Dr Dejan Mirović, pravni zastupnik Vojislava Šešelja – Na opasnom putu predaje Kosmeta

Razgovarala Nataša Jovanović

Kako je srpski premijer doprineo pranju biografije Hašima Tačija, šta je pozadina pregovora sa Prištinom, te ako je to jedini put ka EU zašto niko ne govori o iskustvu zemalja istočne Evrope koje su svoje integrisanje skupo platile

Posle skoro šest meseci od formiranja vlade jasno je da ona ne može da dobije prelaznu ocenu. Vlada je zadužila Srbiju za 2,5 milijarde evra. Nezaposlenost, pri tom, nije smanjena. Takođe, vlada ne samo da je nastavila pogrešnu politiku prethodne prema Kosovu i Metohiji, već je otišla i nekoliko koraka dalje u ovom pogubnom pravcu. Konačno, nastavila je i takozvane evropske integracije, kojima su očigledno i grubo, podređeni svi državni organi i ciljevi. Takav neargumentovan i isforsiran pristup evropskim integracijama od strane vlade ne samo da je štetan u ekonomskom i nacionalnom smislu, već je i duboko nedemokratski jer još uvek ne postoji javna rasprava o opravdanosti EU integracija, kaže u razgovoru za „Pečat“, dr Dejan Mirović, pravni zastupnik Vojislava Šešelja.

Da li nas je četvrta runda pregovora na relaciji Beograd-Priština približila EU, udaljila od ideje očuvanja KiM u granicama Srbije ili je zbirni rezultat i jedno i drugo?
Premijer Dačić je rehabilitovao Hašima Tačija u međunarodnoj javnosti. Posle izveštaja Dika Martija, Tači je bio razotkriven od strane neutralne međunarodne radne grupe kao monstruozni kriminalac koji je trgovao ljudskim organima Srba. Posle susreta sa Dačićem, Tači se predstavlja kao demokratski i umereni političar. Takođe, posle četiri runde pregovora uvedena je granica (i carina) između Srbije i njene južne pokrajine, izgrađeni su novi prelazi na kojima su albanski carinici, a prihodi od naplate carine se prosleđuju (preko EU) vlastima u Prištini.
Srpski premijer je uspostavio i diplomatske odnose, na nešto nižem nivou, sa vlastima u Prištini. Uveden je takozvani oficir za vezu koji je nepotreban u eri modernih tehnologija i veza. Dakle, radi se o diplomati koji će biti predstavnik Prištine u Beogradu. Konačno, započeto je ukidanje srpskih državnih institucija na KiM. Ovo ne samo da je neshvatljiv postupak iz ugla državnih i nacionalnih interesa (premijer ukida institucije svoje države i pomaže prijem separatista u UN), već je i duboko nehuman. Ovo, između ostalog, znači da će kroz nekoliko meseci u najgorem slučaju (ili nekoliko godina u najboljem) srpski lekari raditi u još gorim uslovima od onih u kojima rade lekari u montažnim objektima kraj Gračanice, gde je izmešten Klinički centar iz Prištine. Srpski fakulteti i škole će zavisiti od diskrecionog finansiranja Prištine, a nastava će se odvijati po albanskim udžbenicima.

