Otimanje reči i proterivanje bez reči

Piše Dragomir Antonić

Vlast u sopstvenoj otadžbini ne vidi budućnost, ni za sebe, ni za sopstveni narod, već tvrdi da će bolji život za sve nas doći kad stignemo u evrouniju. Valjda je ovo jedinstven primer u ljudskoj istoriji gde ni vlada ne želi da živi u državi u kojoj vlada

Prvo se otme reč. Kad se reč otme, sve drugo je lakše oteti. Nestane u razgovoru i pisanju reč rodoljublje i lagano nestane i rodoljublja. Ne pominjemo reč čast – nestane i časti. Zaboravimo na reč obraz, onda ni obraz nikom nije potreban. Može se i zabraniti. Kome je još potreban srpski obraz? Da li se još iko seća reči dobrotoljubitelj? Malo ko. Čemu onda ljudi koji dobrotu ljube? Reč otadžbina je još u upotrebi, ali joj većina ne zna pravo značenje. Ono što je ta reč predstavljala našim dedovima, ne znači isto i njihovim unucima.A zašto bi nešto unucima i značila kad se svi sa nipodaštavanjem prema njoj odnose. Vlast u sopstvenoj otadžbini ne vidi budućnost, ni za sebe, ni za sopstveni narod, već će bolji život za sve nas doći kad stignemo u evrouniju. Valjda je ovo jedinstven primer u ljudskoj istoriji gde ni vlada ne želi da živi u državi u kojoj vlada.

CARSTVO ZABORAVA Jednostavno, nema reči, nema ni dela. Nema ni sećanja. Ni prošlosti. Sve je zaboravljeno. Ostaje samo sadašnjost i „realnost koja nema alternativu“. Što god da nam se desi, što god da nam urade naši neprijatelji, zveri evrounijatske, ostaju nama žrtvama jedina alternativa. Navodno ovima što vode državu nije lako i to sve rade zbog naše dece. A čija su deca trogodišnji dečak i desetogodišnja devojčica, brat i sestra Vučetić iz bošnjačke mahale u Kosovskoj Mitrovici koje je geler ranio? Da li su oni naša deca? Ili su to neka druga deca, deca nekih nama stranih ljudi koji nas koče i čine nam neprilike na pobedonosnom putu ka evrounijatskim čeljustima kojima nikad u proteklih dvadeset i pet godina nismo bili bliži nego danas. Šta su rane male dece nego danak u krvi koji će nezasitu alu zadovoljiti. Krvi će biti, ali aždaji neće biti dovoljno. Tražiće još i što je najgore uvek će biti spremnih vlastodržaca u Srbiji da im isporuče sve što traže.
Prošlost nam kazuje da što smo više davali, svojih junaka isporučivali, Srbe u Srbiji zarobljavali, zločincima se izvinjavali, prijateljskim državama sankcije uvodili, zločine vršene nad sopstvenim narodom prećutkivali, na najave zločina odmahivali glavom tvrdeći da su to sitnice. Mnogo stvari u vezi sa Srbijom i Srbima dešavale su se pre nego što su se današnji čelni ljudi Vlade Srbije i rodili. Tako da se oni za većinu odigranog ne mogu kriviti. Međutim, ono što se mora znati i što se u nekadašnjim gimnazijama učilo to je obrazac po kojem se neprijatelj ponaša. Ne grune neprijatelj odjednom i na sve. Mnoge stvari radi iz potaje osluškujući reakciju onih koji su u tom trenutku mnogo jači. Pravi se nevešt, te prvo počne da zaboravlja zvanične reči, a umesto njih da nameće svoje. Setite se kad je nestala iz zvanične i medijske upotrebe reč Metohija. Sitnica, rekao bi neko. Kad sitnica prođe naiđe druga malo veća sitnica. Poruše se spomenici, oskrnave grobovi, zapale stogovi sena, poseku voćnjaci, potruju kerovi. Ako vlast pređe ili ne reaguje kako dolikuje prema sitnicama, ili dozvoli da bude potkupljena nekakvim poklonima, stvari počinju da se otimaju kontroli i završe se kako se završe.

[restrictedarea]

NE ZATVARAJMO OČI Ovo što je danas pred završetkom počelo je pre pola veka. Znam da će neki reći, s pravom, da je sve počelo mnogo ranije, ali ja govorim o periodu kad se sve moglo bez nekih velikih problema zaustaviti. Ovakve stvari današnja vlast ili njeni savetnici moraju znati. Ništa ne počinje sa nama, niti se sa nama završava. Evo, jednog primera koji sam ovih prazničnih januarskih dana doznao. U blizini Berana, u današnjoj Crnoj Gori, postoji mesto koje se zove Police.To je jedan lep kraj koji obuhvata nekoliko sela: Mašte, Dragosava, Babina, Goražde, Zagrađe, Tmušiće. Tu žive uglavnom Vasojevići, a oni su oduvek bili Srbi pravoslavne vere. U noći između subote i nedelje 27. januara mnoge kuće, a koje su većinom prazne, jer njihovi domaćini zimu provode u Beogradu i drugim mestima bile su provaljene, obijene. Nameštaj je ispreturan, posteljina i odeća razbacane i ništa nije odneto. Vrlo zanimljivo. Kad se za provaljivanje saznalo, objašnjenje iz policije je bilo da su to nekakvi mangupi koji su verovatno tražili zlato ili oružje. Ono što je zanimljivo je da se sve dešava uoči Svetog Save i da je provaljeno u šest kuća Stijovića, u po jednu kuću Mićovića i Izgarevića. Svi su Srbi pravoslavne vere. Slične stvari su se dešavale i u selu Budimlju gde je ukradena i bista pokojnog Bojičića sa groblja, kao i selu Murine u kućama Zogovića. Naizgled sitnice. Međutim, obijanje bez odnošenja stvari je uvek prva opomena da niste više poželjni. Zatim da se sve to uradi uoči Svetog Save jasno pokazuje kome je poruka poslata, a nekako u isto vreme oglasio se i muftija Zukorlić podsećajući da su „Bošnjaci podržali Đukanovića i da sad očekuju da se obećanja ispune“. Navedena mesta nisu mnogo udaljena od Rožaja. Dodajmo sve ratobornije izjave muslimana iz Bosne protiv Republike Srpske, i najnoviju ofanzivu „nezavisnog“ Gruhonjića i njegovih nacional-socijalističkih bojovnika i handžar „demokrata“ na „Pečat“ i sve što ima pridev srpski, te će biti jasno šta se nama Srbima ponovo sprema.
Zato, ako želimo da brinemo o našim potomcima vodimo računa kako sad reagujemo na napade koji se na sve što je srpsko izvodi. Ne povlačimo se i ne zatvarajmo oči pred onim što se dešava. Prekinite razgovore sa neprijateljem, jer je vaš narod u opasnosti. Zaboravimo na evrounijate i Šiptare. Brinimo o Srbima. Ako to ne uradimo danas, kroz trideset godina će potomci Sabahudina i njegovih današnjih zaštitnika terati našu decu i unuke da zaborave reč Srbin, Srpkinja, pravoslavlje, ćirilica. Dešavalo se ranije, a dešava se i sad.

[/restrictedarea]