Нушић савременик будућности

Пише Рашко В. Јовановић

Поводом 75 година од смрти Бранислава Нушића, великог српског писца, комедиографа и реторичара

У српској драмској књижевности, нарочито у комедији, равноправно са Стеријом, Нушић има једно од два врхунска места. Ако је у Стеријиним комедијама, како у друштвеним, тако и у оним у којима је првенствено приказивао карактере, готово непрестано присутан дидактичан тон, Нушић је обилато увесељавао гледаоце, при том их ненаметљиво суочавајући с многим животним истинама, некад смешним, а некад и горким, и тако их, уз веселу и живахну разиграност, упућивао и водио ка стазама лишеним искушења порока.

И РУЖЕ И ТРЊЕ Већ у свом раном делу, у прозним записима „Листићи“, насталим 1888. године у пожаревачком казненом заводу, Нушић указује на магичну моћ смеха:
„Смејмо се, то је једино задовољство! Смејмо се, та и овако је мало задовољних! Питате ли: коме? – Та прво себи, па онда оном до себе, па ономе више себе, ономе што је пред нама и ономе што иде за нама.“
А у последњој етапи књижевног делања, у тексту „Зашто пишем“, објављеном 1936. године, истиче:
„Кроз дуги низ година мога рада, ја сам стекао широки број читалаца и гледалаца, те бих могао кратко одговорити да за њих пишем, али то би био доста неодређен одговор. Рећи ћу одређеније: пишем за оне који су жељни ведрине на облачном небу нашег доба, пишем за оне који су жедни свежег окрепљења на уморном путовању кроз беспуту садашњицу, пишем за оне који не мисле да свет и живот треба само кроз сузе посматрати, пишем за оне који не потцењују значај смеха у животу човековом.“
У свом стваралачком опредељењу да развесели и орасположи читаоце и гледаоце, Бранислав Нушић ишао је путем који није био засут само ружама него и трњем. Ако су му руже добацивали увек захвални читаоци и гледаоци, па и глумци, трњем су га дочекивали поједини управници позоришта, као и неки веома угледни књижевни и позоришни критичари. Његово друго сценско дело, комедија „Протекција“, премијерно приказано у Народном позоришту у Београду 1889. године, биће прво којим ће као писац крочити на позорницу. А прва његова комедија „Народни посланик“, због осетљивијег политичког садржаја почекаће на извођење, ни мање, ни више, него пуних тринаест година! Управник Народног позоришта Милорад Шапчанин није пристајао да се и после треће прераде дело прикаже, јавно наводећи следеће разлоге:
„У комаду долази много штошта што вређа и посланике и чланове владе. Народни посланик, главно лице у комаду, приказан је као блесан. Би ли то годило посланицима који су, исто тако као и овај, трговци, занатлије и сељаци? И кад тај посланик говори: да ће он у Скупштини говорити како му кажу министри у Београду (‘министри ће њега научити’), да ли то онда може примити позорница која је под врховном управом владином? Која влада, који мудри државници могу ово дозволити у заводу што виси о њиховој врховној бризи?“ После овакве Шапчанинове беседе уследило је суђење Нушићу због антидинастичке песме „Два раба“ после које је морао у затвор, где ће, поред „Листића“, доћи на идеју да напише комедију „Протекција“.
Управник затвора, неки Илија Влах (правим именом био је то Иван Ђурић), како наводи сам Нушић, саветовао га је да не пише. „Боље је за тебе, младићу, да не пишеш. Писање те је и довело у апсу. Да си био неписмен, ти би данас био ваљан и честит човек и угледан грађанин можебити, а овако се као коцкар вучеш по апсанама.“ Срећом, Нушић није послушао затворског старешину. По изласку из затвора почиње да се бави новинарством у новопокренутим „Малим новинама“. Био је то дневни лист „за свакога“, уз то и страначки неопредељен. Иако није писао позоришне критике, Нушић је сарађивао у културној рубрици, те је вероватно на његову иницијативу у „Малим новинама“ објављена у наставцима Ибзенова драма „Непријатељ народа“, која је несумњиво имала сазвучје са ондашњим политичким збивањима у Србији. Нушић је са великим ангажманом радио у „Малим новинама“, али не задуго, јер су, већ крајем 1888, престале да излазе, да би их убрзо преузео Пера Тодоровић и довео под окриље обреновићевског режима. Како су му због тога изостали и онако мали приходи, и како је његов отац опет банкротирао, овог пута тргујући шљивама, Нушић се одлучио да затражи државну службу. Успео је да на аудијенцији код краља Милана, кад је већ мислио да је све пропало, будући да му је овај одлучно рекао: „Док моја реч буде важила у овој држави, ви нећете добити државну службу!“, пошто је случајно нагазио краљевог пса Вига, који га је оборио, краљ се сажалио и рекао му да се обрати министру спољних послова Чеди Мијатовићу да га прими у службу, али не у Србији, већ у иностранству, не би ли се одучио од политике.

