„Његова светост патријарх српски господин Иринеј позвао ме је да будем присутан током пријема који је затражио један високи официр, генерал војске из државе која је чланица НАТО-а. Генерал је два месеца пре тога замолио да га патријарх прими, али не наводећи детаљно разлог посете“, почео је своју причу владика ремезијански Андреј…
На Јовањдан одох у Шабац да владици Лаврентију честитам Крсну славу. На славском ручку окупило се тридесетак гостију. Све знана и драга лица. Разговор тих и одмерен. Саговорник се без прекидања слуша, а он опет гледа да са што мање речи каже оно што жели. Негде око половине ручка, уз другу чашу вина, придиже се владика ремезијански Андреј и бираним речима обрати се домаћину и гостима.Током здравице он се извини присутнима и домаћину што ће нам препричати један догађај који се одиграо у децембру месецу 2012. године.
Прича гласи:
„Његова светост патријарх српски господин Иринеј позвао ме је да будем присутан током пријема који је затражио један високи официр, генерал војске из државе која је чланица НАТО-а. Генерал је два месеца пре тога замолио да га патријарх прими, али не наводећи детаљно разлог посете. На разговор генерал је дошао у пратњи војног изасланика из амбасаде државе чији је држављанин био и још двоје службених лица. Током разговора који је био протоколарне природе и трајао једва двадесетак минута, патријарх се поздрави са гостима, а мене замоли да им покажем унутрашњост Патријаршијског двора. Госте поведох до капеле Светог Симеона и кренух да им причам о Житију оца Светог Саве, кад ме генерал извињавајући се прекину и рече осталима из пратње да напусте капеле и ми остадосмо сами. Тад из унутрашњег џепа од одела извади једну малу фотографију, величине као за пасош, и упита ме да ли познајем лице са слике. Пажљиво погледах, видех да је у питању мушкарац, али мени непознат, што и рекох. На то генерал рече: ‚Због овог човека ме и дању и ноћу мучи савест, и ја сам морао да дођем у Београд да видим патријарха и да изразим кајање због свега што сам урадио. Наиме кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у Приштину, ја сам затекао овог човека који се звао Андреја Томановић и који је радио као лекар у приштинској болници како се пакује и спрема да напусти град. Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће десити, и да му ја гарантујем безбедност.
Он ме је послушао и остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било. Својим официрима обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све унутрашње органе, а остатке тела бацили. Од тад моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч. Имао сам потребу неком да ово испричам и затражим опроштај, ако је опроштај могућ за ово недело које сам учинио.‘ Саслушао сам га без речи, настави владика Андреј причу и очитао му молебан за спас душе. Кад сам га испратио одмах само отишао до своје канцеларије, сео за компјутер и пронашао да је др Андреја Томановић био један од најчувенијих хирурга на Косову и Метохији, да је рођен у Дубровнику и да је имао шездесет година кад су га зликовци убили. Епископ Андреј је завршио своју причу и заједно са свима нама пожелео многаја љета владици Лаврентију.“
Ручак се наставио у потпуној тишини. Свако од нас је био заокупљен сопственим мислима и утиском који је на њега прича оставила. Полазећи са славе затражио сам од владике Андреја благослов и добио га да његову причу саопштим и читаоцима „Печата“. Ако сте причу већ чули – не замерите. Не умем ишта паметно рећи, зато ћу вам подарити неколико стихова Петра Петровића Његоша који се тачно пре двеста година, 1813. родио.
„С точке сваке погледај човјека
Како хоћеш суди о човјеку –
Тајна чојку човјек је највиша!
Твар је Творца човјек изабрана;
Ако исток сунце свјетло рађа,
Ако биће ври у луче сјајне,
Ако земља привиђење није,
Душа људска јесте бесмртна;
Ми смо искра у смртну прашину,
Ми смо луча тамом обузета.“