EU NE SME PASTI! – Ser Alek

Piše Dragomir Antonić

Čujte evrounijati: Znamo mi da su „latini stare varalice“, ali ne preterujte. Nemojte se uzneti na nebesa, jer „život jeste borba neprestana, što bi gore sad je dole, a što bi dole sad je gore“. Radimo bez straha i lagano.Udružimo se i uspećemo

Ode stara, dođe nova godina. Mi ostadosmo. Šta će se sve dešavati – videćemo. Za sad je jedno sigurno: Što je vlast servilnija prema evrounijatima, oni se gore prema nama ponašaju! Prvo, naš predsednik ne može na liturgiju u Gračanicu. Unijatski EULEKS „nije nadležan“. Drugo, moraš da pitaš Unijatske ambasadore, tu su nadležni, smeš li zločincima srušiti spomenik u sopstvenoj državi. Treće, ukinuše kancelarije Haškog tribunala u Prištini i Zagrebu. Tamo zločnici više ne žive. Ne žive ni Srbi. Ostadoše kancelarije u Beogradu i Sarajevu. Za Sarajevo ne znam, ali u Beogradu osoblje koje u njima radi – odahnu. Saradnici okupatora će i dalje primati platu. Nije lepo da ostanu bez posla i mučno zarađenog novca. Dok je Srba biće i zločinaca – poručiše evrounijatski činovnici.

ODGOVORNI PREMA DECI U školskim čitankama moje generacije, pisalo je da su saradnici okupatora, domaći izdajnici.Zato su bili pravedno kažnjeni, kad su stigli oslobodioci. Danas, naslednici oslobodilaca koji su na vlasti poručuju: „Od evrounijaćenja odustati nećemo, jer bi to bilo neodgovorno prema našoj deci“! – kaza predsednik vlade i nastavi da podiže „integrisane prelaze“ po zemlji Srbiji. Dobrovoljno dižemo na našoj zemlji granice, a ukidamo carine na sve što stigne od evrounijata. Prethodna vlada se obavezala. Sadašnja je zaključila: Što domaća proizvodnja da se štiti, kad više ne postoji. Uvešće se sve i svašta. Razno đubre, hemija, otrovi… Da li je to odgovorno prema našoj deci gospodo? Najlepše bih vas zamolio da ne koristite decu kao izgovor za nepodopštine koje ste vi iz nekih razloga prinuđeni da činite. Koji su to razlozi – mi ne znamo. Ako želite da ih javno kažete mi ćemo vas, verujte, pažljivo saslušati i pomoći. Nemojte se pozivati na decu. Nije lepo. Nije čovečanski. Ne valja se. Narodna priča kazuje kako se stara baba svakodnevno na život žalila, smrt prizivala, jer nije mogla sa životnim teškoćama i brojnim pritiscima da se izbori, ali mora da živi. Nema ko brinuti o nejakim unucima. Prizivanje dosadi smrti i dođe po babu. Baba kad ugleda smrt uplaši se i reče: Beži smrče na unuče!
Ne ispisujem ove rečenice što sam, ne daj Bože, radostan što je Srbiji teško. Nisam od onih „Srba“ koji se raduju srpskoj propasti. Naprotiv, tužan sam kad vidim, čujem ili pročitam koja se i kakva zločinačka družina spolja i iznutra okomila na voljenu Srbiju. Želim da je sačuvam. Za sebe, svoje prijatelje. Za sve nas i naše potomke. Ako bi trebalo glavu da izgubim, bolje da je gubim ja, nego moji potomci. Molim vas ne žurite sa odlukama. Žurba nije danas naš saveznik. Materijalno smo slabi i ne jurimo pred rudu. Našim neprijateljima, šiptarima i njihovim lobi saveznicima se žuri. Za desetak dana, na Svetog Jovana promeniće se činovnici u administraciji predsednika Obame. Novi činovnici neće žuriti da izvršavaju obaveze koje su prethodni obećali. Oni će biti željni neke male ili veće diškrecije. Prijatelji naši nam savetuju da ne žurimo. Naučimo da sa Kosovom i Metohijom živimo. Nije lako. Ali niko od nas nije sa Gospodom sklopio dogovor da će za našeg života teći med i mleko. Sačekajmo da se prvo drugi izjasne o Platformi koju je ponudio predsednik države. Neka kažu šta im se dopada, a šta ne. Nek uzvrate svojim predlogom. Srbija je svima dokazala da je spremna na razgovor. Tako se u civilizovanom svetu raspravlja i o mnogo manjim pitanjima nego što je položaj države Srbije i njenog Kosova i Metohije. Koliko samo Palestina i Izrael razgovaraju? Engleska i Irska tri stotine godina se mlate i razgovaraju ili pitanje Belgije, i tako redom.Svima se preporučuju razgovori i daje savet da ne bi trebalo žuriti, samo izgleda mi Srbi moramo dati sve, odmah i to nizašta, jer „datum“ je veliko ništa.

ĆUTANJE „INTELEKTUALNE ELITE“ Još moramo da smo zabrinuti da EU ne padne. Čujte evrounijati: Znamo mi da su „latini stare varalice“, ali ne preterujte. Nemojte se uzneti na nebesa, jer „život jeste borba neprestana, što bi gore sad je dole, a što bi dole sad je gore“. Radimo bez straha i lagano. Udružimo se i uspećemo. Kad mogu Đelo Jusić i Džemo Latić da komponuju „Srebrenički inferno“ i da ga izvedu u Ankari „srećni što su u Turskoj jer njihova BiH ne zna da kapitalizuje(!??) delo o žrtvama u Srebrnici“, mogu valjda srpski pesnici, pisci, umetnici, akademici da se oglase i stanu u odbranu Srba i Srbije. Rodoljublje se uči kao matematika, zanat, geografija. Dignite glas i budite primer deci i mladima. Il’ se gromki glas srpske elite čuje samo kad su nacionalne penzije, nagrade i akademski dodaci u pitanju. Tad imaju šta reći, a Boga mi i osuti drvlje i kamenje po „nepravdi“ koja ih je snašla i državi koja o kulturi i nauci, to jest o njima, ne brine. Dok „intelektualna elita“ ćuti – nijedan glasić da se usprotivi unižavanju srpske tradicije – u glavnom gradu Beogradu već drugu godinu održava se „stari srpski običaj“ trka deda Mrazova i baba Mrazica. Odmah postade tradicionalan. Televizije su trku prikazale. Neke prenosile.To je primer kako se ide u susret evrounijatskim integracijama, a ne brigom za našu braću i sestre koji žive na Kosovu i Metohiji. Briga je primer zaostalosti. Rodoljublje i solidarnost su dosadni. Ne evropski. Zamaraju ljude. Budimo moderni i uskliknimo sa ljubavlju: Deda Mraze ne skreći sa evrounijatske staze! Okanimo se takvih gluposti.Uz Božju pomoć i našu Srpsku pravoslavnu crkvu, uzdignimo se i radimo. Za nas i naše potomke. Mi znamo da čovek ima dušu i da je duša večna. Prestanimo da fantaziramo o Uniji. Neka EU padne, kad Prozor nije, a možda bi bilo bolje da je Prozor pao. Radujmo se životu i našoj lepoj zemlji Srbiji. U našim srcima i duši ona je uvek najveća. Nek crknu dušmani.