[restrictedarea]

ПОЗОРИШНИ ЧОВЕК Стекавши повољнији материјални положај, Нушић наставља да пише и завршава шалу у пет чинова „Протекцију“, која ће му донети признања, али и замерке критичара, који су већ после првог изведеног његовог дела имали претежно формалистичке примедбе. Један од критичара био је нико други до Лаза Костић, који је, пишући поводом новосадске премијере „Протекције“, изведене годину дана после београдске, поред примедбе да комедија нема архитектонског јединства и симетрије указао како аутор углавном трага за ефектима, али и предвидео да ће писац под претпоставком марљивих студија „далеко дотерати“, будући да се већ у овом делу исказао као „одличан познавалац свога народа и друштвених прилика, а при томе оштар посматрач и поуздан психолог.“
Уследиће Нушићева дипломатска каријера – службовање у српским представништвима у ондашњој Турској. Радећи у конзулатима у Скопљу, Приштини, Битољу, Солуну и Серезу, Нушић је испољио необичну активност и умешност, али то није спречило да га одмах нападну у листу чији је први главни уредник био, у „Малим новинама“. Пера Тодоровић замерио је што је у Приштину послат почетник који је још и Цинцарин, без познавања страних језика. Али, тај Цинцарин написаће, ревносно прикупивши историјску, етнографску и другу грађу, две значајне студије „Косово“ и „С Косова на сиње море“. Рукопис прве допао се Николи Пашићу, који га је и одобрио за штампу.
Доћи ће 1900. година, која се може означити годином Нушићевог успеха. Тада је постигао више сценских успеха, од којих су најзначајнија извођења: историјског фрагмента „Кнез Иво од Семберије“, комедије „Обичан човек“, драме „Тако је морало бити“ и сценске бајке „Љиљан и Оморика“, а тада је постављен за драматурга и заступника управника Народног позоришта у Београду. На тим положајима остаће кратко, само годину и по дана: пресудни за то су најпре екстензивно финансијско пословање око његовом иницијативом започетог темељног реновирања позоришне зграде, које је много коштало тако да је морао узимати приватне зајмове које позориште није на време могло враћати, затим што је као управник дошао у сукоб са појединим глумцима, поред осталих и са редитељем и популарним драмским прваком Љубомиром Станојевићем, а свему би требало придодати и завист коју су испољили поједини писци због његовог наглог књижевнога успеха.
После позоришта он ће се поново наћи у Министарству спољних послова и то као секретар новоустановљеног Просветно-пропагандног одељења, које је имало задатак да се брине о интересима Србије у крајевима под Турцима. Све дужности што их је обављао, као и успеси као драмског писца, посебно као аутора бајке „Љиљан и Оморика“, која се сматрала његовим свадбеним даром краљу Александру, обележиле су Нушића као припадника режима последњег Обреновића. Ипак, он ће после преврата и смене династија 1903. године, остати у Министарству спољних послова, да би се, почетком 1904, одазвао позиву да стане на чело Српског народног позоришта у Новом Саду. И на том положају задржаће се кратко: већ августа следеће године, због небрижљивог финансијског пословања приликом гостовања позоришта у Сарајеву, али и због љубавне афере са глумицом Јеленом Барјактаревић, напустиће новосадско позориште и вратити у Београд.
Наравно, у Београду Нушић не напушта позоришну активност: године 1905, са Михајлом Сретеновићем, оснива Мало позориште, у којем ће дечја публика гледати децу – глумце. И његова деца, Маргита-Гита и Страхиња-Бан, глуме у овом позоришту. Напоредо са радом у позоришту, Нушић се све интензивније бави новинарством и од краја 1905. године, у листу „Политика“, преузима рубрику „Из београдског живота“, у којој под псеудонимом Бен Акиба објављује духовите козерије, које врло брзо стичу популарност. До 1910. године објавио је више стотина козерија које представљају занимљива сведочанства о животу у Београду на самом почетку XX столећа. Ванредно проницљив опсерватор животне свакодневице, он је духовито и без сатиричарских претензија приказивао бројне актере у динамичним збивањима престонице која је тада била у духовном и материјалном успону. Међутим, када је, 1907. године, у једној књижици објавио избор тих козерија, „Српски књижевни гласник“ објавио је негативну критику Јована Скерлића, који је тачно закључио како Нушић „није писац који ствара публику, но писац којега публика ствара“, неоправдано му замеривши да нема „ни дубине духа, ни чистоте осећања, ни моралнога ауторитета за политичку и друштвену сатиру…“ Иако ће после Скерлић у својој „Историји нове српске књижевности“, објављеној 1914, о Нушићу написати: „Он је прави позоришни човек, више но ико пре њега он разуме сценску вештину и познаје позоришни занат. Као позоришни писац показао је нарочито инвентивних особина, да нађе предмете и типове, да ситуацију драмски представи и развије, да изведе добре бинске ефекте“, да би закључио: „Он је нека врста Скриба у српској књижевности.“ То се пренебрегавало и потоњи критичари, приликом оцењивања Нушићевих сценских дела, нарочито комедија, имали су првенствено у виду његов став изречен поводом козерија. Скерлићева критика Бен Акибе била је негативна интонација за многе критичаре, поготово за оне који су писали у „Српском књижевном гласнику“. Ту је почетак Нушићевог неспоразума са критиком, који ће га пратити до краја живота.