Premijer Dačić, pak, tvrdi da ne bi trebalo ostavljati probleme budućim generacijama i da on zapravo postupa na hrabar i jedini moguć način iako, možda, nepopularan.
Uvek sam se u bavljenju politikom fokusirao na dela, a ne na ličnosti. Međutim, Dačićeva drskost i potcenjivanje zdravog razuma zaslužuju odgovor. Posebno je iritantno njegovo verbalno junačenje i jeftino opravdanje susreta sa Tačijem. Ono je uporedivo jedino sa ozbiljnošću korumpiranog i estradnog premijerovog okruženja, koje je za svakog intelektualca i ozbiljnog državnika kompromitujuće. Nejasno mi je i odakle potiče tolika „istorijska“ samouverenost kod premijera i spremnost da „konačno“ reši problem koji nisu mogli da reše tako ozbiljni državnici kao što su bili kralj Aleksandar Karađorđević i Slobodan Milošević. S druge strane, sramni su i premijerovi histerični napadi na Marka Jakšića, autentičnog predstavnika Srba sa KiM, kao i nihilističko-trockističko podučavanje srpskog patrijarha o tome zašto moramo u EU po svaku cenu bez obzira na KiM. Očigledno je i to da premijer povodom pregovora širi defetizam i predstavlja situaciju u crno- belom svetlu. Navodno, mi smo pred izborom – ili maksimalno popuštanje u pregovorima, ili nestanak Srbije.
Ipak, nedolično ponašanje premijera nije veliko iznenađenje. On je prvi na velika vrata uveo u srpsku politiku postizbornu obmanu svojih glasača, koalicionih partnera i svojih najbližih partijskih saradnika.
Ali ovo poslednje je problem SPS-a. Ne nameravam da se time bavim, iako smatram da tamo ima časnih ljudi.
Nesumnjivo da će ropska drskost premijera Dačića neti štetu koju će generacije posle nas ispravljati i to je pravi odgovor na vaše pitanje.

[restrictedarea]

U kojoj meri sve glasnije izgovorena procena analitičara i tzv. poslenika javne reči da je Kosovo izgubljeno predstavlja samo deo koncepta koji ima za cilj gušenje kritičke reči najšire javnosti?
Svako ko je makar jednom bio na severu Kosova zna da tamo nema nikakvog suvereniteta Prištine. Radi se o kompaktnoj teritoriji na kojoj živi slobodan i sposoban srpski narod. Zato su fraze da je Kosovo izgubljeno štetne i neistinite. U ekonomskom smislu Priština zavisi od Srbije i severa Kosova u dosta oblasti. Najbolji primer za to je brana na jezeru Gazivode u Zubinom Potoku. Od te brane visoke 107 metara zavisi čitava kosovska nizija. Ali o tome se, kao i o srpskim enklavama na jugu Kosova, veoma malo piše u našim medijima. Uglavnom se piše i govori o negativnim pojavama korupcije kojih ima u svim sredinama u Srbiji, verovatno i više u Beogradu nego na KiM. S druge strane, lažna je teza da će nam ulazak u EU sačuvati KiM. Kipar je već skoro deceniju u EU, pa nije uspeo da povrati severni deo ostrva iako Turska nije ni blizu članstva u EU. Srbija ima mnogo više suvereniteta na severu Kosova nego što ga ima Kipar na svom severu.
Doktorirali ste 2012. godine na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Tema disertacije je bila primena prava EU u Srbiji. Da li nam evropski zakoni omogućavaju da živimo bolje?
Imao sam privilegiju da prilikom rada u Narodnoj skupštini proučavam u izvornom obliku predloge takozvanih evropskih zakona. S druge strane, u teorijskom smislu sam se oslanjao na iskustva i znanje mentora i članova komisije za izradu disertacije. Osnovni zaključak do kojeg sam došao jeste da takozvani evropski zakoni u najvećem broju slučajeva narušavaju koherentnost pravnog sistema Republike Srbije. Preciznije, Evropska komisija često Srbiji nameće zakonska rešenja koja ne postoje čak ni u EU i koja su štetna za državu poput naše. Ako tome dodamo i neobučenost naših činovnika, lošu koordinaciju između ministarstava i formalno-inertni pristup u usvajanju evropskih zakona (prepisivanje bez prilagođavanja srpskim okolnostima), jasno je da je usvajanje evropskih zakona u periodu 2008-2012. donelo više negativnih nego pozitivnih efekata.

