DRAGAN PETROVIĆ: SVET I SRBIJA U 2012. GODINI ILI SERIJA AMERIČKIH PORAZA

Ukoliko iz ugla svetske politike i glavnih društvenih tokova posmatramo 2012. godinu, uglavnom ćemo doći do zaključka o nastavku tendencija i trendova iz proteklih godina. Naime, i prošla godina potvrdila je nastavak uočenog procesa prelaska svetskog poretka na multipolarizam. O tome svedoči i nastavak tzv. svetske, a zapravo, po svom nukleusu i posledicama, zapadne ekonomske krize. Dok su Rusija, Kina i druge zemlje BRIK nastavile rast najvažnijih ekonomskih indikatora, u SAD i posebno zemljama EU još se vide posledice, čak se može reći i nastavak privredne krize u nešto blažem obliku.

U EU nezaposlenost dostiže 12 odsto, dok je u nekim članicama i znatno viša, što, uz privrednu recesiju, dovodi Brisel u najtežu ekonomsku i političku situaciju do sada. Amerika još uvek koristi poziciju dolara kao svetske rezervne valute, uticaj u međunarodnim ekonomskim institucijama i industriju oružja da kako-tako održava svoju ekonomiju, pa je u 2012. godini zabeležen minimalan privredni rast. Međutim, najveći planetarni spoljnotrgovinski negativni bilans koji imaju SAD i drugi brojni strukturalni problemi njene privrede izazivaju nespokoj.

U 2912. godini su u nekoliko važnih zemalja održani predsednički ili parlamentarni izbori: u SAD, Rusiji, Francuskoj, Ukrajini pre svega, ali i u Venecueli, Iranu, svim zemaljama postjugoslovenskog prostora, Grčkoj, Belorusiji i dr. Gotovo svi izborni procesi potvrdili su tendenciju prelaska sveta na multipolarizam. Naime gotovo svuda scenario je bio isti: žestoki pritisak i mešanje u unutrašnji izborni sistem američke politike i globalističkih organizacija, ali, sa druge strane, kao pravilo, gotovo svuda pobeda onih snaga za koje se Amerikanci nisu direktno zalagali i poraz proameričkih favorita.

RUSKA POBEDA U slučaju Rusije, nakon parlamentarne pobede koju je krajem 2011. godine izvojevala Jedinstvena Rusija, u martu 2012. je na predsedničkim izborima pobedio Vladimir Putin, osvojivši dve trećine glasova izašlih birača. U parlamentu Rusije, pored Jedinstvene Rusije, najviše mesta imaju stranka Žirinovskog i komunisti, na čijem je čelu Zjuganov, a to su sve stranke koje imaju bliske geopolitičke odrednice u odnosu na Putinovu vladajuću strukturu. Stranka Pravedna Rusija, koja je takođe parlamentarna, ispoljava određene razlike, ali i ona je daleko od stavova vanparlamentarne prozapadne opozicije, koja je uglavnom organizovala seriju demonstracija protiv Putina uoči i posle predsedničkih izbora.

Tzv. „Druga Rusija“, koju predvode Gari Kasparov i još neki neoliberalno orijenitsani intelektualci i grupe, već u drugom mandatu Dume uzastopce ne može da pređe cenzus i uđe u parlament. Sa druge strane, mora se priznati da je ovaj deo opozicije u izvesnom uzletu i da je relativno uticajan u dve ruske prestonice (Moskvi i Sankt Peterburgu) kao i nekim drugim većim gradovima zemlje. Ona je naročito uticajna među ruskom finansijskom i društvenom elitom, tako da predsednik Putin, iako poseduje gotovo konsenzualnu podršku širokih masa stanovništva, ipak ima jaku opoziciju među ruskom elitom. Razlike između njega i Medvedeva nisu toliko suštinske, koliko u taktičkom pristupu i odnosu prema samoj Americi, gde je Putin, daleko manje popustljiv i spreman na (jalov) kompromis. U svakom slučaju rokada na vrhu državnog broda u Kremlju bila je primetna u zvaničnoj politici zemlje tokom sledećih meseci 2012. godine. Putin je dakle kao novi šef države pokazao daleko manju popustljivost prema američkim agresivnim potezima u odnosu na Siriju, Iran i druga važna pitanja na Bliskom Istoku u odnosu na recimo držanje zvanične Rusije tokom 2011. pre svega po pitanju Libije.

