Normalizacija odnosa

Piše Nikola Vrzić

Dok se Albanci iživljavaju nad živim i mrtvim Srbima na Kosovu i Metohiji, Srbija obećava da će sa nezavisnim Kosovom potpisati pravno-obavezujući sporazum o dobrosusedskim odnosima. U ime datuma za početak pregovora o učlanjenju u Evropsku uniju, za koju se ne zna ni da li će do tada opstati

Gore krstovi na Kosovu i Metohiji. Maljem tuku grobne ploče. Opet gore kuće povratnika, obnovljene posle prethodne paleži, a još se ni malter nije osušio. Pucaju na žene. U parčad, u zaborav, bagerom ruše spomenik borbi protiv fašista, svojih očeva. Ni mrtvi, ni živi nemaju mira na Kosovu i Metohiji, ako su Srbi.
To je Srbima donela normalizacija odnosa Beograda i Prištine. To smo dobili pošto smo im dali matične knjige, katastarske knjige, priznali Vrhovni sud Kosova, priznali da kosmetski Srbi moraju da uzmu državljanstvo nezavisnog Kosova, priznali im pravo da uz nas, kao da su nam ravnopravni, sede u regionalnim organizacijama i napreduju na putu ka Evropskoj uniji (dobro, time im jesmo malo podvalili, jer se na tom putu niko usrećio nije), priznali im granicu na Jarinju i Brnjaku, i carinu koju silom tamo nisu mogli da dovedu, dok im je sami nismo doneli preko Brisela…

GEOGRAFIJA MRŽNJE Geografija mržnje prema mrtvima i živima, koju ništa ne može normalizovati, prostrla se preko čitavog Kosova i Metohije. Molotovljevi kokteli bačeni na Opštinu Kosovska Mitrovica; dva molotovljeva koktela i na kuću porodice Jovanović, u Bresju kod Kosova Polja. Spaljena kuća porodice Petrović u Belom Polju, nadomak Peći. U Goraždevcu, da ih još jednom ubiju, pucano na spomenik Ivanu Jovoviću i Panteliji Dakiću, dečacima ubijenim u leto 2003. dok su se, dečački i nedužni, kupali u reci Bistrici. Spomenik žrtvama fašista iz Drugog svetskog rata, potomci tih fašista srušili u Kosovskoj Vitini. U selu Babljak, kod Uroševca, obijene tri kuće povratnika i oskrnavljena crkva Svete trojice. Njih dvojica pucali na ženu u Osojanu. Rušili nadgrobne ploče u Prilužju, u Kosovu Polju, u Klokotu, u Prištini, u Plametini, u Miloševu, u carskom Prizrenu… Ploče, taj spomen još živih mrtvima, bačene na smrznutu zemlju, da legnu uz ploče koje su na tu zemlju bačene ranije. U Đakovici pokušali, junački, da upadnu u manastir Uspenja Presvete Bogorodice, u kojem živi sve što je preostalo od đakovičkih Srba: dve monahinje, Teoktista i Joanikija, i dve starice, Vasiljka i Nada…
Sve u skladu sa nalogom Austrijanke Ulrike Lunaček, izvestiteljke Evropskog parlamenta za Kosovo, koja je komandovala da je „neprihvatljivo da na petu godišnjicu Kosova i dalje postoje oni koji poriču državnost Kosova“. Bili oni živi ili mrtvi, bez razlike.
A šta će im, tek, uraditi pošto Srbija nastavi da normalizuje svoje odnose sa nezavisnim Kosovom? Jer je ovo, je l’, tek početak te normalizacije, i početak onoga što će da im – kosmetskim Srbima, mrtvima i živima – urade na kraju. Kada im predamo i struju i telefoniju, i institucije države Srbije na Kosovu i Metohiji, kada se napismeno obavežemo da ćemo im biti dobri susedi, i kada ih kao dobri susedi uvedemo u Ujedinjene nacije? Kada, time, sami sebi oduzmemo svaku mogućnost da odreagujemo na njihove pretnje, mržnju i nasilje.
Povod za novo divljanje, po ugledu na divljanje i pogrom krvavog 17. marta 2004. godine, njihova je mržnja sada našla u uklanjanju spomenika teroristima Oslobodilačke vojske Preševa, Bujanovca i Medveđe iz centra Preševa; kao što je onomad, 2004, povod našla u lažnoj vesti da su Srbi ubili dvojicu albanskih dečaka. Ovog puta, makar je vest bila prava, i na pravi je način demonstrirala svu nemoć države Srbije. Ne samo zato što je rušenje spomenika teroristima odlagano i odlagano; ne samo zato što je premijer Srbije Ivica Dačić u Brisel, na novu turu predaje Kosmeta Hašimu Tačiju, otputovao prošlog četvrtka, iako je javno obećao da u Brisel putovati neće ako spomenik do sastanka ne bude uklonjen; ne samo zato što smo, nediplomatski, oćutali bezobrazluk ambasade Velike Britanije u Beogradu, koja je „izrazila žaljenje što je vlada u Beogradu odlučila da jednostrano ukloni ovaj spomenik, bez daljih konsultacija sa lokalnom zajednicom“. Nemoć države je demonstrirana zato što smo, tek što smo uklonili taj spomenik teroristima, počeli da im se, maltene, izvinjavamo zbog toga, najavljujući da će se o njegovom ponovnom postavljati razgovarati, samo da se ispoštuju sve zakonske procedure… Kao da je spomenik teroristima uklonjen zbog divlje gradnje, a ne zato što nema zemlje na svetu u kojoj se podižu spomenici teroristima koji su ubijali njene građane. I, da stvar bude još i gora, najavljeno je da će se – valjda po nekom perverznom reciprocitetu – u paketu razgovarati i o spomeniku srpskoj Žandarmeriji u selu Lučane kod Bujanovca. Već samom takvom najavom Srbija je – eh, žalosna Srbijo – izjednačila svoje policajce, izginule vršeći dužnost, sa onima koji su ih na toj dužnosti pobili.

