Oslobađanje Nemanjine

Piše NIKOLA VRZIĆ

Vlada Srbije i njen premijer Ivica Dačić uspeli su, posle odlaganja, da jednoglasno usvoje kosovsku Platformu predsednika Srbije Tomislava Nikolića, a uz nju i predlog skupštinske Rezolucije, napisan na osnovu te Platforme. Da li je premijerovom podrškom predsednikova Platforma dobila ključnu potvrdu svoje vrednosti, jer je postala upotrebljiva u dijalogu s Prištinom, ili je pak njena najveća vrednost baš u tome što će premijera sprečiti da Prištini u ovom dijalogu da više nego što bi smeo?

Put ka oslobađanju Srbije, oslobađanju od obaveze koju je u njeno ime preuzeo Boris Tadić – da na Kosovu i Metohiji ispunjava želje onih koji tamo žele da naprave nezavisno Kosovo – krenuo je minulog decembra sa Andrićevog venca, iz Predsedništva Srbije, kada je predsednik Srbije Tomislav Nikolić u potaji završio pisanje svoje kosmetske Platforme. Platforme koja je samo saopštila da AP Kosovo i Metohija jeste Srbija i da će to i ostati, i da (zbog toga) više neće raditi ono što je u Briselu radila Srbija njegovog prethodnika, pomažući Tačijevoj „državi“ da izgradi svoju državnost na olupini naše. Sasvim dovoljno da zbog ovako ispoljene drskosti, tog pokušaja da se umesto za tuđe borimo za sopstvene interese, umesto za tuđu, za svoju državu, dovoljno dakle da autori kosovske nezavisnosti pokušaju da Platformu obesmisle, da Vladu Srbije spreče da je usvoji i da u zamenu usvoji takav predlog skupštinske Rezolucije koji će omogućiti da se u Briselu, već 17. januara, nastavi po starom, koje nas je već dovelo do uspostavljanja državne granice na Jarinju i Brnjaku… Otuda je ono propagandno oruđe evroatlantske okupacije Srbije („Blic“) i tvrdilo, u skladu sa željama svojih inspiratora, da se o Platformi na sednici Vlade i „neće raspravljati, bar ne zvanično“, da Platforma ne može da bude ni spomenuta u predlogu skupštinske Rezolucije „jer nije usvojena ni u jednoj instituciji“ i „sporno je pozivati se na tekst koji zvanično ne postoji“, a sporno je (bilo) i da li će „kosovska Rezolucija imati obrazloženje“…
I otuda je postalo sasvim jasno da se onaj put ka oslobađanju Srbije, započet na Andrićevom vencu, nastavlja – ili zaustavlja – u Nemanjinoj 11, u Vladi Srbije.

POBEDA I PRAVO LICE I, zasad možemo da odahnemo, nastavljen je; Vlada Srbije je, u prisustvu predsednika Srbije, ove srede zvanično, formalno, usvojila i predsednikovu Platformu, i Rezoluciju napisanu upravo „na osnovu Političke platforme za razgovore predstavnika Vlade Republike Srbije sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini“ (PIS), i obrazloženje te Rezolucije kojoj je – kaže se u obrazloženju, kao sastavnom delu Rezolucije – cilj da „očuva kontinuitet jedinstvene državne politike“ i „utvrdi okvir delovanja državnih organa u odbrani suvereniteta, teritorijalnog integriteta i ustavnog poretka Republike Srbije“. Tako da, da, ovo jeste jedna mala pobeda Srbije u borbi za samu sebe…
Do Nemanjine 11, pri tom, Platforma ni najmanje nije stigla lako, i još manje bez ozbiljnih unutrašnjih otpora. Svedoči nam o tome već i sama činjenica da je, najavljena za utorak, vladina kosovska sednica bez obrazloženja odložena; što se sve do utorka predveče i nije znalo hoće li narednog dana, ove srede dakle, uopšte i biti održana; što je, uoči održavanja ove sednice, na kojoj je „potvrđeno jedinstvo državnog vrha“, najavljeno (upozoravajuće) održavanje sednice Predsedništva SNS-a, kao da SNS, koji je u međuvremenu jasno stao iza Nikolićeve Platforme, nije bio siguran da će isto učiniti i njegovi koalicioni partneri. Dok bi, o pokušajima da se koalicioni partner ubedi u ispravnost Nikolićeve kosovske politike, mogle da posvedoče i najavljene istrage saradnika narkobosa Darka Šarića u vrhu srpske politike i policije, i najave hapšenja zbog uništavanja „Galenike“, koja je proteklih godina bila zabran Dačićeve partije…
I tako je, uplašen težinom ispravnosti Nikolićeve kosovske politike, Ivica Dačić (bar privremeno i, videćemo, očigledno nevoljno) ove srede ujutru morao da se postavi kao da je sve vreme bio saglasan sa tom politikom, i Platformom nastalom na osnovu te politike. Da se postavi kao da nije on govorio da ova Platforma „nije Sveto pismo i nešto što je uklesano u kamen i mora da se sprovodi“, kao da svojim dosadašnjim briselskim susretima s Hašimom Tačijem – koji su ionako započeli u sumnjivim okolnostima – u Briselu nije pokušavao da sebi obezbedi zaštitu (od sopstvenog naroda i njegovog suda) kakvu ni Boris Tadić nije imao, jer se čak ni on nije usudio da se javno rukuje sa Tačijem sve dok nije postao bivši, ali to (mu) se ne računa.

