Nušić savremenik budućnosti

Piše Raško V. Jovanović

Povodom 75 godina od smrti Branislava Nušića, velikog srpskog pisca, komediografa i retoričara

U srpskoj dramskoj književnosti, naročito u komediji, ravnopravno sa Sterijom, Nušić ima jedno od dva vrhunska mesta. Ako je u Sterijinim komedijama, kako u društvenim, tako i u onim u kojima je prvenstveno prikazivao karaktere, gotovo neprestano prisutan didaktičan ton, Nušić je obilato uveseljavao gledaoce, pri tom ih nenametljivo suočavajući s mnogim životnim istinama, nekad smešnim, a nekad i gorkim, i tako ih, uz veselu i živahnu razigranost, upućivao i vodio ka stazama lišenim iskušenja poroka.

I RUŽE I TRNJE Već u svom ranom delu, u proznim zapisima „Listići“, nastalim 1888. godine u požarevačkom kaznenom zavodu, Nušić ukazuje na magičnu moć smeha:
„Smejmo se, to je jedino zadovoljstvo! Smejmo se, ta i ovako je malo zadovoljnih! Pitate li: kome? – Ta prvo sebi, pa onda onom do sebe, pa onome više sebe, onome što je pred nama i onome što ide za nama.“
A u poslednjoj etapi književnog delanja, u tekstu „Zašto pišem“, objavljenom 1936. godine, ističe:
„Kroz dugi niz godina moga rada, ja sam stekao široki broj čitalaca i gledalaca, te bih mogao kratko odgovoriti da za njih pišem, ali to bi bio dosta neodređen odgovor. Reći ću određenije: pišem za one koji su željni vedrine na oblačnom nebu našeg doba, pišem za one koji su žedni svežeg okrepljenja na umornom putovanju kroz besputu sadašnjicu, pišem za one koji ne misle da svet i život treba samo kroz suze posmatrati, pišem za one koji ne potcenjuju značaj smeha u životu čovekovom.“
U svom stvaralačkom opredeljenju da razveseli i oraspoloži čitaoce i gledaoce, Branislav Nušić išao je putem koji nije bio zasut samo ružama nego i trnjem. Ako su mu ruže dobacivali uvek zahvalni čitaoci i gledaoci, pa i glumci, trnjem su ga dočekivali pojedini upravnici pozorišta, kao i neki veoma ugledni književni i pozorišni kritičari. Njegovo drugo scensko delo, komedija „Protekcija“, premijerno prikazano u Narodnom pozorištu u Beogradu 1889. godine, biće prvo kojim će kao pisac kročiti na pozornicu. A prva njegova komedija „Narodni poslanik“, zbog osetljivijeg političkog sadržaja počekaće na izvođenje, ni manje, ni više, nego punih trinaest godina! Upravnik Narodnog pozorišta Milorad Šapčanin nije pristajao da se i posle treće prerade delo prikaže, javno navodeći sledeće razloge:
„U komadu dolazi mnogo štošta što vređa i poslanike i članove vlade. Narodni poslanik, glavno lice u komadu, prikazan je kao blesan. Bi li to godilo poslanicima koji su, isto tako kao i ovaj, trgovci, zanatlije i seljaci? I kad taj poslanik govori: da će on u Skupštini govoriti kako mu kažu ministri u Beogradu (‘ministri će njega naučiti’), da li to onda može primiti pozornica koja je pod vrhovnom upravom vladinom? Koja vlada, koji mudri državnici mogu ovo dozvoliti u zavodu što visi o njihovoj vrhovnoj brizi?“ Posle ovakve Šapčaninove besede usledilo je suđenje Nušiću zbog antidinastičke pesme „Dva raba“ posle koje je morao u zatvor, gde će, pored „Listića“, doći na ideju da napiše komediju „Protekcija“.
Upravnik zatvora, neki Ilija Vlah (pravim imenom bio je to Ivan Đurić), kako navodi sam Nušić, savetovao ga je da ne piše. „Bolje je za tebe, mladiću, da ne pišeš. Pisanje te je i dovelo u apsu. Da si bio nepismen, ti bi danas bio valjan i čestit čovek i ugledan građanin možebiti, a ovako se kao kockar vučeš po apsanama.“ Srećom, Nušić nije poslušao zatvorskog starešinu. Po izlasku iz zatvora počinje da se bavi novinarstvom u novopokrenutim „Malim novinama“. Bio je to dnevni list „za svakoga“, uz to i stranački neopredeljen. Iako nije pisao pozorišne kritike, Nušić je sarađivao u kulturnoj rubrici, te je verovatno na njegovu inicijativu u „Malim novinama“ objavljena u nastavcima Ibzenova drama „Neprijatelj naroda“, koja je nesumnjivo imala sazvučje sa ondašnjim političkim zbivanjima u Srbiji. Nušić je sa velikim angažmanom radio u „Malim novinama“, ali ne zadugo, jer su, već krajem 1888, prestale da izlaze, da bi ih ubrzo preuzeo Pera Todorović i doveo pod okrilje obrenovićevskog režima. Kako su mu zbog toga izostali i onako mali prihodi, i kako je njegov otac opet bankrotirao, ovog puta trgujući šljivama, Nušić se odlučio da zatraži državnu službu. Uspeo je da na audijenciji kod kralja Milana, kad je već mislio da je sve propalo, budući da mu je ovaj odlučno rekao: „Dok moja reč bude važila u ovoj državi, vi nećete dobiti državnu službu!“, pošto je slučajno nagazio kraljevog psa Viga, koji ga je oborio, kralj se sažalio i rekao mu da se obrati ministru spoljnih poslova Čedi Mijatoviću da ga primi u službu, ali ne u Srbiji, već u inostranstvu, ne bi li se odučio od politike.