[restrictedarea]

DAČIĆEV ZAKLJUČAK No, može i niže od toga. Pokazao je to premijer Ivica Dačić, prošlog četvrtka u Briselu; i nastavio da pokazuje i svih ovih dana, pošto na novi pogrom kosmetskih Srba, mrtvih i živih, nije odreagovao čak ni pretnjom da će dalji pregovori o normalizaciji odnosa biti obustavljeni, ako se ne obustavi nasilje nad živim i mrtvim Srbima. Doduše, možda nije pripretio zato što je postao svestan da njegovim (praznijim ili bučnijim?) pretnjama niko više i ne veruje.
Pri čemu je, pošto je otputovao u Brisel u inat sopstvenim pretnjama, Srbima pokazao i da, taman koliko i njegovim pretnjama, smeju da veruju i onome što njegova vlada usvoji kao zvanični Zaključak, kao zvaničnu garanciju. Podsećamo, 6. decembra 2012. godine, Dačićeva je vlada usvojila Zaključak kojim je privolela Srbe severnog Kosova da prekinu protest na Jarinju, i time omoguće izgradnju integrisanog (graničnog) prelaza; u tački 5 tog Zaključka navedeno je, izričito: „Na administrativnim prelazima Jarinje i Brnjak neće biti naplate carina i drugih dažbina za robu namenjenu severnom delu Kosova i Metohije.“ Premijer Dačić, štaviše, 18. decembra 2012. godine, izjavljuje: „Rekao sam da ćemo suspendovati sporazum ako se ne poštuje. Ako je potrebno, Srbija će blokirati prelaz Jarinje. Svako bi trebalo da stoji iza svojih reči. Za mene nema vrdanja. Nema naplaćivanja carina na robu koja ide na sever Kosova.“ Da bi 18. januara 2013, posle prošlonedeljne večere šefa EU diplomatije Ketrin Ešton sa Ivicom Dačićem i Hašimom Tačijem, iz Kabineta Eštonove bilo saopšteno: „Na osnovu dogovora o IBM do kojeg je došlo na našem poslednjem sastanku, 4. decembra 2012. godine (uporedite ovaj datum sa datumom usvajanja spomenutog vladinog Zaključka), i njegove potonje implementacije na četiri prelaza, dva premijera danas su došla do privremenog sporazuma o prikupljanju carina, dažbina i PDV-a.“
I potpuno je nebitno – želimo da razjasnimo i ovu smutnju – hoće li novac prikupljen na Jarinju i Brnjaku (za koga je Dačić pre samo mesec dana garantovao da neće biti prikupljan) ići direktno u budžet nezavisnog Kosova, pa u opštine na severu Kosova ili u nekakav fond iz kojeg će odlaziti u te četiri opštine. Nebitno je to, zato će i u tom fondu sedeti predstavnici vlasti nezavisnog Kosova, Evropske unije i kosovskih Srba (dakle, ne države Srbije); i još više, nebitno je hoće li novac ići direktno u budžet ili prvo u taj fond zato što je, okreni-obrni, sve to plan otmičara srpskog Kosova i Metohije. Pisali smo o njoj, ali nije zgoreg da podsetimo na američku diplomatsku depešu 09PRISTINA447, koja direktno kaže da je ponovna uspostava naplate carine na Jarinju i Brnjaku „cilj koji SAD, Evropljani i Vlada Kosova dele“, a „razlog zbog kojeg delimo ovaj cilj je naša zajednička želja da skrajnemo paralelne strukture“.
I nimalo slučajno, upravo će se o tome – o ukidanju institucija države Srbije na Kosovu i Metohiji – i dogovoriti Ivica Dačić i Hašim Tači kada se sledeći put, sledećeg meseca, ponovo budu sreli u Briselu. Dačić već najavljuje da neće praviti mnogo problema; kao da je odluka o tome već i doneta – Tači i tvrdi da jeste – pa bi je samo trebalo formalizovati. Uostalom, evo Dačićeve najave: „Rešenje leži u formiranju novih institucija na severu koje će biti prihvatljive i za Prištinu i za kosovske Srbe. Nije nam interes da forsiramo institucije iz Beograda, ali mora da se zna kakve će institucije da imaju Srbi. To bi svakako bile institucije srpskog naroda.“ Pa nekoliko dana kasnije precizira: „Ako uopšte budemo postigli dogovor, to bi trebalo da bude transformacija tih institucija i one bi trebalo da imaju sistem specijalnih veza sa Beogradom.“ Upravo ovakvo rešenje, naglašavamo, sadržano je u Ahtisarijevom planu nezavisnog Kosova, ugrađenom i u ustav tog, nezavisnog Kosova. Tači zato i dade istovetnu najavu: „Poštovaću ustav svoje zemlje, a srpskoj zajednici na Kosovu nudim najviša evropska prava.“ Tako da, pošto ovako (pravilno) protumačimo Dačić-Tačijevu najavu, postaje prilično izgledno da ničega netačnog nema u Tačijevoj tvrdnji da je „Vlada Srbije prvi put preuzela obavezu i odgovornost za rasformiranje paralelnih institucija“…