Autor ste knjige „Argumenti protiv Evropske unije“. To je možda i prva knjiga u Srbiji u kojoj se koriste ekonomski argumenti radi dokazivanja teze da Srbija ne bi trebalo da bude članica EU. Zašto ste se opredelili za takav pristup toj složenoj problematici i to u vremenu kada se nije nazirao početak ekonomske krize u EU?
Veliki broj autora u Srbiji je pisao o EU u kritičkom kontekstu, posebno posle proglašenja nezavisnosti takozvanog Kosova. Oni su, na ubedljiv i argumentovan način, dokazivali da nam EU otima Kosovo i da zato ne bi trebalo da postanemo članica te nadnacionalne organizacije. Dakle, u kontekstu međunarodnog javnog prava, tu su stvari jasne i argumenti su na strani Srbije. S druge strane, zagovornici fraze da EU nema alternativu su moram priznati vrlo inteligentno, proturali tezu da ćemo živeti bolje samo ako uđemo u EU. To je bio osnov njihove propagande (i ideologije) i nesumnjivo su imali uspeha u narodu. Zato sam pokušao toj temi da priđem na drugačiji način, i oslanjajući se na argumente iz međunarodnog privrednog prava, da dokažem da teza o ekonomskom prosperitetu Srbije na EU putu jednostavno nije tačna. Naravno, argumentovana ekonomska kritika EU je postojala još ranije. Izdvojio bih pre svega za mene vrlo korisnu knjigu Hanesa Hofbauera iz Austrije i tekstove profesora Mencingera iz Slovenije.

Šta je sa demokratskim vrednostima u EU? Da li možemo govoriti o postojanju demokratskog deficita?
Nažalost, u Srbiji se malo piše o demokratskom deficitu u EU. Nasuprot tome, brojni inostrani eksperti poput Dezmona Dinana ili državnici kao što je Vaclav Klaus, pišu o toj pojavi. To je još jedan argument koji pokazuje da je u Srbiji potrebna rasprava o tome šta je u stvarnosti EU. Pre svega, u EU ne postoji klasična podela i kontrola vlasti. Evropski savet kao najviši organ u EU ne kontroliše niko. Guvernera „Evropske centralne banke“ ne bira Evropski parlament, već se on imenuje na tu funkciju netransparentnim političkim dogovorom. Evropski parlament deli zakonodavnu vlast sa Savetom ministara. Konačno, Savet ministara je u podređenom položaju u odnosu na ambasadore država članica okupljene u Koreperu (Komitet stalnih predstavnika država članica Evropske unije u Briselu). Ovome bi trebalo dodati i postojanje oko 250 komiteta nacionalnih činovnika koji kontrolišu odluke Evropske komisije. Zato je to izrazito nedemokratski sistem.

Na čemu temeljite tezu da je Koreper uticajniji od Saveta ministara EU?
Koreper ili Komitet stalnih predstavnika država članica u Briselu određuje dnevni red Saveta ministara EU. Tačnije, Koreper u većini slučajeva donosi zakonske akte koje Savet ministara kasnije samo potvrđuje. Eksperti za EU smatraju da se radi o oko 70 do 90 odsto odluka. Takve podatke iznosi britanski ekspert za EU – profesor Sajmon Hiks i bivši visoki funkcioner Evropske komisije Sandro Goci.

Tvrdite i da je Evropska komisija drugorazredna institucija u političkom i pravnom sistemu EU i da je podređena komitetima koji su sastavljeni od nacionalnih činovnika. Možete li to da objasnite?
Uticaj Evropske komisije se nekritički glorifikuje u našoj javnosti. Komiteti koji su sastavljeni od nacionalnih zvaničnika kontrolišu svaki pravni akt Evropske komisije. Jedan od najpoznatijih eksperata za EU Dezmon Dinan čak smatra da komiteti stvaraju posebno „tehničko pravo“. Britanski ekspert za EU Sajmon Hiks smatra da države nbso online casino reviews članice preko komiteta, kojih ima oko 250, „nameću svoje želje Evropskoj komisiji i na taj način vrše zakonodavnu i izvršnu vlast“. Takođe, u radu tih komiteta učestvuju i pripadnici biznisa i takozvane lobističke grupe, što dodatno ograničava nadležnosti Evropske komisije. Komiteti ne samo da mogu da primenjuju i tumače pravne akte Evropske komisije po svom nahođenju, već mogu i da „obore“ 50 odsto pravnih akata EK, navodi se od strane inostranih eksperata koji proučavaju EU.

