Uramljeni prostor za pamćenje

Piše Dejan Đorić

lobodanka Rakić-Šefer u našem slikarstvu predstavlja osobenu pojavu. Vezana za tradiciju rodne Mačve, jedna je od malobrojnih naših umetnica posvećenih srpskom etosu i etnosu. Kako primećuje istoričar umetnosti Jasminka Plavšić-Đerković u predgovoru kataloga tekuće izložbe slika u beogradskoj Galeriji ULUS: „U njenom svetu stvoren je prostor za pamćenje“. Kao i svaki prostor, i taj se može uprljati. Povodom ove izložbe znalci misle da radovi nisu na nivou prethodnih, mada je umetnica uverena da je otišla kvalitativno napred. Tradicija pre svega obavezuje, likovnost je vid mišljenja, a velikim umetnicima blisko je geometrijsko promišljanje dela.

MAGIJA MLADOSTI Novi radovi ove slikarke nemaju strogost zamisli i izvođačku disciplinu ranijih ostvarenja, njen crtež i kompozicija su opušteni, često aljkavi, a ni boja nema više magični prizvuk. Na slikama ispisuje tekstove i slova, međutim, oni su zasebna likovna kategorija, krajnje definisana i ne mogu se olako primeniti na klasično shvaćenoj slici. U zapadnom i istočnopravoslavnom slikarstvu imaju sporednu ulogu, a samo su dalekoistočni slikari pronašli put do stvaralačkog povezivanja slike, teksta i znaka. Mnogi avangardni umetnici radili su ili rade sa tekstom, zato što su slova, reči i rečenice nepotrebni štafelajnoj slici. Gore od toga je nagomilavanje raznih likovnih elemenata bez reda, smisla, plana i hijerarhije, jer, kako uči Leonid Šejka, i u đubrištu bi trebalo pronaći sistem. Previše pripovedanja smeta slici, što je ova umetnica ranije znala.
Endi Vorhol je posedovao jednu od najvećih kolekcija kuvarica na svetu, simpatičnih vezenih tkanina koje su prabake držale iznad šporeta da ih krepe životnom mudrošću i toplinom. Slobodanka Rakić-Šefer je otkrila neiskvarenu, skoro dečju likovnost kuvarica i uvela ih u slikarstvo. Tu se trebalo zaustaviti. Bajkovitost koju nastoji likovno da prikaže možda uopšte nije njena, već domen fantastičnih slikara. Srcolika lica sa srcastim usnama su previše za likovne poznavaoce, jer proizvode drugačiji efekat od čarobnog, kičast, kao što atmosfera harmonije i spokoja o kojoj piše kustos Jasminka Plavšić-Đerković može da se preobrazi u dosadu. Da li bi ozbiljna slikarka trebalo uopšte da se bavi „Vanilicama i voćnim želeom“, kako slovi slika sa izložbe, da li može da prikaže estetiku slatka i vode, a da ne ispadne komična? Formulu je umetnica pronašla, ali ne na novim slikama već u memoarskoj knjizi „Ispod streje dedine kolibe“, objavljenoj 2006. godine u izdanju „Derete“. Njeni autobiografski i poetski zapisi, ilustrovani reprodukcijama ranijih dela, zgusnuto i magično dočaravaju doba detinjstva i mladosti u Mačvi, kada sve izgleda veliko i značajno, a i jeste tako. Novije slike nemaju opojnost njene pisane reči, ali nema sumnje da je u pitanju umetnica čije je delo sveukupno gledano značajno. Zato ćemo u daljem tekstu pokušati da ga šire osvetlimo sa svešću da su pojedina od njenih najboljih osvarenja bila u dosluhu sa stvarnošću ili, jednostavno rečeno, kada je slikala pred modelom.
Na platnima zasićene površine Slobodanke Rakić-Šefer koja živi u Baštovanskoj, ulici za njeno stvaralaštvo simboličkog naziva, širi se mali vrt, cvast umbri i zelenih boja, koje kao da potiču od raznih kaktusa kojima je okružena. Njeno je delo okrenuto prirodi na više načina, od životnog do simboličkog i istorijskog. Na slikama se bokori cveće, cvetaju i zriju trešnje, ivanjdansko cveće, stručci različka, kukuruz i drugo bilje koje izražava prirodnu punoću. Zato njene slike imaju nazive kao „Ponos-obilje“, „U bašti jednog proleća“, „Rajska bašta – proleće“ i „Čuvar jagoda“. Prirodni ciklusi i doba dana – kako uči istorija umetnosti – mogu se simbolizovati. Na sličan način određene boje, harmonije i kontrasti, živa bića, kompozicioni rasporedi i položaji tela mogu biti simboli određenih epoha i stilova.

[restrictedarea]

BALKAN KAO PODSVEST Slike Slobodanke Rakić-Šefer otvaraju se kao scene, prizori prirodnog blaga i mediteranskog sveta, koji nije ništa drugo nego izgubljeni raj, zavičaj, detinjstvo i nevinost Evrope. Na njenim uljima na platnu širi se istorijski predeo Mediterana, Krita, Grčke i Etrurije, oživljava svetlost Egejskog mora, a likovi sa starih fresaka ponovo započinju svoju igru sa bogovima, bikovima i smrtnicima. U pozadini su njena Mačva i balkansko zaleđe vilinske prirode, Balkan kao podsvest i nečista savest Evrope. Svet je izdignut iz svakodnevice i svečan, ljudi su lepi kao bogovi, rumeni, obasjani zlatnom svetlošću, srećni i posvećeni muzici. Pojavljuje se Orfej, sveti lik, umetnica upućuje na apolonsku prirodu antičkih civilizacija, na drevna društva u kojima su vladali samopouzdanje i lepota življenja. Jezerski vrtovi, tkanje svetlosti, morske priče, svetkovine u predvečerje, morske bitke i rađanje belog grada teme su i naslovi njenih slika. Predstavlja morske i osunčane prizore, delfine, leteće ribe i svet školjki, morskih zvezda, korala i bisera sa bogatog dna, u koji možda i suvišno unosi čipkane i radove srpskih vezilja. Svesna je da umetnik kako kaže profesor Dragan Lubarda ima pravo na grešku, ali onda verovatno sme i da pretera, da zađe u barokno i rokoko obilje. Umetnica nastoji da dočara i mirise, želi da prizor učini opipljivim i stvarnim ma koliko bio nestvaran. Otkrila je delfine, ptice koje se leteći ljube, plodove mora, meandrične reke, laste kao vesnice i, iznad svega – pčele, kojima je početkom devedesetih posvetila ciklus slika. Pčelu shvata kao poetsko biće iz savršenijeg, sunčevog sveta, kao svoju sestru u prirodi. Pojavljuju se na pastoralnim slikama i akvarelima ove umetnice i spisateljice koja ispunjava stranice svog likovnog dnevnika izrazi prirodnog erotizma, tela u igri, bikovi crveno ofarbanih rogova, pčelinje saće, kao slavlje i životna radost. Odnedavno se bavi i slikom kao palimpsestom, naslikanim kolažom, ređajući slojeve i predmete, nastojeći da nikada ne izneveri radost slikanja.
U demoniji postindustrijskog sveta trovačke civilizacije poniklo je u Beogradu, u Baštovanskoj ulici, likovno delo poetskih vrednosti, koje naivnošću i neposrednošću podseća na najbolje dane modernog slikarstva. Kao Robinzonka, u svojoj oazi okružena biljkama i belinom, umetnica jednoj svraci na polju pridaje veći značaj nego savremenoj izveštačenosti i izopačenosti. Stilske pozajmice, citati ili omaži Polu Kleu i Marku Šagalu preusmerni su ka njenom slikarstvu. Kako kaže Borhes, nema ničeg na svetu što nije tajanstveno. Slikarka, kako Volter nalaže u romanu „Kandid“, samo srećno obrađuje svoj vrt oko vajata iz detinjstva. Zato u njenom vedrom, devičanskom opusu, mnogo toga podseća na belinu, čistotu i čestitost koji nestaju i tamo odakle su potekli – na selu.

[/restrictedarea]