USTAV I NAREDBE Konačno, ovo i jeste jedna od naredbi Evropske unije Beogradu, da bi Beograd (možda; a Angela Merkel je rekla da ni tada nema šanse, i skloni smo da je shvatimo ozbiljno) dobio datum za početak pregovora o ulasku u EU. A Beograd je, zbog takvog datuma, pristao i na tu, i na ostale, napisane i nenapisane, naredbe EU. I u tom je cilju pokazao da je potpuno spreman da suspenduje čitav pravni poredak ove države.
Predsednik onoga što se i dalje naziva Ustavnim sudom Srbije Dragiša Slijepčević, izjavio je, naime, da je „Ministarstvo pravde tražilo od Ustavnog suda da zastane u postupku ocene ustavnosti dve uredbe Vlade Srbije, usvojene na osnovu dogovora Beograda i Prištine, jer je u proceduri izrada zakona o suštinskoj autonomiji Kosova“. Skandal! Na koji niko, izuzev Demokratske stranke Srbije, nije ni obratio pažnju, iako se izvršna vlast ovime direktno, i nedopustivo, umešala u ono što radi sudska. A da i ne spominjemo da, valjda još od pre donošenja Dušanovog zakonika, nije zabeleženo da onaj koga sud preispituje (Vlada Srbije), sudu naredi da to preispitivanje obustavi. Ova uzurpacija prava utoliko je očiglednija što se sudska ocena već donetih akata zaustavlja obećanjem da će biti donet akt koji će te, već donete akte, legalizovati! Kao da se to uopšte i može učiniti retroaktivno, i kao da i taj zakon, baš kao i osporene uredbe, ne moraju da budu u skladu sa Ustavom Srbije, najvišim pravnim aktom ove zemlje. Ali šta je srpski ustav spram briselskih naredbi…
Među ovim naredbama, koje su spremni da ispune, jeste i postizanje sporazuma o telekomunikacijama i energetici; pred Skupštinom Srbije, i čitavim narodom, predsednik Tomislav Nikolić priznao je da je ispunio zahtev Vlade Srbije, zahtev da svojom Platformom i Rezolucijom ne zabrani postizanje dogovora o ovim pitanjima koja će izmeniti sadašnju situaciju na terenu. Što samo znači da će rešenja, koja do juna budu postignuta, tu situaciju izmeniti; Kosovo već i najavljuje da će njegov međunarodni pozivni broj biti +383 ili +384… Srbijin je +381.
Među uslovima (Zaključci 3210. sastanka Saveta EU, održanog 11. decembra 2012. godine) jeste i postizanje pravno-obavezujućeg sporazuma o dobrosusedskim odnosima Srbije i Kosova. Strana 21, paragraf 35: „Otvoreni sporovi i pitanja trebalo bi da budu rešeni u skladu sa međunarodnim pravom i ustanovljenim principima, uključujući i kroz implementaciju pravno-obavezujućih sporazuma.