Ogledalo Svetog Save

Piše Dejan M. Perišić

Savindan koji ćemo proslaviti u nedelju nije samo crkveni praznik kojim se obeležava uspomena na ovog velikog Nemanjića, već i trenutak da se podsetimo zbog čega je svetosavlje temelj našeg nacionalnog identiteta, naše tradicije i jezgro naše kulture

Uoči ovogodišnjeg obeležavanje Dana Svetog Save (nedelja 27. januar), podsetimo i ponovimo da je naš narod sve što mu je važno povezivao sa Svetim Savom. To je u načelu dobro jer tako svedočimo da je Sveti Sava naš najveći autoritet, iako nije sve u našem nacionalnom životu Savinog porekla. Što reče nedavno jedan pesnik: „Sveti Sava nije bio član nijedne partije, a mi smo ga učlanili u mnoge.“ Moguće je da su neki pokušali da od svetosavlja stvore nacionalnu ideologiju ili su je na druge načine zloupotrebili, ali ako razgrnemo istorijske neautentične naslage ugledaćemo svetosavlje kao put ucrkovljenja. Ucrkovljenje je podvig sabornog okupljanja oko Hrista – čežnja za vozglavljenjem i svejedinstvom u Hristu. Pobornici „apstraktnog bogoslovlja“ često prenebregavaju ovu preobraženjsku i spasiteljsku silu koju ima svetosavski etos.

PUT ŽIVOTA Sveti Sava se naziva, u crkvenim pesmama, „učitelj puta koji vodi u život“. Iz njegovog žitija saznajemo da taj put ima dva smera, a jedan cilj. Cilj je čežnja za zajednicom sa Živim Bogom, Gospodom Hristom ovaploćenim i vaskrslim, za slavom nebeskom, kao i sa večnim vrednostima, koje mladog Rastka, prvo, odvode u Svetu Goru. Ova mladalačka čežnja za domom Oca nebeskog učinila je mladog Rastka, verovatno prvi i jedini put neposlušnog roditeljima zemaljskim. On suprotno volji svojih roditelja napušta dvor, otadžbinu, beži od kuće da bi primio monaški postrig. Zarad novog života u Hristu, gladan i žedan nebeske pravde i svetlosti on napušta zemaljsku slavu, vlast i moć i zemaljski način postojanja. Ovim dvigom ka manastiru i ka živoj svetlosti živog Boga Rastko Nemanjić će dve decenije kasnije postaviti temelje nove prosvete koja će preporoditi i prosvetiti narod njegov. Kada je sebe očistio, prosvetio i obožio, on je poželeo da ljubav i milost Božju podeli sa svojim narodom. Povratak u otadžbinu predstavlja drugi smer njegovog puta ka istom cilju.
Njegov životni put ne završava se sozercanjem i podvigom u samoći monaške isposnice. Njega ozarenost slavom Božjom vodi u dinamiku ovog sveta. Ta ovozemaljska i mogli bismo reći spoljašnja dinamika se u asketskoj literaturi naziva mnogometežnost i nju Sveti Sava svojom aktivnošću, svojom unutrašnjom dinamikom preobražava. Đoko Slijepčević lepo primećuje: „Ono neobično u ličnosti Svetog Save što su uočili i najprostiji ljudi srpske zemlje njegovog vremena, bilo je satkano od velikih podviga i žrtve svetitelja, koji je umeo da večno sjedini sa praktičnim i da svoje sunarodnike uvodi u tajne vere podvižući ih istovremeno i privredno.“ Tom simfonijom duha i materije, ličnog unutrašnjeg podviga i javnog dela Sveti Sava je jednom zasvagda jevanđelskim kvascem preobrazio srpsku kulturu, prosvetu, zdravstvo, zakonodavstvo i celokupni život Srbinov. Stvorio je Srpsku crkvu, a sa oltara Srpske crkve sišli su i srpska država i celokupna kultura. Zrno gorušično je posadio u srpsku zemlju i učinio ne samo da ono donese stostrukog ploda, nego i da blagoslovi našu zemlju i učini je „zemljom živom“. Svetlost „sunca mira i ljubavi“, koje je zadobio u manastiru, svetitelj nije zadržao samo za sebe. Pohitao je da njome razveje crne oblake mržnje, koji su se nadvili nad njegovom otadžbinom. Da zavađenu braću pomiri, da neuke prosveti, da nemoćne ukrepi. Da svima pokaže put ka smislu života.