Kakav je faktički položaj visokog predstavnika za spoljnu politiku EU u političkom sistemu EU? Ketrin Ešton se u našoj javnosti predstavlja kao dobronamerni nosilac najboljih diplomatskih rešenja kada se radi o pregovorima o KiM?
Jasno je da je položaj Eštonove u najvećoj meri protokolaran u političkom sistemu EU. Budžet institucije koja ona predvodi je uporediv sa budžetom osiromašenog srpskog Ministarstva inostranih poslova. Svako ko prati zapadnu štampu uvideće da se o njoj piše u ironičnom i podsmešljivom kontekstu. Ali u našoj zemlji ona se od strane državnog rukovodstva i takozvane drugosrbijanske elite doživljava kao osoba od koje zavisi naša egzistencija i budućnost narednih generacija. Ovakvo idolopoklonstvo državnog rukovodstva i drugosrbijanske elite posebno je izraženo kada je reč o političarima koji dolaze iz Britanije. Zaboravlja se, pri tom, da Britanija nije u Šengenskom režimu, da ne koristi evro kao zvaničnu valutu. Pored toga premijer Kameron otvoreno izjavljuje da London razmišlja o istupanju iz EU. To još više podriva autoritet Eštonove.
Čini mi se da takvo idolopoklonstvo predstavnika političke elite govori o njihovom nepoznavanju sopstvenog naroda i diplomatske istorije. Setite se Miloša Crnjanskog. Ovaj genijalni pisac je znao nekoliko svetskih jezika, bio je karijerni diplomata kraljevine koja je bila saveznik Britanije u Drugom svetskom ratu. Ipak, za oko 25 godina svog života u Londonu, nije primljen ni u jednu državnu instituciju, iako je konkurisao i tražio pomoć od britanskih vlasti. Morao je da zarađuje za život kao obućar. Ne bih rekao da se od tada nešto bitno promenilo u odnosu britanskih diplomata prema Srbima.

Šta je EU donela istočnoj Evropi?
Period od skoro 10 godina od kada je nekoliko istočnoevropskih država stupilo u EU dovoljan je da se izvedu osnovni zaključci o korisnosti evropskih integracija za istočnu Evropu. Tako je, na primer, spoljni dug pet istočnoevropskih zemalja (Slovačke, Mađarske, Poljske, Slovenije i Češke) 2003. godine, dakle godinu dana pre ulaska u EU, iznosio oko 200 milijardi dolara. Osam godina kasnije, spoljni dug tih pet istočnoevropskih država dostigao je skoro neverovatnu cifru od oko 800 milijardi dolara (ovo su podaci bez onih za 2012. godine). Napominjem da se radi o zvaničnim podacima iz zapadnih izvora. Da se radi o pravilu, a ne izuzetku, pokazuje i primer Bugarske i Rumunije. Ukupan spoljni dug ove dve države je u godini ulaska u EU iznosio 30 milijardi dolara. Četiri godine kasnije, 2011. spoljni dug Bugarske i Rumunije je dostigao oko 175 milijardi dolara. EU je istočnoevropskim državama donela i porast stope nezaposlenosti. U Mađarskoj je ona 2003. godine iznosila 5,9 odsto, a u 2011. godini 10,9. U Sloveniji je u istom periodu nezaposlenost porasla sa 6,4 na 10,8 odsto. Veliki porast nezaposlenosti je u istom periodu zabeležen i u baltičkim državama, takođe novim članicama EU. Na primer, samo u Litvaniji, stopa nezaposlenosti je porasla sa osam na 15,6 odsto. Dakle, zapažaju se dve osnovne tendencije kada se radi o istočnoevropskim državama, novim članicama EU. To su porast spoljnog duga i nezaposlenosti. Naravno, to neminovno dovodi i do rasta siromaštva i populacije koja živi ispod granice siromaštva. Na primer, u Mađarskoj je 1993. godine 8,6 odsto stanovništva živelo ispod granice siromaštva, dok je 2010. godine ta stopa iznosila 13,9 odsto.