Rusija se, pored Evrope, sve više okreće privrednoj i geopolitičkoj saradnji u Aziji, pre svega na Dalekom istoku. Privredni rast Rusije je u 2012. godini iznosio oko 3,7 odsto (prethodne 2011. je bio oko 4,4), prosečna plata porasla je na oko 670 evra (prethodne 2011. iznosila je 555). Došlo je i do porasta prosečnih penzija (na 240 sa 220 evra), većina državnih fondova, spoljnotrgovinskih pokazatelja je takođe u uzlazu, pa se može reći da je i ova kalendarska godina potvrda da Rusija nije direktno pogođena svetskom ekonomskom krizom, već su se gubici, iskazani pre svega u 2009. godini, mogu podvesti pod indirektne gubitke kao posledica krize na Zapadu i povezanosti ruske privrede sa njom.

ODLAZAK SARKOZIJA Izbori u Francuskoj (predsednički i parlamentarni) u proleće 2012. godine doveli su do važnih iako ne i tektonskih promena u ovoj evropskoj (prema nekim pokazateljima, još uvek i svetskoj) sili. Poraz Sarkozija kao francuskog predsednika koji se u istoriji Pete republike najviše približio Americi, najveći je gubitak upravo za američke interese. Da bi taj udarac bio potpuniji, ne samo da Sarkozi više nije predsednik Francuske već se najverovatnije oprostio od aktivnog bavljenja politikom. Kako u vrhu francuske političke elite gotovo da nema ni jednog istaknutog političara bliskog Americi poput Sarkozija (i Kušnera), to je gotovo nenadoknadiv udarac za ostvarivanje američkih interesa u Francuskoj, bar na srednji rok, i velika šansa da se ova sila vrati svojoj tradicionalnoj politici.

Ovom treba dodati i podele u neodegolističkoj stranci UMP, gde je u ovom trenutku još teško dati konačne ocene o dimenzijama raskola (u oktobru je došlo do prvog izdvajanje jedne značajne frakcije i formiranje nove stranke Novi centar, da bi potom do daljnjeg bile konzervirane podele između Filonovog i Kopeovog dela stranke).

Veoma su napredovali, mereno uticajem, Marin le Pen i Nacionalni front, kao i antiglobalistička izrazito levičarska grupacija Melanšona.

Novi predsednik Oland i vlada koju, čine njegovi socijalisti, vode za sada prilično obazrivu spoljnu politku, dok na unutrašnjem planu provode mere ka redistribuciji dohotka u korist siromašnijih slojeva. Oland se suprotstavlja i konceptu štednje koju na nivou EU sprovodi Merkelova.

OBAMIN DRUGI MANDAT U SAD pobedu je izborio Barak Obama, koji je ipak imao umereniji program od kandidata republikanaca. Obamu u novom mandatu očekuju mnogi problemi na unutrašnjem i spoljnom planu. Najveći deo njih nije uspeo da reši u prethodnom mandatu, ali se sa pravom čini da njegov relativno odmeren politički stav uživa veće poverenje Amerikanaca, uključujući i spoljnu politiku, od poraženog kandidata Mita Romnija.

UKRAJINSKA RASKRSNICA U Ukrajini je stranka predsednika Janukoviča osvojila najviše mandata i, zajedno sa Komunističkom strankom i grupom nezavisnih poslanika, formirala novu vladu na čelu sa starim premijerom Azarovim. U ovoj godini u jugoistočnoj polovini zemlje je donesen zakon premakome je ruski jezik postao drugi zvanični, ravnopravno sa ukrajinskim. Ukrajina je najavila da će uzeti status posmatrača u okviru vojno-bezbedonosnog saveza ŠOS, na čijem čelu su Rusija i Kina. Iako se Ukrajina i dalje dvoumi da uđe kao punopravan član u Carinski savez, koji čine Rusija, Belorusija i Kazahstan, utisak je da se ove godine još više približila Rusiji.