“ Pri čemu je ovakav sporazum samo korak ka onom ključnom, koji će Kosovo konačno učiniti pravom državom: učlanjenje ove državolike tvorevine u Ujedinjene nacije. Ovaj je zahtev srpskim vlastima – na šta „Pečat“ upozorava već mesecima – ispostavljen i usmeno i, nešto uvijenije, pismeno, u paragrafu 45 spomenutih Zaključaka Saveta EU: „Ovaj proces trebalo bi postepeno da rezultira normalizacijom odnosa između Srbije i Kosova, s perspektivom da obe budu u stanju da u potpunosti ostvare svoja prava i ispune svoje obaveze.“ Da to znači tačno ovo što i mislimo, potvrdio je nemački ambasador u Beogradu Hajnc Vilhelm, intervjuom u „Novostima“: „I članstvo Kosova u Ujedinjenim nacijama je jedno od pitanja koje bi trebalo da se nađe ‚na stolu‘ u Briselu.“ Ivica Dačić, premijer Srbije, prošle nedelje je i sam otvorio tu mogućnost, što je primetio i ambasador Vilhelm, dok mu se Tomislav Nikolić, predsednik Srbije, tada usprotivio, rekavši da je učlanjenje Kosova u UN neprihvatljivo, i da se ni pod kakvim uslovima to neće dogoditi. Da bi ovakav stav – đavo se krije u nijansama – već ove nedelje, tokom posete Slovačkoj, dramatično ublažio. Rekao je, tek, da „Srbija može da zaustavi nezavisnost Kosova i priznanje u Savetu bezbednosti UN“, ali ne i da će to sigurno i učiniti, i da ulazak Kosova u UN ni u jednom slučaju ne dolazi u obzir…
Štaviše, iskazao je spremnost i da udovolji jednom od nenapisanih zahteva Evropske unije; zahtevu da se sastane sa predsednicom Kosova Atifetom Jahjagom. Šta od takvog sastanka dobijaju Srbija i njen predsednik, osim nastavka onakve normalizacije odnosa koja se završava na porušenim srpskim grobljima? Baš ništa. Ali će zato, tim sastankom, predsednik Srbije predsednici Kosova darivati legitimitet o kakvom je dosad ona mogla samo da mašta, maštajući o zaista nezavisnom Kosovu.
I sve to, zašto? Da bismo dobili datum (Angela Merkel: „Nećete“) za početak razgovora o mogućem ulasku u EU jednog dana… Jer Evropska unija, svojim kriterijumima iz Kopenhagena i svim dokumentima koji su usledili posle te 1993. kada su kriterijumi formulisani, zadržava pravo da nas ipak ne primi, sve i ako ispunimo svaki od uslova koje nam postavi. A pri tom, da zaludnost ispunjavanja briselskih uslova postane još očiglednija, ni sama EU pojma nema šta će od nje do tog dana ostati. I to nam otvoreno, i prvi put, i saopštava. Štefan File, EU komesar za proširenje, posle sastanaka ministara za evropske poslove, održanog ovog ponedeljka: „Diskusija ovog jutra jasno je pokazala da će EU, kojoj će se zemlje kandidati jednog dana priključiti, izgledati veoma drugačije od EU kakvu poznajemo danas.“
Odreknite se Kosova i Metohije, ispunite i sve ostale uslove koje ćemo vam tek ispostaviti, a mi ćemo vas jednog dana, možda, primiti, primiti u nešto što ni sami ne znamo šta će biti. Da, normalizacija odnosa sa Prištinom, preko porušenih grobova i spaljenih kuća, zaista nema alternativu…

[/restrictedarea]