S tim što se, usred jedinstva ispoljenog ove srede, Ivici Dačiću ipak omaklo, pa je pred predsednikom Nikolićem rekao šta zapravo misli o Platformi i Rezoluciji za koju je – nevoljno – glasao. „Neće mi“, kazao je, „ni sa Platformom, ni sa Rezolucijom biti lakše“ kada u Briselu budu nastavljeni pregovori s Hašimom Tačijem. Na stranu to što ova izjava predstavlja potpunu besmislicu – kako, naime, može da mu ne bude lakše ako u boj, pregovarački, ode imajući na šta da se osloni, umesto da taj oslonac nema? – nego, ovo je (ponovljeno) obesmišljavanje Nikolićeve Platforme i Rezolucije, i to njemu u lice, već druga javna, u samo nekoliko dana, varnica između premijera i predsednika.
O čemu se radi? U petak 4. januara, pošto Tomislavu Nikoliću nije dozvoljeno da Božić proslavi na Kosovu i Metohiji, Kabinet predsednika države vrlo oštro saopštava da je „sasvim očigledno da EULEKS nije statusno neutralna misija (…) čime se obesmišljava postojanje te institucije na teritoriji Pokrajine“. Dan kasnije, premijer poručuje da ova zabrana, istina, „nije dobar potez“, ali da ona neće uticati na dijalog s Prištinom jer, benevolentno (u skladu s dosadašnjom praksom) nastavljajući da se pravi nevešt pred šamarima koje nam država dobija, „drugog rešenja osim dijaloga nema“. Pa još dodade i da će „pregovori ići normalnim tokom, mi drugog izbora nemamo, nijedna nam Platforma ne može pomoći ako se razgovori ne vode“… Naprotiv, odgovara mu na Božić predsednik Nikolić, pokazujući se čvršćim pred onima koji nam rade o državi: „Božić sam želeo da provedem tamo gde je najteže – na Kosovu i Metohiji, ali evropska zajednica nije položila taj ispit. Taj stav Unije biće osnov za pregovore.“ Pa još podiže svoju retoriku za oktavu više: „EU mora dobro da razmisli kad ubeđuje Srbiju da je statusno neutralna i da želi da pomogne da svi živimo bolje, i da li je na današnji dan pokazala, u stvari, svoje pravo lice.“

ZAHTEVI PLATFORME Ovo naoko nevažno, a tako rečito razmimoilaženje predsednika i premijera, uz premijerov sasvim blagonaklon stav prema šamaranju srpskog predsednika, dovode nas i do onoga što piše u vladinom Predlogu rezolucije Narodne skupštine Republike Srbije o osnovnim principima za političke pregovore sa privremenim institucijama samouprave na Kosovu i Metohiji. Nije nam glavno pitanje kako će na tu Rezoluciju reagovati u Briselu, u Vašingtonu i Prištini, jer njihovu reakciju na srpsku borbu za naš Kosmet unapred znamo. Već je, nažalost, glavno pitanje u kojoj će meri ova Rezolucija sprečiti Ivicu Dačića da bude onako blagonaklon i prema ostalim šamarima koji će nam uslediti u narednih nekoliko meseci. Drugim rečima, hoće li Rezolucija, i Platforma na osnovu koje je Rezolucija nastala, moći da spreči Ivicu Dačića da učini ono što Ketrin Ešton i Hašim Tači žele da učini, kada mu već 17. januara zatraže da raspusti institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji? A i posle tog datuma, kada zatraže da Kosovo uđe u Ujedinjene nacije, a Srbija sa takvim Kosovom potpiše pravno-obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima? Jer to su, pisao je „Pečat“, uslovi koje nam je EU postavila da bi nam odredila datum početka pregovora o učlanjenju u EU, iako pri tom sama nije preuzela obavezu da nam datum zaista i odredi, čak i ako sve njene uslove ispunimo.