[restrictedarea]

POZORIŠNI ČOVEK Stekavši povoljniji materijalni položaj, Nušić nastavlja da piše i završava šalu u pet činova „Protekciju“, koja će mu doneti priznanja, ali i zamerke kritičara, koji su već posle prvog izvedenog njegovog dela imali pretežno formalističke primedbe. Jedan od kritičara bio je niko drugi do Laza Kostić, koji je, pišući povodom novosadske premijere „Protekcije“, izvedene godinu dana posle beogradske, pored primedbe da komedija nema arhitektonskog jedinstva i simetrije ukazao kako autor uglavnom traga za efektima, ali i predvideo da će pisac pod pretpostavkom marljivih studija „daleko doterati“, budući da se već u ovom delu iskazao kao „odličan poznavalac svoga naroda i društvenih prilika, a pri tome oštar posmatrač i pouzdan psiholog.“
Uslediće Nušićeva diplomatska karijera – službovanje u srpskim predstavništvima u ondašnjoj Turskoj. Radeći u konzulatima u Skoplju, Prištini, Bitolju, Solunu i Serezu, Nušić je ispoljio neobičnu aktivnost i umešnost, ali to nije sprečilo da ga odmah napadnu u listu čiji je prvi glavni urednik bio, u „Malim novinama“. Pera Todorović zamerio je što je u Prištinu poslat početnik koji je još i Cincarin, bez poznavanja stranih jezika. Ali, taj Cincarin napisaće, revnosno prikupivši istorijsku, etnografsku i drugu građu, dve značajne studije „Kosovo“ i „S Kosova na sinje more“. Rukopis prve dopao se Nikoli Pašiću, koji ga je i odobrio za štampu.
Doći će 1900. godina, koja se može označiti godinom Nušićevog uspeha. Tada je postigao više scenskih uspeha, od kojih su najznačajnija izvođenja: istorijskog fragmenta „Knez Ivo od Semberije“, komedije „Običan čovek“, drame „Tako je moralo biti“ i scenske bajke „Ljiljan i Omorika“, a tada je postavljen za dramaturga i zastupnika upravnika Narodnog pozorišta u Beogradu. Na tim položajima ostaće kratko, samo godinu i po dana: presudni za to su najpre ekstenzivno finansijsko poslovanje oko njegovom inicijativom započetog temeljnog renoviranja pozorišne zgrade, koje je mnogo koštalo tako da je morao uzimati privatne zajmove koje pozorište nije na vreme moglo vraćati, zatim što je kao upravnik došao u sukob sa pojedinim glumcima, pored ostalih i sa rediteljem i popularnim dramskim prvakom Ljubomirom Stanojevićem, a svemu bi trebalo pridodati i zavist koju su ispoljili pojedini pisci zbog njegovog naglog književnoga uspeha.
Posle pozorišta on će se ponovo naći u Ministarstvu spoljnih poslova i to kao sekretar novoustanovljenog Prosvetno-propagandnog odeljenja, koje je imalo zadatak da se brine o interesima Srbije u krajevima pod Turcima. Sve dužnosti što ih je obavljao, kao i uspesi kao dramskog pisca, posebno kao autora bajke „Ljiljan i Omorika“, koja se smatrala njegovim svadbenim darom kralju Aleksandru, obeležile su Nušića kao pripadnika režima poslednjeg Obrenovića. Ipak, on će posle prevrata i smene dinastija 1903. godine, ostati u Ministarstvu spoljnih poslova, da bi se, početkom 1904, odazvao pozivu da stane na čelo Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu. I na tom položaju zadržaće se kratko: već avgusta sledeće godine, zbog nebrižljivog finansijskog poslovanja prilikom gostovanja pozorišta u Sarajevu, ali i zbog ljubavne afere sa glumicom Jelenom Barjaktarević, napustiće novosadsko pozorište i vratiti u Beograd.
Naravno, u Beogradu Nušić ne napušta pozorišnu aktivnost: godine 1905, sa Mihajlom Sretenovićem, osniva Malo pozorište, u kojem će dečja publika gledati decu – glumce. I njegova deca, Margita-Gita i Strahinja-Ban, glume u ovom pozorištu. Naporedo sa radom u pozorištu, Nušić se sve intenzivnije bavi novinarstvom i od kraja 1905. godine, u listu „Politika“, preuzima rubriku „Iz beogradskog života“, u kojoj pod pseudonimom Ben Akiba objavljuje duhovite kozerije, koje vrlo brzo stiču popularnost. Do 1910. godine objavio je više stotina kozerija koje predstavljaju zanimljiva svedočanstva o životu u Beogradu na samom početku XX stoleća. Vanredno pronicljiv opservator životne svakodnevice, on je duhovito i bez satiričarskih pretenzija prikazivao brojne aktere u dinamičnim zbivanjima prestonice koja je tada bila u duhovnom i materijalnom usponu. Međutim, kada je, 1907. godine, u jednoj knjižici objavio izbor tih kozerija, „Srpski književni glasnik“ objavio je negativnu kritiku Jovana Skerlića, koji je tačno zaključio kako Nušić „nije pisac koji stvara publiku, no pisac kojega publika stvara“, neopravdano mu zamerivši da nema „ni dubine duha, ni čistote osećanja, ni moralnoga autoriteta za političku i društvenu satiru…“ Iako će posle Skerlić u svojoj „Istoriji nove srpske književnosti“, objavljenoj 1914, o Nušiću napisati: „On je pravi pozorišni čovek, više no iko pre njega on razume scensku veštinu i poznaje pozorišni zanat. Kao pozorišni pisac pokazao je naročito inventivnih osobina, da nađe predmete i tipove, da situaciju dramski predstavi i razvije, da izvede dobre binske efekte“, da bi zaključio: „On je neka vrsta Skriba u srpskoj književnosti.“ To se prenebregavalo i potonji kritičari, prilikom ocenjivanja Nušićevih scenskih dela, naročito komedija, imali su prvenstveno u vidu njegov stav izrečen povodom kozerija. Skerlićeva kritika Ben Akibe bila je negativna intonacija za mnoge kritičare, pogotovo za one koji su pisali u „Srpskom književnom glasniku“. Tu je početak Nušićevog nesporazuma sa kritikom, koji će ga pratiti do kraja života.

