ŠKOLE NA POPRAVNOM ISPITU

Piše Milovan Danojlić

Obrazovni nivo našeg sveta je iznad američkog proseka – pa šta? Ko će nam, za to, dati odgovarajuću materijalnu nadoknadu? Opšta kultura i široki duhovni vidici  ni u prošlosti nisu imali utvrđenu tržišnu vrednost, ali su, kao samosvrhoviti ciljevi, prećutno uvažavani

Pita Ciganče oca u čemu je razlika između besplatno i džabe. Sa visine životnog iskustva roditelj odgovara:
„Školovanje ti je, na primer, besplatno, a školuješ se džabe.“
Ovaj duhoviti paradoks, nastao iz pomerene upotrebe sinonima, izražava jedno široko rasprostranjeno razočaranje. Od obrazovanja se premnogo očekivalo, a premalo dobilo. Na prvi pogled, ništa. Sa znanjem stečenim u osnovnoj školi, koliko god bilo neophodno, ništa se ozbiljno ne da započeti. Od njega ni sujeta nema vajde. A tek je gimnazija, realna i neusmerena, u bezvazdušnom prostoru. Obučenost u čitanju, pisanju i računanju, olakšava opštenje u državnim ustanovama, u trgovinama i bankama, omogućava čitanje novina i uputstava za korišćenje bele tehnike. Za uživanje u velikim delima klasične i moderne književnosti hoće se druga vrsta duhovne radoznalosti i intelektualne predspreme. Ono što nam utuve u detinjstvu i u ranoj mladosti, i napabirčeni otpaci opšte kulture, ne obezbeđuju pristojno zaposlenje. Otuda gorčina u proceni da se školujemo džabe. Sasvim džabe? Opismenjeni dečak iz romske zajednice je, ipak, u nešto boljem položaju od svog skroz nepismenog rođaka: postao je ravnopravan pripadnik milionske armije nezaposlenih u kojoj će se boriti za preživljavanje.

*
Pred našim očima zamiru jedna mala, i jedna velika nada. Malu su donedavno gajili pojedinci očekujući da će im škola, bez obzira na nivo i usmerenje, pomoći u društvenom napredovanju. Ona druga, velika nada, gajena je na širokom, istorijskom planu. Ona je računala da će se, osvajanjem kako praktičnih, tako i nepraktičnih znanja, narodne zajednice i potlačene društvene klase izvući iz nerazvijenosti, odnosno zaostalosti. Obe nade su se izjalovile. Obrazovni nivo našeg sveta je iznad američkog proseka – pa šta? Ko će nam, za to, dati odgovarajuću materijalnu nadoknadu? Opšta kultura i široki duhovni vidici ni u prošlosti nisu imali utvrđenu tržišnu vrednost, ali su, kao samosvrhoviti ciljevi, prećutno uvažavani. Nezaposleni lingvista, pesnik ili filozof naći će utehu u dostojanstvu duhovnosti, što je nezaposlenom inženjeru uskraćeno. Ne živi se samo od hleba: ovu uzvišenu misao svakako nije izrekao čovek prazna stomaka.

[restrictedarea]

*
Idolatrija obrazovanja, negovana od renesanse i veka prosvećenosti, krunisana uvođenjem obaveznog školovanja, dala je lepe rezultate na koje smo oguglali; u industrijskoj epohi, ona je otkrila ograničenja koja se ne daju prevazići. Vizija je išla u visinu, i u širinu, da se raspline u beskraju. Naše vreme traži sužavanje fokusa, usredsređivanje, specijalizaciju. Univerzalnost je eksplodirala, raspala se na osnovne sastojke, na discipline i struke. Preovlađujući tip znalca je fah-idiot. Sa ukidanjem besplatnog režima u delu viših prosvetnih zavoda odbacuje se zamisao o školi kao sigurnosnom ventilu koji bi trebalo da ublaži oštrinu društvene nejednakosti. Svako je, po toj zamisli, uz određeni trud i volju, imao izgleda da savlada ograničenja nametnuta rođenjem u nižoj klasi. Priliku su iskoristili izrazito daroviti; ostalima je dato da se teše nekorisnim diplomama i prividnom uspešnošću. Sposobni đaci iz seljačkih i radničkih porodica bi se, po završetku studija, pridruživali vladajućoj klasi, učvršćujući poredak nejednakosti. Pokušaj jačanja društvene kohezije propao je i na teorijskom, i na praktičnom planu. Početkom 20. veka raspon između najviših i najnižih primanja u industrijskoj proizvodnji iznosio je, otprilike, 30:1; danas ide i do 300:1.