Sa druge strane, unutrašnje poltičke podele i dalje ostaju veoma vidljive. Proruski jugoistok može da bude prezadovoljan uspesima Partije regiona i Kompartije, imajući u vidu nikad manju izlaznost u tom delu zemlje, bitno manji u odnosu na severozapad.

SRPSKI KOMPROMIS U Srbiji je poražen anacionalni i prozapadni predsednik Tadić na predsedničkim izborima, što se svakako ne može smatrati uspehom atlantističkih snaga. Takođe Demokratska stranka nije ušla u novu vladu. Iako je vlada Ivice Dačića dobrim delom rezultat komporomisa, ona je svakako daleko od poželjnog sastava vlade kakav su priželjkivali Vašington i Brisel.

PORAZI SAD Na izborima u Venecueli, Iranu i Belorusiji poraženi su kandidati opozicije za koje je lobirao Vašington. Miljenik Amerike Đukanović je svoju autokratsku i nedemokratsku vladavinu u Crnoj Gori nastavio tesnom parlamentarnom pobedom DPS i koalicionom vladom. U Sloveniji je gradonačelnik Ljubljane Janković sprečen da formira vladu iako je njegova stranka osvojila najviše mandata na parlamentarnim izborima.

Opšti je utisak da je serija izbora tokom 2012. u mnogim važnim državama sveta pokazala da multipolarizam sve više uzima maha. Amerika i globalističke organizacije pod njenom kontrolom i uticajem su i ovaj put pokušale da direktno utiču na rezultate izbora širom sveta. Mešali su se u izborne procese na različite načine, ali su ishodi tih izbora najčešće bili suprotni od američkih želja. Posledice svega toga još bolje ćemo sagledati u 2013. godini i kasije. Svetski trendovi koji pokazuju perspektivu jačanja zemalja BRIK i dalju tendenciju opadanja udela američke moći u svetu po više pokazatelja, pre svega u privrednoj sferi, nastavitiće se i sledećih godina.

Sa druge strane na svetsku politiku itekako deluju rezultati izbornih procesa. Na primer, poznato je koliko je Sarkozi svojim izborom 2007. pomogao američkim interesima tokomu vreme kad se Vašington suočavao sa krizom i prelaskom svetskog poretka ka multipolarizmu. Sarkozi je, recimo, posle četiri i po decenije, upravo u periodu najveće američke finansijske i političke krize, uveo 2009. Francusku u puno članstvo NATO. Sumnjiva pobeda američkog miljenika Trajana Baseskua na predsedničkim izborima – nakon tzv. izbornog plej-ofa i strane arbitraže – ubrzo je rezultovala prihvatanjem zvaničnog Bukurešta da na svojoj teritoriji u budućnosti postavi deo tzv. raketnog štita protiv Rusije i protiv većinske volje građana Rumunije.

Međutim, sudeći prema rezultatima izbora u 2012. godini, svet se sve više menja, i takvih darova Americi od njihovih političara miljenika biće sve manje. Verovatno se upravo ti procesi u 2012, mogu smatrati više demokratskim jer na vlasti dolaze i ostaju političari i stranke koji se pokazuju bliži interesima stanovništva u svojim zemljama.

KUDA IDE SRBIJA Gde je u tim procesima Srbija? Iako je Dačićeva vlada bliža demokratskoj volji stanovništva od prethodne Cvetkovićeve, teško se to može reći i za njenu konkretnu politiku prema Kosovu. Isto se može reći i za nastavak pristupanja EU kao prioritetu za Srbiju, uprkos mnogim činjenicama koji navode na suprotno. Tu si i u najvećem kontinuitet neoliberalne politike, zatim nečinjenje bitnih pomaka u oslobađanju medija.

Ipak neki pomaci su napravljeni (odluka Ustavnog suda o pitanju Statuta Vojvodine, platforma o Kosovu predsednika Nikolića), ako ništa drugo, smenjeni su kompromitovana vlada i „prosrpski“ predsednik Tadić, tako da se pokazalo se da je smena i u postoktobarskoj Srbiji moguća, i da ona nije uvek identična američkim željama i planovima. To može ohrabriti političke snage u zemlji i šire javno mnjenje da se direktnije angažuju u politici i pokušaju da se izbore za ispunjavanje demokratske volje većeg dela stanovništva, pošto strani miljenici i subvencionisane snage godinama čine suprotno.

