SAMOUBISTVO S LEĐA

Piše ALEKSANDAR ĐAJA

Za razliku od Tadića, koji se od svoje sopstvene stranke sintagmom „pucali su mi u leđa“ ograđuje postfestum, Đilas, koji tek što je postao njen predsednik, to čini odmah, preventivno!

Bivši predsednik Srbije i počasni predsednik Demokratske stranke Boris Tadić izjavio je pre nedelju dana sledeće: „Svako koga sam podržao da nešto postane, a to je iskoristio za lično bogaćenje, pucao mi je u leđa. Želim da znam ko je to bio, jer svako ko je krao za vreme prethodne vlade, a koga istražni organi nisu uspeli da otkriju, pucao je u politiku o kojoj sam vam ovde govorio, koju sam želeo da uspostavim u Srbiji i za koju sam dva puta dobio poverenje građana“, zaključio je Tadić.
Da sam maliciozan, rekao bih: blago Srbiji sa ovakvim građanima! Ali, šta da se radi?

GLUV KOD UŠIJU Nesporno je da je Boris Tadić dva puta dobio poverenje građana – što znači da je dva puta dobio šansu da upropasti Srbiju (koju je iskoristio), dok se korupcija uvećala dvadeset i dva puta. To su (ali, tek posle osam godina) uspeli da shvate građani Srbije i da kazne DS-ov režim. Međutim, jedini koji za tih osam godina o tome nije ništa znao, a otkrio je tek sada, kada je „zglajznuo s vlasti“ bio je Boris Tadić. Što bi narod rekao „slep kod očiju i gluv kod ušiju“, bivši predsednik prezauzet svojim „mirovnim misijama“ po regionu, nije stigao da primeti kako članovi rukovodstva njegove stranke kupuju, ko na rasprodaji, novine i fabrike, palate i hacijende, besna kola i lude jahte, zemlju i stanove, reklamne minute, dane i godine, da imaju milione i voze avione! Time je Boris Tadić ispoljio osobinu mnogih vladara u istoriji, koji su bivali „neobavešteni“ o pokvarenluku svojih najbližih saboraca, da bi tek posle pada s vlasti, po pravilu iskazivali duboku zgroženost nad amoralnošću istih. Ali, da me pojedini „salonski intelektualci“ ne bi optužili da „mrtvom vuku merim rep“, moram reći da niti je „vuk“ mrtav, niti mu merim rep, zato što toliko dugačak metar ne može da se nađe u radnji! Želim jedino da razvejem maglu demagogije koju bivši predsednik širi oko sebe, ne bi li u nju utonuo i pobegao od svake odgovornosti. Ne zaboravimo, samo zarad golog opstanka na vlasti, on je narod Srbije i njegove potomke zadužio više milijardi evra, isposlovao najniže plate i penzije u regionu, a samo u pokušaju da osvoji treći mandat opustošio budžetsku kasu do dna! Namerno, svesno i pokvareno, želeći da SNS-u i novoj vlasti, na samom startu izmakne svaki komadić tla pod nogama, ne bi li ih odmah „uplatkao“ u očima javnosti. Nije li to, takođe, krivično delo? Jer, ako su, kao bajagi, njegovi stranački kompanjoni njemu „pucali u leđa“, recimo iz pištolja, Boris Tadić je, onda, u leđa građana Srbije opalio – iz haubice!

[restrictedarea]

PREKO HLEBA POGAČA A zatim je na tipično „demokratski način“, praktično bez stranačkih izbora, abdicirao s mesta predsednika stranke i vlast predao Draganu Đilasu. Najbogatijem gradonačelniku u regionu i, definitivno, prvom na listi Tadićeve lažne opservacije na temu „Svako koga sam podržao da nešto postane, a to je iskoristio za lično bogaćenje, pucao mi je u leđa. Želim da znam ko je to bio…“ Ko je to bio? Boris Tadić i dalje ne zna „ko mu je pucao u leđa“ i to iz najvećeg kalibra? Misli li on i dalje da su građani Srbije njegovi pacijenti? Pa, koliko je novca na računu imao Dragan Đilas pre započinjanja Tadićeva dva mandata, a koliko ima danas? I na kojem je to „proizvodu“ gradonačelnik Beograda zaradio toliki novac? Gde se taj proizvod prodaje? U kojim radnjama može da se kupi? Ko je zadužio Beograd za tri generacije unapred? Ko se inati već mesecima sa građanima Beograda, maltretirajući ih „Bus Plus“ okupacijom, istovremeno naplaćujući najskuplji gradski prevoz u Evropi? Ko je hteo da progura kroz Skupštinu grada sramni predlog za odobravanje kredita za kupovinu stotine autobusa od stranog proizvođača, što bi za posledicu imalo više nego izvestan stečaj „Ikarbusa“? Sa obrazloženjem za „malog Đokicu“ da, iako je „Ikarbusova“ cena tri puta manja, oni, navodno, ne poštuju rokove i kasne sa isporukom. Pa čak i da nisu tri puta jeftiniji, ako kasne, sačekaćemo. Kome se to žuri? „Ikarbus“ već decenijama hrani srpske porodice i srpsku decu – a koga je to Đilas hteo da nahrani? Nisu li više za ovih dvanaest ili osam godina DS-ovi tajkuni postali siti i presiti? Hoće li i dalje preko hleba pogaču? I da nije bilo pobede SNS-a i Tomislava Nikolića na izborima u maju prošle godine, to bi se danas i desilo! Građani Beograda bili bi još jedanput opljačkani, po već uhodanom principu, bezbroj puta proverenom u praksi! Ali, za razliku od Tadića, koji se od svoje sopstvene stranke sintagmom „pucali su mi u leđa“ ograđuje postfestum, Đilas, koji tek što je postao njen predsednik, to čini odmah, preventivno! Na dva načina, istovremeno, „šlihtanjem“ (retka prilika da se u nečemu složim sa Dinkićem) trenutno najmoćnijem čoveku u zemlji i agresijom prema nekim bivšim DS-ovim ministrima iz Cvetkovićevog kabineta, po drevnom receptu „drš’te lopova!“
Stoga, ako i prihvatimo tezu da je ta „Tadićeva pucnjava“ unutrašnje pitanje DS-a, ipak, moramo reći da ono što definitvno nije jasno građanima Beograda i svakom poštenom i običnom glasaču SNS-a, jeste: kako to da je i posle svega, Dragan Đilas i dalje gradonačelnik Beograda, a vlast u Beogradu i dalje ista kao pre izbora?! Odgovor na tu veliku „misteriju“, koju pokušava svojim mucavim i štucavim objašnjenjima da formuliše nova republička vlast – neubedljiv je do bola!

[/restrictedarea]