Slovo o pesničkoj odgovornosti

Piše Vladimir Dimitrijević

Četrdeset soneta u „sedam lirskih krugova“ i, kao autopoetičko svedočenje, prozni zapis „Očeva odškrinuta vrata“ čine novu knjigu Dragana Hamovića zbirkom stroge kompozicije, koja se ne daje čitaocu „raspasom na sokak“

Kao što je, posle tridesete godine, svako odgovoran za izgled svog lica („Isploviš, zaljuljan, na čudnome čunu,/Mestu gde ćeš svoje lice sresti“, kaže Hamović u pesmi „Vest“ iz zbirke „Žeženo i nežno“), tako, posle četrdesete godine, niko nema izgovora za ošljarenje u poeziji („Pesma, iz čistine, otpočne da peva/I mi, zatečeni, pesmi nepodesni,/Upušteni zdesna, zatisnuti sleva“, obraća se, upozoravajući ih na to, Hamović braći po peru u sonetu „Današnjim pesnicima“). Platon je govorio da je filosofija priprema za smrt; poezija to nije ništa manje. Zato je i veliki orfejski učitelj pesničkog 20. veka, Rajner Marija Rilke, u „Časlovcu“, pisanom po povratku iz Rusije (zemlje koja se, po njemu, graniči s Bogom – odozgo i odozdo), upozorio na posledice metafizičkog nemara:„Sa večnošću se kurvasmo, a kada/ čas porođaja dođe, iz nas pada/ mrtvorođenče naše smrti“. I to je poručio svojim savremenicima, nespremnim da sazrevaju za smrt, koja bi trebalo da bude plod ozbiljnog i dubokog života, sagledanja tamnih obzorja bitija i prosjaja ne njegovim ivicama, koje je Dučić zvao „strašnom međom“.
Ako, dakle, malarmeovski rečeno, pesnik mora da daruje rečima plemena jasnije značenje, to ga, postepeno, dovodi do najviše, evanđeljske odgovornosti. Jer, čovek će za svaku praznu reč, reč – tantuz, i u običnom životu izgovorenu, morati da da odgovor na Sudu, a kamoli za onu reč koja bi plemenu trebalo da obasja puteve i razagna tugu (u stihovima „Dijaka“ Hamović je toga žeravično svestan:„Ovo zapisuje dijak Grigorije,/Od svakog pisara crnji i gori je,/ U dane metežne, kad moram sporije,/Pod škrtim velom tesne prostorije.//Nesvet, rukopišem i evangelije,/ Ne znam jednakije, ne umem veštije;/Noć se nekad nagne, u sobu prelije/ Svoj višak, odakle izrone beštije“).

HAMOVIĆEVA „KAMENA USPAVANKA“? Kada je Stevan Raičković (kome je Dragan Hamović posvetio značajnu monografiju, već prikazivanu na stranicama „Pečata“) ušao kroz zlatne dveri soneta „Kamene uspavanke“ u „veliku jekteniju“ srpske poezije, sve što je kasnije napisao bilo je samo potvrda onoga što je ostvario 1963. godine, objavljujući opus magnum. Naravno, bilo bi pretenciozno kada bi potpisnik ovih redova tvrdio da je „Žeženo i nežno“ Hamovićeva „Kamena uspavanka“, ali se čovek ne može oteti utisku da ovakve knjige nastaju u trenucima naročite umne i osećajne napregnutosti, koja je tu zbog svega što se zbiva i spolja (u košmarnom dobu anti-Srbije koja hita ka anti-Evropi) i iznutra (čovek, poput Gilgameša posle smrti Enkidua, vidi da i na njega dolazi red, i staje, poput svojih predaka, u stavu mirno pred Višnjim poretkom). Četrdeset soneta u „sedam lirskih krugova“ i, kao autopoetičko svedočenje, prozni zapis „Očeva odškrinuta vrata“ čine „Žeženo i nežno“ zbirkom stroge kompozicije, koja se ne daje čitaocu „raspasom na sokak“ (Gavril Stefanović Venclović), nego ga poziva na odgovorno čitanje stihova čiji je cilj da, kako reče sam Hamović, „natpevaju nulu“(„Glasovi“).

ČOVEK U SVETU Ako nešto znamo, znamo da smo se, pavši sa visine, razbili u stotine krhotina.„Drobim se olako. Ja, porozni komad,/Zalomljen nekada od boljeg komada“, veli pesnik u pesmi „Komad“, znajući da Neko (ko, po Rilkeu, „neizmerno nežno padanju našem daje smer i sklad“) želi da čovekovu „paramparčad vrati u celo“. Na tragu otkrovenja apostola Pavla da smo podeljeni na unutrašnjeg i spoljašnjeg čoveka, Hamović ukazuje da spoljašnji čovek glumi tuđe uloge, koračajući ka Zapadu i „krvavoj zvezdi opšteg poništenja“, ali da u njemu ipak „veje nekom nepropadljivošću“ (Momčilo Nastasijević) ono što pesnik vidi kao „sunce sunaca (veliko sutrašnje)“. Pošto smo rod, i pošto smo obdareni da možemo, u trenucima naročite koncentracije, videti šta se zbiva u dušama onih koji nas okružuju, pesnik i u bližnjima prepoznaje trenutke buđenja u Večnu brigu („Tužna žena iz gradskog autobusa“), kao i dostizanje „vršne kote“ onih znanaca koji „zalaze ka ćutećoj strani“ („Praznine“).
Tin Ujević je umeo da izgovori „Ja bezimeno ustrajem u braći“, i da to ne bude patetično. