Dežurni crv na delu

Piše Nenad Grujičić

Odgovor na pamflet Selimira Radulovića „Direktorsko antologičarsko čudo!!!“, „Pečat“, 11. januar 2013.

Ništa lepše za autora Antologije nego da se o njoj pišu i pohvale i pokude. Međutim, kada se pojavi prljav tekst pisan rukom osobe koja nema stabilan moralni centar za javnu ravnotežu, onda autor knjige mora da reaguje. Pogotovo ako ga s tom osobom veže simpatičan istorijat.
Pre dve decenije, partijski instruisan, Selimir Radulović me je napao na skupštini pisaca u „Matici srpskoj“, tražeći moju ostavku povodom ćirilične table DKV, koju je zakonodavac regularno, kao i na drugim institucijama u Novom Sadu, postavio na adresi ove asocijacije književnika, a ja slučajem bio njen predsednik. Poražen javnim glasanjem pisaca, bled poput jetrve na pijaci bez jaja, S. R. je s aktovkom punom doušničkog materijala u pauzi pobegao sa skupštine.
Preispoljni farisej, kakvog majka više roditi neće, Selimir Radulović, u svome novom pamfletu, napustio je temu Antologije i udario po meni kao ličnosti i direktoru „Brankovog kola“. Nikad mi ovaj nedaroviti piščić nije oprostio što sam ga za sedam kopalja već na startu književne karijere ostavio iza sebe za sva vremena. Još iz ranih studentskih dana, opčinjen mojom pesničkom superiornošću, ovaj karikaturalni mastodont, ravnotežu je tražio u služenju dnevnoj politici i policiji.
U tekstu „Književni policajac“, u „Politici“, Florika Štefan je precizno naslikala portret ovoga žbira, naglašavajući da je u Društvo književnika Vojvodine, uz nikad viđen presedan, primljen bez ijedne objavljene knjige, iako su uslov dve. Zaposlen u Izvršnom veću Vojvodine, piše F. Štefan, on tajno i pomno analizuje naše tekstove i dostavlja svoje uvide birokratskoj vrhuški.
U njegovoj, najneozbiljnijoj Antologiji ikad objavljenoj na srpskom jeziku, „Zlatni vek srpskog pesništva (1910-2010)“, sa predgovorom poput nedovršenog seminarskog rada, pored naprasno uvršćenih 25 autora, gde se nalaze i pesme Duška Radovića i Ranka Jovovića, sipljivi priređivač nije našao mesta za Jovana Hristića, Slobodana Rakitića, Pavla Popovića, Aleka Vukadinovića, Miroslava Antića, Daru Sekulić, Dragomira Brajkovića, Darinku Jevrić, Stevana Tontića, Milana Nenadića, Gojka Đoga, Miroslava Maksimovića, Milosava Tešića i druge. Mesta nije bilo ni za Milutina Bojića, Anicu Savić Rebac, Radeta Drainca, Simu Pandurovića, Rista Ratkovića, Milana Dedinca i druge. Folirant je uvrstio samo jednu pesnikinju, i time ponizio mnoštvo vrsnih. I nije bilo nikog iz prekodrinskog ijekavskog ambijenta.

[restrictedarea] Pet meseci po izlasku moje Antologije, okuražio se farisej da u dane Božićnog posta, nabijen besom i mržnjom, napiše pamflet sa mefistofelskim izlivom mržnje. Novokomponovani vernik, ekspresno prebačen sa Marksovog „Kapitala“ na „Bibliju“, amblem mu dnevno-političke moći, gordo citira apostola Pavla kao izraz svoje čistote i bezgrešnosti. Gnevno udara po meni grešnom i nikakvom, po knezu tame i studentu druge godine književnosti. Nigde na svetu nema tako plemenitog junaka isposnika sa mirom u srcu u danima Božića, sa blagim rečima i mislima, kada se molitveno smiruje strast i sve prašta. Nigde takvog vertepaša bez pesničkog talenta, koji se potpisivao i kao Sarib Sarib.
Vešto skrivajući tavne tragove svoje amoralnosti, udvorički se nedavno natrćio vlastima u Novom Sadu kao književni policajac, kako ga je u naslovu svog teksta nazvala i obrijala Florika Štefan pre četvrt veka. Ne navodeći u svojim novim knjigama Cetinje kao mesto rođenja, polizao je pragove novopostavljenih funkcionera nudeći im se kao Srbenda književnik. Iz gnezda tobožnje političke moći, pun balonske snage, opet me udara kao direktora „Brankovog kola“ i pesničku ličnost. I uvek se prevari u proceni trenutka.