HUMORIST, A NE SATIRIČAR Za vreme Prvog svetskog rata Nušić je, do 1915. godine, vodio Narodno pozorište u Skoplju, da bi, pošto je izgubio sina u ratu, prešao u Francusku, zaričući se da više neće pisati komedije i humorističke tekstove. Kao što znamo, to se srećom nije ostvarilo i u razdoblju između dva rata u Narodnom pozorištu u Beogradu biće prikazana njegova komedijska remek-dela: „Sumnjivo lice“, „Gospođa ministarka“, „Mister Dolar“, „Ožalošćena porodica“, „Dr“ i „Pokojnik“. I prilikom izvođenja tih dela nastaviće da ga prate negativne kritičarske ocene. S jedne strane kritikovali su ga da Srbe predstavlja u negativnoj svetlosti i da ih u mnogim pojedinostima neopravdano ismeva, dok su ga sa druge strane, one levičarske, kritikovali da mu je glavni cilj zabava i da se stoga pretvorio u „buržoasko ćaskalo“. Tek na samom kraju života, posle premijere „Pokojnika“ doživeo je priznanja da je tim delom dosegao do najvišeg nivoa u prikazu društvene stvarnosti. Iako je uvek isticao da je prvenstveno humorist, a ne satiričar, u svom poslednjem dovršenom delu, u „Pokojniku“, napisanom pirandelovski potezima dostojnim jednog Gogolja, baš kao i u prvom, u komediji „Narodni poslanik“, koja i danas zvuči aktualno, Nušić je genijalnom satiričarskom opservacijom uokvirio sliku skoro svih naših prilika i neprilika poslednjih decenija XIX i prvih XX veka, na način koji je živ i prihvatljiv i u XXI stoleću. To ga i čini ne samo našim savremenikom, nego i savremenikom budućnosti.

[/restrictedarea]