Kakve pouke može Srbija izvesti iz članstva Rumunije u EU?
Rumunija je 1993. potpisala Evropski sporazum (Sporazum o pridruživanju) sa Briselom. Dakle, ta godina se može uzeti kao formalni početak pridruživanja Rumunije EU. Od 1993. godine do 2011. godine, broj stanovnika Rumunije smanjio se za dva miliona. Životni vek Rumuna se nije povećao, naprotiv. Spoljni dug zemlje je porastao u periodu 1993-2011. sa četiri na 127 milijardi dolara. Spoljnotrgovinski deficit je takođe porastao, i to sa pet na 11 milijardi dolara, samo u periodu 2004-2011. Rumuni posle ulaska u EU masovno beže iz svoje zemlje u zapadnu Evropu i tamo rade najteže fizičke poslove. Takođe, pod pritiskom Brisela, Rumunija je prodala svoje najveće banke finansijskim organizacijama iz EU. Ipak, prosečna kamatna stopa u Rumuniji je i dalje nekoliko puta veća nego u zapadnoj Evropi. Dalje, iako je Rumunija članica EU, a Srbija to nije, prema istraživanju „Evrostata“ postoje regioni u Rumuniji i Bugarskoj koji su siromašniji od najsiromašnijih regiona u južnoj Srbiji. Konačno, možemo videti svakog leta da rumunski nadničari, često i fakultetski obrazovani ljudi rade u okolini Subotice, Čačka i po banatskim selima.

Kako pomiriti činjenicu da Sloveniju koja je skoro deceniju članica EU mesecima unazad potresaju neredi?
Jasno je da je Slovenija nekada najrazvijenija jugoslovenska republika, sada na ivici bankrota. Ona je, kao i druge istočnoevropske zemlje članice EU, visoko zadužena zemlja. Upravo je taj spoljni dug uništio privredu i budžet Slovenije na sličan način, kao i u drugim istočnoevropskim državama članicama EU. Na primer, pre ulaska u EU godine 2003. spoljni dug Slovenije je iznosio 11, 3 milijarde dolara. Godine 2011. dostigao je cifru od 60 milijardi dolara. Stopa nezaposlenosti je porasla sa 7,1 u 1997. godini na 11,8 odsto u 2011. godini. Spoljnotrgovinski deficit je porastao sa 650 miliona dolara u 2003. godini na dve milijarde dolara u 2011. godini. I Slovenija je bila prinuđena da svoje velike banke proda bankama iz EU zbog pritiska iz Brisela. To su uzroci koji stoje iza loše ekonomske i socijalne situacije u Sloveniji.

Da li je Bugarska možda i najbolji primer koji pokazuje razliku između obećane EU pomoći i ostvarenja tih obećanja?
Bugarskoj je posle ulaska u EU 2007. godine obećano oko 1,3 milijarde evra godišnje pomoći. Međutim, od Brisela dobijala je samo oko 250 miliona evra godišnje. U ovu cifru trebalo bi uračunati i sredstva koja se daju konsultantima iz EU koji rade na teritoriji Bugarske, kao i pomoć firmama iz EU. Da bi opravdao ovakvu razliku između obećanog i ostvarenog, Brisel je pribegavao optužbama za korupciju i neažurnost lokalnih činovnika u Bugarskoj. Ali, te optužbe nisu uverljive ako se zna da je Bugarska do 2007. godine i njenog ulaska u EU morala da reši problem korupcije i obuke činovnika, tačnije da okonča pregovore sa EU u tim oblastima. Zato je takvo postupanje Brisela u najmanju ruku kontradiktorno i deluje kao pokušaj lažnog opravdanja za uskraćivanje obećane pomoći.