Najpre, trebalo bi primetiti, a kad smo već primetili i da naglasimo: i Preambula usvojenog Predloga rezolucije, i njeno Obrazloženje (a oba su sastavni deo dokumenta koji iz Vlade ide u Skupštinu Srbije), imaju brojne podudarnosti sa (procurelim) tekstom Nikolićeve Platforme – one koja, ponovimo ono što je najvažnije, Kosovo i Metohiju tretira kao autonomnu pokrajinu Republike Srbije, a ne kao nezavisnu državu; od ocene da „Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija zauzima centralno mesto u političkom, ekonomskom, bezbednosnom, kulturološkom, identitetskom i duhovnom smisli za Republiku Srbiju i njene građane“, do nametanja obaveze pregovaračima da „posebno insistiraju“ na rešenjima iz Platforme koji se tiču autonomije srpskih opština sa svim pobrojanim nadležnostima, demilitarizacije Kosova, autonomije Srpske pravoslavne crkve, uspostavljanja dvodome kosovske skupštine… Ono što na prvi pogled nije dobro, i što beležimo kao razliku u odnosu na (procureli) tekst Platforme, ovde se govori o „Ustavu AP KiM“, dok je u prvobitnoj varijanti ovaj dokument nazivan „najvišim pravnim aktom“ pokrajine.
Sama Platforma koja je usvojena na sednici Vlade, inače, ostala je nedostupna javnosti, pa se ne zna kolike je tačno izmene prvobitni tekst pretrpeo, a papir poslovično trpi mnogo više nego što možemo mi. Predsednik Nikolić rekao je da se suštinski promenilo nije ništa, osim što „ima ublažavanja nekih ivica, neki delovi su mogli da budu tumačeni kao prekidanje tehničkog dijaloga ili pregovora sa EU, a mi smo otklonili te sumnje“, i što je, pod pritiskom Zapada, iz Platforme ranije uklonjen princip da „ništa nije dogovoreno dok sve nije dogovoreno“.
Ovo jeste nešto što nas obespokojava, jer na Jarinju i Brnjaku vidimo dokle su nas parcijalni dogovori – umesto dogovora u paketu – doveli. Pogotovo što i EU insistira na nastavku donošenja takvih, parcijalnih dogovora, u skladu sa sopstvenom agendom izgradnje nezavisne kosovske države (EULEKS, da podsetimo, tome i služi), a i u usvojenom dokumentu koji je dostupan javnosti (Predlogu rezolucije) o Evropskoj se uniji govori kao da zaista jeste statusno neutralna, iako je predsednik i javno, kako smo citirali, njenu statusnu neutralnost posle Božićne liturgije doveo u pitanje. Pa se, tako, „omogućavanje boljeg života za sve građane pristupanjem Evropskoj uniji“ u Preambuli stavlja među „dugoročne državne i nacionalne ciljeve“; dok se u tački 1 g) navodi da „razgovori sa predstavnicima PIS u Prištini i svaki dogovor koji bude postignut trebalo bi da daju doprinos evropskim integracijama“, a u tački 4 navodi da tom dijalogu Srbija pristupa „svesna značaja koji bi postizanje obostrano prihvatljivog rešenja za KiM imalo u kontekstu dalje i ubrzane integracije čitavog regiona Zapadnog Balkana u EU“, što bi, ovako istrgnuto iz konteksta, moglo da zaliči na srpsku ponudu predaje Kosova u zamenu za evrointegracije. Kaže se u Predlogu rezolucije, štaviše, u tački 3 da je „Srbija spremna da učini dodatne ustupke u cilju prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda“.
Međutim brojna su, i konkretna, ograničenja za te ustupke Hašimu Tačiju i Evropskoj uniji; dovoljno brojna i konkretna da bi nas uverila da se Platformom i Rezolucijom, zaista, prekida dosadašnja praksa puzajuće (na kolenima) pomoći u izgradnji nezavisne kosovske države, samo ako se tih ograničenja naši pregovarači budu dosledno držali.