*
Verna svojoj humanističkoj tradiciji, Evropa je dugo odbijala da se pomiri sa činjenicom da škola nije za svakoga. Demokratizacija obrazovanja daje mnoge neželjene učinke: snižen je kvalitet nastave, uvodi se opisno ocenjivanje, već se istavljaju zahtevi da razred mogu ponavljati samo oni đaci čiji roditelji na to pristanu. Srozavanjem nastave loši đaci, sem male varke, ništa ne dobijaju, a dobri mnogo gube. U delu viših škola odavno je zavedena hijerarhija: zna se koji fakulteti vrede, a koji služe za samoobmanjivanje i odlaganje suočavanja sa životnom zbiljom. U Americi, koja ne pati od egalitarističkih iskušenja, ova raslojenost je čak izvor ponosa. Sklona hipokriziji, Evropa odvraća oči od istine, a u praksi sledi pragmatizam Novog sveta.

*
Dva veka napredovanja, da bi se stiglo u tačku iz koje se pošlo… Šta sve Dositej, u Životu i priključenijima, nije očekivao od prosvete, a šta bi video kad bi danas propešačio Evropom! Kaluđeri, protiv kojih je onoliko grmeo, na lestvici društvenih zala zauzimaju nevažno i nevidljivo mesto; Crkva ide u red retkih ustanova kojih se ne stidimo. Veliki prosvetitelj se nadao zbraćenju južnoslovenskih naroda, držeći da je neznalaštvo uzrok verskih podela i međunacionalne mržnje. Tamo, u mračnoj prošlosti, nije bilo toliko bratoubilaštva i krvoprolića koliko ih je, na jugu Evrope, doneo prosvećeni 20. vek. Varvari, koji su u tom veku dva puta pregazili naš kontinent, nisu izavrli iz balkanskih gudura, ni iz afričkih džungli, nego sa prostora koji je dao Baha, Šopenhauera i Getea. Kultura je jedno, civilizacija drugo, a tehnički progres nešto treće.

*
Kad već pomenuh kulturu, civilizaciju, i tvorca Fausta… Pročitavši, godine 1827. Banović Strahinju, Gete se našao, u nedoumici: zar je mogućno da se, u jednoj varvarskoj sredini, ispeva pesma takve istančanosti? Nije li razrešenje drame predložio nemački prevodilac, da bi ugodio ukusu prosvećene domaće publike? Ili se oproštaj ljubi-nevernici dade objasniti varvarskom svojeglavošću (barbarishen Willkühr)?U pismu prijatelju Gete veli da bi voleo proviriti u zbirku „dobrog Vuka“ (in des guten Wuks Gedichten), da uporedi prevod sa izvornikom.
Varvarin iz malene Banjske pokraj Ibra posedovao je, takođe, izvesnu kulturu, to jest vekovima nagomilavanu mudrost svog plemena, kao što se, na drugoj strani, civilizovani arijevci – što videsmo u prošlom veku – nisu oslobodili tevtonskog divljaštva i rasne arogancije.

*
Škola nam pomaže da razvijemo i artikulišemo ono što već nosimo u sebi; ona ne bira ni pojedinačne mogućnosti, ni zajedničke prioritete. Umetnost, lepe veštine, moralno i religiozno vaspitanje, klasični jezici, filozofija, ono što se nekad zvalo humanitates, na čemu smo gradili svoj kulturni identitet, izgubili su povlašćeno mesto u obrazovnom sistemu. U Briselskom ustavu se ne pominju hrišćanske osnove evropske civilizacije. Sam pojam identiteta je u nemilosti. U liberalnom kapitalizmu idealni građanin je stvorenje bez zavičaja, bez pamćenja, bez nacionalne pripadnosti. Severnoamerički melting pot bi da sjedini i poništi sve te posebnosti. Filozofija, grčki i latinski su prepušteni marginalcima i čudacima. Profesori obučavaju profesore, da se sačuva seme.

*
Školstvo se prestrojava, za nj će se neko mesto uvek naći. Visoka kultura je u delikatnijem položaju, ona se lakše žrtvuje, pogotovo u razdobljima krize. Pa opet, utisak da se vrhovi osvojeni u boljim vremenima obrušavaju i snižavaju verovatno je u vezi sa širenjem opšte kulturne baze. Vrhovi se teže uočavaju, masovna kultura je zamaglila vidike. Devetnaesti vek je dao Dositeja, Vuka, Steriju, Daničića, Branka, Njegoša, i još ponekog. Oko njih se širila pustinja krepke nepismenosti. Velikana je, i u našem vremenu, otprilike toliko – desetak. Oni su se uzdigli u plićaku polupismenosti.

[/restrictedarea]