Šta je bilo presudan uslov postavljen pred Hrvatsku za njen, sada izvestan, ulazak u EU?
Mislim da će Hrvatska postati članica EU ove godine i pored nerešenih problema sa Slovenijom. Hrvatska je ispunila osnovni zahtev EU u vezi sa gašenjem svojih brodogradilišta. Britanija i Holandija su, naime, zapretile da neće ratifikovati Ugovor o pristupanju Hrvatske EU ako ova država ne ispuni zahteve Evropske komisije u vezi sa svojim brodogradilištima.
Dakle, evropske zemlje poput Britanije ili Holandije koje su vodeće na kontinentu u brodogradnji, faktički su zatražile da Hrvatska ugasi svoju brodogradnju pre ulaska u EU, 1. jula 2013. godine. Takav njihov zahtev je podržala EU. Tako je Hrvatska ugasila čuveno brodogradilište „Kraljevica“ koje je otišlo u stečaj posle skoro 300 godina rada. Vlada Hrvatske je 2012. godine odlučila da proda i „Brodosplit“ (radi se o najvećem hrvatskom brodogradilištu, a prodaja se vrši pod nadzorom EK), „Brodotrogir“, riječki „3. Maj“ (2.500 zaposlenih), pa čak i pulski „Uljanik“. O kakvom se velikom (ekonomsko /socijalnom) udaru na hrvatsku privredu radi pokazuje činjenica da je 2010. godine u hrvatskim brodogradilištima (i povezanim preduzećima) radilo oko 50.000 zaposlenih. Sličan pritisak je EU izvršila i u Poljskoj, u vezi sa čuvenim brodogradilištem u Gdanjsku.
Dakle, stare članice EU ne samo da ne omogućavaju pristup na svoje tržište, već postepeno eliminišu potencijalnu (i jeftiniju) konkurenciju.

Pored toliko argumenata koje ste izneli protiv članstva Srbije u EU kako tumačite činjenicu da nijedna istočnoevropska država nije istupila iz porodice evropskih naroda?
Devedesetih godina kada je većina istočnoevropskih zemlja započela da potpisuje sporazume o pridruživanju sa EU, Rusija je bila na kolenima. Nije postojala nikakva ekonomska alternativa na Istoku. Rusija je integrativne ekonomske procese pokrenula tek krajem prošle decenije.
Ne bi trebalo isključiti ni korupciju koju podstiče Brisel u novim proevropskim elitama koje su na vlasti u istočnoevropskim članicama. Pogledajte samo u našoj zemlji koliko se pripadnika bivše vlasti zaposlilo u evropskim bankama ili institucijama. Konačno, prema svedočenju profesora ekonomije i visoko rangiranog slovačkog političara Augustina Huske, u istočnoj Evropi je zavladala jedna vrsta straha posle agresije NATO-a na SRJ 1999. To je omogućilo i mešanje Brisela u izbore i obaranje vlade Vladimira Mečijara koji je pokušavao da privuče ruske investicije i da vodi samostalnu politiku. Takođe, Huska navodi da je slovački vrh posle 1999. izgubio svaku iluziju o samostalnosti od Brisela. Dakle, EU se između ostalog održavala i bombama.

Šta će Srbiji doneti primena člana 73 SSP-a o kontroli državne pomoći?
Komisija za kontrolu državne pomoći Republike Srbije je podnela Izveštaj o dodeljenoj državnoj pomoći posle potpisivanja SSP-a. U Izveštaju se navodi da je 2008. godine državna pomoć iznosila (subvencije, povoljni krediti, garancije i drugo) 971 milion evra. Godine 2009. je smanjena, i iznosila je 901 milion evra. Godine 2010. godine je ponovo smanjena na 754 miliona evra. Dakle, državna pomoć je smanjena za skoro 220 miliona evra u periodu posle potpisivanja SSP-a. Ili, pod pritiskom Brisela, srpskoj industriji je državna pomoć u ovom periodu smanjena za 20 odsto (sa 657 na 529 ili oko 128 miliona evra), poljoprivredi sa 313 milona evra na 253 (ili smanjenje od oko 60 miliona evra), istraživanju i razvoju sa 20 miliona evra na 16. U BDP je to pad sa 2,8 u 2009. na 2,6 odsto u 2010. godini.
To su direktne posledice primene člana 73. SSP-a na srpsku industriju, poljoprivredu i nauku.