Navodi se, tako, u Preambuli da „svako rešenje, bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja (…) mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom SB UN1244“. U tački 1 v) Predloga rezolucije, štaviše, „Vlada Srbije obavezuje se da u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja (…) nastupa i sve buduće sporazume postiže isključivo u skladu sa stavovima i krajnjim ciljevima utvrđenim sadržinom, duhom i obrazloženjem ove Rezolucije“, dok se u tački 3, tamo gde se kaže da smo spremni na dodatne ustupke, dodaje i da Srbija „nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi vodili postizanju parcijalnih dogovora ako su oni na štetu državnih i nacionalnih interesa i nisu u skladu sa ovom Rezolucijom“. Dalje, u spomenutom Obrazloženju potvrđuje se da je „osnovna težnja“ da „svi pojedinačni dogovori budu u skladu sa ciljevima državne politike utvrđenim i obrazloženim ovom Rezolucijom“, da će „sva prava i nadležnosti, koja kao rezultat pregovora budu priznata PIS u Prištini, biti samo preneta na organe AP KiM u skladu sa Ustavom, zakonima i drugim propisima Republike Srbije“, te da će se, kao što je tražila Demokratska stranka Srbije, „odnos Srbije i AP KiM urediti Zakonom o suštinskoj autonomiji KiM (…) na osnovu Ustava Srbije“.
I na kraju, konkretno, u susret 17. januaru, sastanku Ivice Dačića i Hašima Tačija i zahtevu Evropske unije da Srbija ugasi svoje institucije („paralelne“) na KiM: Srbija je spremna da razgovara „o prevazilaženju institucionalnih paralelizama na području AP KiM“, ali posebno insistira na uspostavljanju srpske autonomije u okviru Kosova koje je autonomija u sastavu Srbije.
„Tehnički“ dijalog, dakle, može da se nastavi, može da se nastavi i onaj politički i dogovori u okviru oba mogu da se postižu, ali oni od sada moraju da budu u skladu sa jasno definisanim ciljevima. U tome i leži osnovna novina, i osnovna vrednost dokumenta koji u Nemanjinoj 11 nastavlja oslobađanje Srbije započeto na Andrićevom vencu.
Preciznu alatku za merenje dometa usvojene Platforme i Rezolucije, zapravo, ponudio nam je bivši američki diplomata Danijel Server, jedan od inspiratora evroatlantske politike prema Srbiji. Naveo je šta bi on želeo da Srbija uradi: da saopšti da je zbog „zla“ koje je na Kosovu učinila izgubila pravo na suverenitet nad Kosovom; da saopšti da i ne želi da upravlja ovom teritorijom; da ima pravo da se založi za zaštitu Srba i srpske kulturne baštine u skladu sa Ahtisarijevim planom, s tim da prava koja dobiju Srbi na nezavisnom Kosovu moraju da budu jednaka pravima koje dobiju Albanci na jugu Srbije; da poštujemo i da sarađujemo sa vlastima u Prištini, s tim da ponovo razmotrimo priznanje nezavisnosti Kosova i uspostavljanje diplomatskih odnosa s Prištinom; da prestanemo da tvrdimo da je Kosovo autonomna pokrajina Srbije, da prestanemo da se protivimo daljim priznanjima njegove nezavisnosti i da zatražimo od Rusije da dozvoli Kosovu da uđe u Ujedinjene nacije. Usvojena Platforma i Predlog rezolucije, videli smo to, nijednom od ovih zahteva ne udovoljavaju, naprotiv.
I zato, uz izvesna preciziranja i popravljanja Rezolucije amandmanima, i još više, uz značajno i budno merenje svake reči koju posle nje blagonakloni Dačić bude izgovorio i dogovorio u Briselu, Rezoluciju bi u Skupštini Srbije, ove subote, trebalo da podrže svi poslanici koji misle da Kosovo i Metohija jeste, i trebalo bi da ostane, sastavni, makar i suštinski autonomni deo Srbije. Što će reći, svi koji nisu Čedomir Jovanović, jer je on već rekao da će glasati protiv ovakve Rezolucije. A nama, posle Andrićevog venca 1 i Nemanjine 11, sledi oslobađanje Trga Nikole Pašića 13, Doma Narodne skupštine. Na putu ka konačnom oslobođenju Srbije…