog trenutka mogli da uživamo u poetskim valerima Simovićevog teksta.
Tokom izvođenja osetilo se da režiju vodi glumica. Glumci su uvek imali dovoljno prostora prilikom iskazivanja teksta, ali njihov nastup, čak i kada govore monologe, dobijao je solističko obeležje, već se sve povezivalo spretnim rešenjima scenskog pokreta. Dušan Živanić kao Hasanaga iznašao je pravu intonaciju, naročito u scenama kada ispoljava srdžbu i neraspoloženje, kao i ljubomoru prema supruzi, ali je i veoma vešto gradio distinkciju u relaciji sa efendija Jusufom i, napose, spremnost, uz izvesno zaziranje, da se suprotstavi begu Pintoroviću. Anđela Marić umela je da izrazi nesnalaženje Hasanaginice u situaciji kada se našla između različitih težnji muža i brata, koje su identične jedino u tome što nisu uzimale u obzir njenu ličnost, odnosno što je nisu tretirali i kao majku. Možda je u trenutku pobune bila prejaka, ali to nije ugrozilo celovitost njene kreacije. Rifat Rifatović kao beg Pintorović uspeo je da sračunatost i perfidiju ove ličnosti veoma plastično prikaže. Albin Salihović kao efendija Jusuf umeo je da izgradi snishodljiv i u isti mah dostojanstven odnos prema Hasanagi, ali i da bude diskretan u izlaganju svojih stavova. Sandra Miljković (Majka Hasanagina) i Lemana Bećirović (Majka Pintorovića) uspešno su se snalazile u tumačenju ovih samo u naznakama datih likova, što se može reći i za Sibelu Mustafa u ulozi Seade. Hasanagini askeri – Semir Gicić (Suljo), Mitar Belojica (Musa), Haris Šećerović (Huso), Haris Đerlek (Džemo) i Vahid Džanković (Ahmed) delovali su kao dobro uigrana ekipa, s tim što je svaki od njih uspešno predstavljao poebnu individualnost kako ponašanjem, tako i spretnim dočaravanjem vlastitih hendikepa u vidu polomljenih ili povređenih ekstremiteta. Uopšte, bila je ovo jedna u svemu ujednačena predstava poetske drame Ljubomira Simovića.