Da li pet država EU koje nisu priznale tzv. Republiku Kosovo mogu da spreče prijem Prištine u EU?
Samo donošenje Studije izvodljivosti o SSP između EU i Kosova u oktobru 2010. godine je nesumnjiv dokaz da Brisel takozvano Kosovo tretira kao posebnu državu. Studija izvodljivosti dodeljuje se samo državama. Čak je i konfederalna državna zajednica SCG, koja je već bila u postupku razdruživanja, dobila samo jednu Studiju izvodljivosti 2005. godine. Ipak, ako (kojim čudom) oslabljene krizom i ekonomski zavisne od Nemačke države poput Španije ili Grčke, budu glasale protiv takozvanog evropskog puta Kosova, one neće imati „manjinu za blokadu“ koja prema Lisabonskom ugovoru (članu 238. Ugovora o funkcionisanju EU) čini preko 35 odsto populacije. Španija, Rumunija, Grčka, Slovačka i Kipar zajedno čine oko 15 odsto populacije EU. Dakle, put takozvanog Kosova ka EU je širom otvoren posle donošenja Studije o izvodljivosti. Zemlje koje nisu priznale nezavisnost Kosova neće moći to da spreče, pokazuje tumačenje Lisabonskog ugovora.
U formalno-pravnom smislu, vi ste jedini preostali od strane Haškog tribunala registrovani pravni savetnik Vojislava Šešelja. Kakvu presudu očekujete?
U politiku sam ušao posle 5. oktobra 2000, jer sam bio zgrožen nasiljem koje je tada demonstrirano. Takođe, kao pravnik nikada nisam mogao da prihvatim dvostruke standarde Haškog tribunala. Zato je moja politička karijera uvek bila usko povezana sa procesima koji se vode protiv Vojislav Šešelja u Hagu. U tom kontekstu ja i danas, kao i pre nekoliko godina, smatram da se radi o istorijskom procesu koji je važniji od dnevne politike. Što se tiče same presude umereni sam optimista.

Da li SRS pripada političkoj prošlosti posle kraha na parlamentarnim izborima?
Kada se radi o SRS-u više je faktora doprinelo da se ne pređe cenzus – pritisak vlasti i Zapada koji se manifestovao, pre svega, krađom na izborima. Videli ste kako je Jelko Kacin bio egzaltiran kada SRS nije prošla cenzus. Takođe, neprofesionalnost i amaterizam unutar same stranke su doprineli da doživimo krah na izborima. Ipak, mislim da je najteži period iza nas. Uz ozbiljan rad i promišljenu političku strategiju, verujem da ćemo se vratiti na glavnu političku scenu i u parlament.

Zašto Ruska Federacija nije uložila veto kada se donosila Rezolucija Saveta bezbednosti o produženju rada Haškog tribunala?
Pretenciozno bi bilo da tumačim zvaničnu rusku spoljnu politiku (iako sam više puta bio član delegacija koje su posetile rusko Ministarstvo inostranih poslova uglavnom povodom rada Haškog tribunala), a još manje njene motive i interese. Ipak, postoji javni dokument koji može dati delimičan odgovor na to pitanje. To je pismo/odgovor zamenika ministra inostranih poslova Ruske Federacije nadležnog za evropske zemlje Genadija Titova od 30. maja 2011. Na pitanje bivšeg potpredsednika Dume Sergeja Baburina, zašto Moskva nije uložila veto na Rezoluciju 1954 kojom se rad Haškog tribunala produžava do 2014, Titov je odgovorio da je: „Karakteristično što Srbija takođe ne demonstrira posebnu aktivnost u vezi sa skorim prekidanjem delatnosti Tribunala“. Ili, kao što je rekao ruski ministar Lavrov, ne možemo očekivati da Rusi budu veći Srbi od Srba.

Kakvu ulogu bi u Srbiji trebalo da ima nacionalna elita, i da li je mi imamo?
Za Sartra se smatra da je definisao pojam angažovanog intelektualca. U našim okolnostima se taj pojam neminovno radikalizuje zbog ugroženosti same države. Naravno, on se radikalizuje u smislu odabira javnog angažmana, a ne u smislu jeftinog junačenja ili izvikivanja izlizanih fraza. Smatram da se nekada veći efekat postiže preciznijim pristupom nego primitivnim napadima. Uostalom, videli smo u ovih dvadeset godina višestranačja da su oni koji su bili najekstremniji u svojim izjavama često postajali perjanice na suprotnom političkom polu. U svakom slučaju intelektualac u Srbiji mora biti rodoljub u pravom smislu te reči, ali i čovek koji je imun na korupciju bilo koje vrste.

[/restrictedarea]