ХУМОРИСТ, А НЕ САТИРИЧАР За време Првог светског рата Нушић је, до 1915. године, водио Народно позориште у Скопљу, да би, пошто је изгубио сина у рату, прешао у Француску, заричући се да више неће писати комедије и хумористичке текстове. Као што знамо, то се срећом није остварило и у раздобљу између два рата у Народном позоришту у Београду биће приказана његова комедијска ремек-дела: „Сумњиво лице“, „Госпођа министарка“, „Мистер Долар“, „Ожалошћена породица“, „Др“ и „Покојник“. И приликом извођења тих дела наставиће да га прате негативне критичарске оцене. С једне стране критиковали су га да Србе представља у негативној светлости и да их у многим појединостима неоправдано исмева, док су га са друге стране, оне левичарске, критиковали да му је главни циљ забава и да се стога претворио у „буржоаско ћаскало“. Тек на самом крају живота, после премијере „Покојника“ доживео је признања да је тим делом досегао до највишег нивоа у приказу друштвене стварности. Иако је увек истицао да је првенствено хуморист, а не сатиричар, у свом последњем довршеном делу, у „Покојнику“, написаном пиранделовски потезима достојним једног Гогоља, баш као и у првом, у комедији „Народни посланик“, која и данас звучи актуално, Нушић је генијалном сатиричарском опсервацијом уоквирио слику скоро свих наших прилика и неприлика последњих деценија XIX и првих XX века, на начин који је жив и прихватљив и у XXI столећу. То га и чини не само нашим савремеником, него и савремеником будућности.

[/restrictedarea]