Na opšte divljenje javnosti, imajući obraza, preletač-suncokret Selim-žbir Kradulović, našao se na mestu direktora „Sterijinog pozorja“, nemilosrdno gazeći koske dosadašnjeg čelnika, uglednog čoveka pozorišne struke. Inače, ujutro 5. oktobra 2000. godine, S. R. bio je imenovan za direktora „Sterijinog pozorja“, ali već popodne sve palo je u vodu. Posle 12 godina dočekao je priliku da se osveti – sebi samom, s obzirom na to da ništa ne zna o pozorištu, osim što je lanuo gadnu stvar o glumcima.
U licemernoj paskvili naslovljenoj sa tri uzvičnika, S. R. vrišti da sam tri decenije na čelu „Brankovog kola“. Da, to je tačno, ponosim se time. Nisam tu o(p)stajao ljubeći skute političarima, niti pišući im govore kao što je ideološki mutant neprestano činio. Moj realni cilj je, mili rođo, da dostignem uglednog Jovana Ćirilova koji već četrdeset sedam godina vodi „Bitef“. Na tom sam putu i ja. U tri navrata mi je dosad bilo nuđeno mesto upravnika Srpskog narodnog pozorišta, i odbio sam svaki put. To Selim-žbir ne razume…
Poznato je da neostvareni pesnici pate strašno i neutešno, da je njihova frustracija golema i bolna. Takav je i naš talibančić. Njegove muke su duboke i nepremostive. On prepoznaje talenat kod drugih i stenje od jeda. Neko bi pomislio da ga nešto tera na vetar ili nuždu iz preka. Ne, on je u stalnim trudovima, u nikad dovršenoj metamorfozi – da od crva postane leptir! On sad kune i baca fatvu na mene, a već mu ugrožena pozicija u „Sterijinom pozorju“. Već su ga načeli stručnjaci iz pozorišnog sveta i neće daleko dogurati kao oholi nestručnjak. Pozorišni kulturni milje nikome ne prašta.
Haotično napadajući sve u Antologiji, nasumice citirajući rečenice iz Predgovora i Napomena, netalentovani poeta peni svoje neprohodne rečenice. Ne zna uzrujani podrepaš šta je dubinski pogled na vek i pô srpske poezije, šta inovantno povezivanje elemenata epoha kroz brojne pesničke individue, šta hrabro revalorizovanje pesničke scene i šta originalni stilsko-jezički pečat autora. On je poznat po tome što naručuje i dobro plaća tekstove o svojim uvek istim izborima poezije, a sačinjenim na osnovu dva-tri dosad objavljena knjižurka blentavih stihova. Policajac hoće da bude pesnik, i to ti je.
Lažni rizničar svih suza pripada paćenicima koji, tobož posteći celu jednu sedmicu, svakog dana, poput manekena, staju na vagu da vide koliko su dekagrama izgubili. Tišti ga što se nije našao među 290 mojih izabranih pesnika. Njega i nema, inače, u antologijama. Ne postoji kao srpski pesnik. Meni prebacuje da sam pisao o antologijama u kojima nisam zastupljen, a zna da u mojoj bibliografiji koja broji preko 1.500 jedinica, čak 280 pripada pesmama zastupljenim u raznim antologijama. Samo taj deo duplo je veći od njegove ukupne bibliografijice.
On čak ne zna kako se moja Antologija zove. U svom pamfletskom ispadu navodi „Antologija srpskog pesništva (1847-2000)“. To je nedopustivo. Moja knjiga se zove „Antologija srpske poezije (1847-2000)“. Mumla da moja knjiga nije antologija već panorama. Ne zna lokalni žbir šta je integralni cvetnik srpske poezije. On ne vidi potrebu da se srpska poezija predstavi u svojoj raskoši, bez grubog svođenja na minimum. Ne vidi zadatak naših kulturnih institucija i pojedinaca da, radeći na sličnim projektima, moraju voditi računa o svakoj snažnoj kreativnoj pojavi u relativno malom srpskom narodu i jeziku.
Satrap kulturne scene, bez dela i imena, čija nepotrebna Antologija vrvi od grešaka svake vrste, pronalazi dve tehničke u mojoj i seiri kao aga sa čibukom. Nabasao je na kompjutersku grešku obrisanog teksta ispod naslova jedne pesme Branislava Petrovića, kao i na Dedićevu pesmu koja se, prilikom kopiranja, sekundom kompjuterskog klika našla kod Zupca. To se događa, i to ne govori o neznanju, već o virtuelnoj nepredvidljivosti kompjuterske tehnologije koja često i sama jede tekst. Te vrste grešaka pamte se kao anegdotske slike korisne za bistriji pogled na temu o kojoj je reč.
Srećom, takve greške lako se isprave u novom izdanju Antologije, naročito danas u elektronskoj varijanti, i to odmah. I tu vidim ljubomoru književnog nesoja, ljubomoru fundamentaliste napumpanog demonijadom devet nivoa pakla, ljubomoru povodom drugog, dopunjenog izdanja moje Antologije gde se Selim-žbirova poezija, na sreću čitalaca, opet neće naći.
Šta bi taj rekao za grešku u „Antologiji srpske poezije“ Svete Lukića, gde se pesma Miodraga Pavlovića „Orfej u Kareji“ našla pod naslovom „Orfej u Koreji“. Kareja (monaški gradić na Svetoj Gori) i Koreja, dva potpuno oprečna toponima. Dobronameran duh će uvek pravilno videti i, bez zlehudosti, zaključiti o čemu se radi.
A koju vrstu grešaka je pravio ovaj verski genije u svojoj zlatnoj Antologiji koja obuhvata period od 1910. do 2010. godine. Da li su to kompjuterske ili greške u njegovoj glavi? U Antologiju su uvršćene pesme Laze Kostića koje ne pripadaju tom intervalu. Pre svega, „Santa Maria della Salute“, koja je napisana 1909. godine, zatim iz dubina devetnaestog veka, pesma „Među javom i med snom“, napisana 1863, „Snove snivam“1861, „Himna Jovanu Damaskinu“1865, „Spomen na Ruvarca“ 1865, drama Maksim Crnojević (iz koje su stihovi) – 1868. i „Razgovor sa uvučenom srpskom zastavom na mađistratu novosadskom“ – 1869. godine. Oj, barabo, zapjevaj još koju/ da zapamtim melodiju tvoju!
Komesar ne pominje dosad uočene kvalitete moje Antologije u brojnim tekstovima i na promocijama, u štampanim i elektronskim medijima. Neka, tako bi i trebalo. Ne komentariše da se prvi put 35 pesnikinja našlo u Antologiji srpske poezije, zatim 26 pesnika iz ijekavskog prekodrinskog ambijenta. Ne navodi kantautore i rokenrol pesnike, čijim unošenjem u Antologiju je napravljen prvorazredni svetski gest naše kulture. Ne ukazuje na novootkrivene pesnike poput Petra Milosavljevića. Ništa ne razume oko Vaska Pope u mom Predgovoru, osim što je ponovio olinjale frazetine.
Zaludnik brblja da Antologija ne vredi ni pišljivog boba. A zna da je Mihajlo Pantić za Dnevnik RTS-a rekao: „Antologija Nenada Grujičića je jedna od onih koje se u kritici smatraju integralnim. Ona obuhvata srpsko pesništvo od proseva moderne svesti u srpskoj pesničkoj imaginaciji do dana današnjeg, i predočava širinu i bogatstvo svega onoga što je ta imaginacija kroz vekove uspela da nam dâ“. Selim-žbir zna da su o Antologiji pisali Dragoljub Stojadinović, dr Slavica Garonja Radovanac, Mirko Vuković, Marija Sloboda i dr Branko Bajović. I izvesni Milenko D. Jovanović koji, navodeći rok-pesnike, kaže da nema Bore Đorđevića, a ima – na 742. strani.
Poezija je vidoviti eros jezika, stoji u mom Predgovoru, i u naslovu prikaza u listu „Politika“. To ograničeni um moga oponenta ne može pojmiti, jer je kodiran za tesne kapacitete razumevanja poezije, duha i života. On „Bibliju“ koristi kao krstaški mač kojim ide na mene, kao ađutant nebeske sile na zemlji, koji neprestano citira Božje reči kao svoje privatno vlasništvo, a pri tom, žesti se i prizemno rita.
Eto, ja ću, sitan i beznačajan, citirati starca Porfirija koji nije pisao psalme: „Kada zavolimo Hrista iz sve duše svoje, kada se Božanska ljubav useli u nas, problemi nestaju, a mi se ispunjavamo duhovnom radošću.“ Ne vidim duhovnu radost kod našeg fariseja, samo kovitlac besova što ga dižu i bacaju na brvna, pa opet podižu, vitlaju i grohotom treskaju o zemlju. I tako izlomljen i opomenut, bez stečenog mira i tihovanja, on ne prestaje da bljuje vražju žuč u neprekidnoj potrebi da me trouzvičnim drečanjem omalovaži i povredi.
No, svako je gazda svojih postupaka. Kao mirni i svetli vesnik, Selčo Radulović očigledno ima velikih problema sa gustim mrakom u sebi. Trebalo bi mu pomoći i izljubiti ga na prvom ćošku. I trebalo bi tog čoveka razumeti, on je sad usredsređen na borbu za opstanak u „Sterijinom pozorju“ – da ostane bar do kraja sezone. Jer, vanredni izbori su na vidiku, pa valja konvertitsku šminku i stranački svitnjak pripremiti na vreme. A to je atmosfera, peva Branislav Petrović, kada je već iz potaje izmileo dežurni crv. [/restrictedarea]