Amerikance plaši Putinov „neoglobalizam“

Za „Pečat“ iz Moskve Bogdan Đurović

Ko danas može Rusiji da zabrani zaštitu čuvenog umetnika, glumca Žerara Depardjea, kome preti progon u sopstvenoj zemlji?  Može li to francuski predsednik Fransoa Oland? Svakako – ne

Početak 2013. godine pokazao je novu ulogu Rusije, na čelu sa Vladimirom Putinom, koja je vratila puni suverenitet i postala mesto u kojem sebe vide pripadnici svetske elite. Poslednji slučaj, proslavljenog francuskog glumca Žerara Depardjea (64), koji je tražio i dobio rusko državljanstvo, samo je najočitiji primer značaja Rusije za sve one koji vide alternativu novom svetskom poretku. I pokazuje da „novi globalizam“ – kako Amerikanci nazivaju Putinov veliki plan za preuređenje Evroazije – ima perspektivu.

PASOŠ I PREPOROD Putin je 5. januara uveče, uoči Badnjeg dana, primio Depardjea u svojoj crnomorskoj rezidenciji „Bočarov ručej“ u Sočiju, i tokom večere uručio mu ruski pasoš. Ne samo ovaj događaj u Sočiju, već i čitav „slučaj Depardje“, obiluje simbolikom koja ukazuje na moralni i materijalni pad Zapada i preporod Rusije. Jer Depardje, kao jedan od najpoznatijih umetnika Zapada, otvoreno je progovorio o ovim problemima, i nije se snebivao da objavi svojevrsni rat predsedniku Francuske Fransoa Olandu – ali i zapadnim „demokratskim idealima“. Zapadni mediji, sa penom u ustima, danima su pisali kako Putinova odluka može izazvati „političku konfrontaciju između Francuske i Rusije“. Ove „zastrašujuće“ reči pisali su oni koji kao da ne žele da vide da u Kremlju više ne sedi Boris Jeljcin, koji je padao u nesvest i od same pomisli da naljuti „zapadne partnere“. Sadašnji predsednik Rusije nema nimalo zazora od toga šta će da pomisli ili uradi Oland, čovek koji ne krije svoje ushićenje Vašingtonom. Ko danas može Moskvi da zabrani zaštitu čuvenog umetnika, kome preti progon u sopstvenoj zemlji? Može li to Oland? Svakako – ne.
Depardje se pobunio protiv Olandovog populističkog predloga zakona, po kojem „porez za bogate“, u iznosu od čak 75 odsto od zarade, plaćaju svi koji zarađuju više od milion evra godišnje. Razgovarajući telefonom sa francuskim predsednikom, Depardje je najavio da će napustiti rodnu zemlju, ali Oland nije imao sluha za njega. Čak je njegov prvi saradnik, francuski premijer Žan Mark Ero, Depardjeov postupak nazvao „jadnim“. Na to je slavni glumac odgovorio da se odriče francuskog državljanstva i da „Olandovom premijeru“ ne dopušta da ga naziva „jadnikom“, jer nikoga nije ubio ili počinio bilo šta nedostojno, već je svojoj državi Francuskoj, za poslednjih 45 godina, uplatio čak 145 miliona evra poreza!

[restrictedarea] Da li je u pravu Depardje ili Oland, najmerodavniji odgovor dao je Ustavni sud Francuske, koji je odbacio predlog zakona o „porezu za bogate“. Depardje svoje mišljenje, međutim, nije promenio. U otvorenom pismu upućenom ruskom državnom „Prvom kanalu“, Depardje je između ostalog napisao: „Da, tražio sam državljanstvo Rusije i srećan sam što je moja molba prihvaćena. Ja volim vašu zemlju – Rusiju, njen narod, njenu istoriju, njene pisce. I rekao sam njemu (Olandu – prim. aut.) da je Rusija velika demokratija, a ne zemlja gde se premijer obraća građaninu sa epitetom ‚jadnik‘. U Rusiji je dobro živeti. Ne obavezno u Moskvi, metropola je suviše velika za mene. Radije biram seosku sredinu i poznajem mnogo predivnih mesta u Rusiji.“
Njegovim primerom već je krenula i velika zaštitnica životinja, čuvena francuska glumica Brižit Bardo, takođe zapretivši odlaskom u Rusiju. „Neka sačuvaju svoj otrov i zlobu, svoj prostakluk, svoju nesposobnost i zavist, za one koji su toga dostojni. Podržavam Depardjea, koji je postao žrtva sasvim nepravednog progona“, poručila je Bardo francuskim političarima. Zaista, umesto da francuske vlasti podignu još za života spomenik umetniku koji je decenijama ponosno nosio zastavu svoje zemlje, i skoro pola veka širio njenu kulturu u svim uglovima planete – a pri tom uplatio i 145 miliona evra u budžet – oni su ga podvrgli medijskom linču. Nedeljama već, Depardje je na udaru „novinara“, koji su najednom otkrili njegovu bliskost sa „ruskim diktatorom“ i zasuli ga nizom sličnih, besmislenih optužbi. Svoje mišljenje o njima Depardje je najbolje pokazao kada je odbio da ostane u Francuskoj, čak i pošto je kompletan državni vrh Francuske, na čelu sa Ustavnim sudom, promenio svoju odluku i odustao od zakona.

VOJNO REŠENJE Za ovu i ovakvu Francusku, kao i za Zapad u celini, Depardje je nepovratno izgubljen. I neće, zasigurno, biti jedini, što je Brižit Bardo već nagovestila. Rusija se danas mnogo brže i uspešnije razvija nego Zapad. Porez na dobit u Rusiji iznosi svega 13 odsto, dok je u Francuskoj 41 procenat. PDV je u Rusiji 18, a u Francuskoj skoro 20 odsto, dok je porez na zaradu u Rusiji 30 procenata, za razliku od Francuza koji za doprinose daju pola plate. Sve to zajedno čini Rusiju jednom od najboljih svetskih destinacija za život i rad. Ako se tome dodaju tradicionalne kulturne (i druge) veze između Rusije i Evrope, a posebno Francuske, jasno je da je Depardje napravio dobar izbor. I najbolju reklamu Putinovoj politici nove, suverene Rusije. Ovu politiku su Amerikanci već nazvali – „Putinov neoglobalizam“. I, kroz „analizu“ dopisnice „Glasa Amerike“ Irine Pavlove, pridali joj sasvim konkretan sadržaj: to je težnja da se obnovi Rusija kao velika svetska država, prošire granice njenog uticaja, i Rusija načini centrom okupljanja svih antizapadnih snaga i tako oslabi SAD! Na ove teze, servirane iz „Glasa Amerike“, sasvim logično se nadovezuje odlazeći šef Stejt departmenta Hilari Klinton, sa porukom da će Vašington „na sve načine“ sprečiti stvaranje Evroazijske unije pod vođstvom Rusije. Zloslutnost njenih reči dodatno je pojačana činjenicom da ih je izgovorila upravo na dan kada je američki Kongres usvojio oštre sankcije protiv Rusije, poznate kao „Zakon Magnitskog“.
A posle ovako „toplih pozdrava“ iz Vašingtona, začinjenih izgradnjom desetina baza duž ruskih granica, Amerikanci se čude kad im Moskva odgovori istom merom. Ne dopada im se nova praksa u Kremlju (i još nekim svetskim prestonicama), da donose odluke, a njih ne pitaju za odobrenje. Tako, pre nekoliko meseci, američka paradržavna obaveštajna kompanija „Stratfor“ uvređeno konstatuje da je Rusija, kao „prirodna protivteža SAD-u“, postala „vanredno otporna na američki uticaj“. I onda „Stratfor“ konstatuje da Amerika i Rusija ne mogu da budu vojni saveznici, jer, navodno, Rusija nema neprijatelja. Pa iz toga analitičari iz Ostina u Teksasu izvlače zaključak da bi upravo Amerika trebalo da bude taj neprijatelj, zbog, kako tvrde, „prirodne potrebe Rusije za ekspanzijom“! I nude niz načina na koje Vašington može da lomi Rusiju, ali priznaju da svi oni nemaju mnogo efekta – osim, kako veruju, jednog, a to je „neposredno razmeštanje američkih oružanih snaga na ruskoj periferiji“!
Drugim rečima, ne nudeći nijedan konkretan dokaz ruskog ekspanzionizma i agresije, osim plašenja javnosti „potencijalom Rusije da ospori ciljeve američke spoljne politike“, Vašington preduzima sasvim realne neprijateljske korake i već godinama razmešta značajne vojne snage na ruskim granicama. A i sama tvrdnja da Rusija „osporava američke ciljeve“ je samo delimično tačna – Moskva osporava samo ciljeve koji predstavljaju pretnju sopstvenim interesima i bezbednosti. A ako se Amerikanci osećaju zbog toga ugroženim, to znači da su „ciljevi američke spoljne politike“ okrenuti protiv Rusije. Ovaj zaključak zatvara krug „Stratforove“ analize i čini je besmislenom. Isto kao što je besmislena i tvrdnja Majkla Grina, starijeg potpredsednika za Aziju uticajnog vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS), da su lideri SAD-a, od Teodora Ruzvelta do Bila Klintona, svaki put bezuspešno pokušavali da se dogovore sa Rusijom o „saradnji u Aziji“. Bar u slučaju Klintona poznato je kako su Amerikanci zamišljali „saradnju“ – Vašington da kontroliše celu Evroaziju (osim Kine), uključujući i Rusiju, a Moskva da mu u tome pomaže!
Na tako nešto nije hteo čak ni Jeljcin u potpunosti da pristane, dok je Putin, pre sedam-osam godina, s gađenjem odbacio i svaku pomisao na takvu vrstu „saradnje“ i započeo formiranje Evroazijske unije. Sa Zapada su odmah krenule optužbe za „diktaturu“ i „obnavljanje SSSR“-a. Zbignjev Bžežinski, jedan od „poverenika“ CSIS-a i autor ideje o Rusiji kao „crnoj rupi“ koju bi trebalo uništiti, čak je izjavio da Evroazijskoj uniji „niko ne želi da se priključi osim same Rusije“. Ispostavilo se, međutim, da to žele i Kazahstan i Belorusija, a u perspektivi Ukrajina i još neke države, što će biti potpuni krah „ciljeva američke spoljne politike“. A ovih dana, baš uoči Božića, Putinovoj Evroaziji priključio se i Žerar Depardje, jedan od najpoznatijih umetnika zapadnog sveta. No, to je tek početak…

[/restrictedarea]