FORMIRANJE SRPSKOG ČOVEKA Sveti Sava je postavio smernice formiranja i razvoja srpskog čoveka. I to je možda i najveće delo Svetog Nemanjića. Naročito u današnje vreme će ovo delo biti značajno, kad bi trebalo da odaberemo svoj put i svoju političku, ekonomsku, bezbednosnu i geopolitičku orijentaciju. Pre nego što se odredimo u vezi sa pitanjem ovih orijentacija trebalo bi da se odredimo oko antropološke orjentacije, kakav koncept čoveka želimo. Danas su svetosavskog čoveka, gotovo potpuno, potisnuli homo-balkanicus, odnosno homo-heroicus, koga Ljubomir Micić naziva barbarogenijem i modernista i realista, a zapravo čovek sa duhom samoponištavanja. Neko je rekao „kada Srbin hoće da bude objektivan on pređe na stranu protivnika“. Autentični srpski čovek je svetosavac. Centralni organ njegovog bića je srce, a ne samo razum. Srce je sabornik uma, volje osećanja, intuicije, blagodati Božje… takav čovek svoju vertikalu, svoju kičmu ustrojava na vrednostima i to vaskrsenjskim vrednostima koje prevazilaze greh, smrt i zlo. Nasuprot tome je čovek „realista“, čiji glavni organ je mozak, a smisao života ostvarivanje ličnog interesa. Baš kao i kod civilizovanih naroda Zapada. Barbarogenije je protivnik Zapada, ovosvetskog zla i reklo bi se oponent po vokaciji. Njemu nekakva izgradnja etosa nije ni bitna, on je zadovoljan hibrisom, buntom i pobunom protiv nepravde, a opasnost biološkog nestanka će se sprečiti prosto reprodukcijom. To je zaista i moglo da funkcioniše dok su Srbi imali najveći natalitet u Evropi, ali danas ovaj koncept čoveka odvešće nas do lipsandrije.
Večne vrednosti koje nam je otkrio Sveti Sava i zanavek ugradio u biće našeg naroda daju nam orijentaciju i u mnogometežnosti savremenog doba. Te vrednosti izoštravaju naš vid i pomažu nam da jasnije možemo sagledati i razlučiti dobro od zla, istinu od laži, dobronamernost od podlosti, žito od kukolja. U jevanđelju je rečeno da se žito i kukolj ne razdvajaju do drugog Hristovog dolaska, ali bi ih svakako trebalo razlikovati. Blagovest Savine nauke topi gorčinu u našim dušama. A svetlost njegovog lika se, kao u ogledalu, odsijava u licima dece koja najbolje znaju kako se proslavlja Sveti Sava i slava Božja.
U ličnosti Svetog Save otkriva nam se lik bogočoveka Hrista, zato je on najlepše srpsko dete. Apostolski ideal je poznati Hrista i biti njegov svedok u svetu. Ovaj ideal ostvario je Sveti Sava, a mi bismo mogli reći da poznati Svetog Savu znači poznati samog Hrista. Srbima se ponekad prigovara da svetosavljem zamagljuju pravoslavlje, da je to nekakva nacionalna ideologija. To nije tačno, „svetosavlje je pravoslavlje srpskog stila i iskustva“ (prepodobni otac Justin Popović), to je ovaploćeno hrišćanstvo u našem narodu. Ne zaklanja se svetosavljem hrišćanstvo i pravoslavlje, već gordim i površnim nacionalizmom, koji bi mogli nazvati sebeslavlje. Proslavlje samog sebe individualno i kolektivno jeste izraz gordosti i nespojivo je sa pravoslavljem i svetosavljem, baš kao što i odbacivanje patriotizma zbog čistote apostolske hrišćanske vere nije drugo do manihejsko povlačenje iz sveta bogoovaploćenja, gde nema ništa neutralnog u odnosu na ljubav Božju. Sve što je dobro i čestito može i trebalo bi da bude povezano sa Hristom i osvetljeno svetlošću Božjom. U tome se i ogleda svetosavska prosveta. To je on ostavio i svojim delima, naročito u „Zakonopravilu“, u čijem pogovoru je napisao: „Svaki pak…ko ima učiteljski čin, ako ne zna dobro ove knjige – ni samog sebe ne zna ko je, a proniknuvši u dubinu ovih bogonadahnutih knjiga, kao u ogledalu videće i sebe kakav je, i kakav treba da bude, i druge će poznati i naučiti…“

NAŠ NAJVEĆI AUTORITET Kao što je nemoguće posmatrati Svetog Savu izvan zajednice sa Hristom i Svima svetima, dakle kao naslednika apostola, tako je svetosavlje neodvojivo od jedne svete saborne i apostolske crkve.
Nije svetosavlje samo naš nacionalni identitet, naša tradicija i jezgro naše kulture, ono je naš život u Hristu. Život u Hristu je smisao misije Svetog Save. Duh Sveti je taj koji nas rađa za novi život u zajednici sa Hristom. Sveti Sava je prvo svoju dušu ispunio blagodaću Duha svetog, a potom i ceo naš narod „kao maslinu zasadio u duhovnom raju“, kako se kaže u njegovom troparu. „ Identitet je priča o tome ko smo, odakle dolazimo i čemu idemo. Iz tog razloga identitet je i razmišljanje o tome ko sam ja i ko su moji drugi. Identitet je i svest o tom pitanju. Identitet je i savest kojom se na to pitanje traži ili daje odgovor, i to uživo: u individualnoj i kolektivnoj istoriji, pošto nikad nismo sami. Identitet se ostvaruje utemeljenjem u osovinskim vrednostima. A vrednosti su sve ono što služi čistom i dobrom životu. Sveti Sava je naš identitet, jer on je naša osnovna vrednost i naš temeljni smisao.“ (Bogdan Lubardić) Dakle, da podvučemo još jednom, identitet koji nam je dao Sveti Sava osmišljava naš život. I to ne samo u svom ili u nekom konkretnom istorijskom vremenu nego i u svako vreme. Jer za nas koji verujemo u vaskrslog i dolazećeg Hrista, Sveti Sava nije samo značajna ličnost iz prošlosti, on je živ u carstvu nebeskom i iskustvo susreta sa njim tek ćemo doživeti.
Zato on koji je personifikacija svih naših vrednosti predstavlja naše ogledalo, ali ne iz prošlosti, nego ono koje gledamo okrenuti ka budućnosti, ono ka kojem tek idemo. Sa čvrstom verom i nadom da ćemo na tom putu u susret svetosavskom ogledalu prevazići smrt, greh i zlo.
Sveti Sava je sve što je u životu dobro povezao sa blagodaću Božjom. Ologosio je naš život.

  sročnый zaйm častnый zaйm v moskvebesprocentnый zaйm onlaйnzaйm s plohoй kreditnoй istorieй onlaйn