Ni u Ukrajini, Francuskoj, da ne govorimo o Rusiji i drugim zemljama gde se danas više poštuje demokratska volja većinskog stanovništva, ne bi bile na čelu ovakve vlade – koje koliko-toliko vode politiku u korist svojih zemalja i birača – da se značajan deo društvene elite i građana prethodnih godina nije angažovao u prilog kontrole političkih i posebno izbornih procesa, koji su ozbiljno dovođeni u pitanje različitim obojenim revolucijama i akcijama koje su i javno finansirali NED, Fridom house i ostale proameričke i globalističke organizacije.

Otuda potiče i neaktivnost Ustavnog suda Srbije i njegovog dosadašnjeg neizjašnjavanja (a sutra možda čak i protivustavnog izjašnjavanja?) o pitanju pokušaja uvođenja granice unutar Srbije. Otuda je i istrajavanje na politici „put za EU po svaku cenu i protiv zdravog razuma..“, zatim nesloboda medija, neoliberalno štetočinstvo na putu opšteg bankrota i planirani „odlazak cele nacije na jutrenje sa Dinkićem“.

PERSPEKTIVE OSLOBAĐANJA Sve to zapretilo je nizom akcija građana koji tome žele da stanu na put. Takva akcija građanske inicijative i patriotskih NVO (koje nisu finansirane „preko bare“ i samim tim nisu afirmativno spominjani u mejnstrim medijima) je i „Nikad granica“ (prema Kosovu i Metohiji), i „Okupljanje“, i druge organizacije koje svakako ne finansiraju NED ili Freedom House, te zbog toga imaju dodatan kvalitet i preporuku da ih podržimo u njihovim aktivnostima. To bi znatno povećalo šanse da već u sledećim, možda čak prevremenim parlamentarnim izborima, i Srbija, posle dužeg vremena, najzad dobije prvu vladu koja bi radila u korist građana, a ne bila, kao do sada, najvećim delom rezultat stranih pritisaka i njihovih ispostava.

Jer, poučeni svetskim iskustvima u alternativi da imamo lošu vladu kojom je u najvećem, nezadovoljno stanovništvo, ali koja dobija podršku i pohvale sa „dalekog Zapada“ i vlade kojom je zadovoljno domicilno stanovništvo i koja je stalno kritikovana „preko okeana i kanala“, opredelimo se i izborimo se u interesu nas samih i naših potomaka za ovu drugu. Favoriti i miljenici „prve opcije“ će za svoju utehu uvek imati grantove i priznanja raznih fondacija za mir i demokratiju – NED, Freedom House i počasno mesto i prostor na B 92 i „Blic-krigu“, „Prvoj srpskoj“ te, kao i do sada, posebne preporuke u diplomatskim depešama na engleskom.

Naravno, tu je i stalni rizik da te depeše neki novi-stari Asanž iznese iz senke diplomatskih kancelarija i fascikli, gde mogu biti objavljene i, čak kao u slulčaju Borka Stefanovića i Borisa Tadića, prevedene na srpski jezik i dostupne i za širu čitalačku publiku sa naših prostora.

Dakle, situacija se uveliko usložnjava i problematizuje, pa bi se lako moglo desiti da se deo kadrova okupacionog aparata i (ili) Druge Srbije u svojoj opsesivnoj potrazi za brzom zaradom, visokim statusom i malim rizikom, opredeli vremenom za alternativna zanimanja poput šverca naveliko i sofistikovanog kriminala. To bi,makar za početak, bilo dobro za sve nas jer bi i oni dobili na vremenu. Pošto se u ozbiljnim državama, kakva bi trebalo svakako da bude i Srbija, prvo pribegava njenom oslobođenju od strane okupacije, pa se tek onda pristupa temeljnoj borbi protiv svakog oblika kriminala. Kod nas je trenutno – nadamo se, samo privremno – ovaj redosled obrnut.

Izvor: http://www.standard.rs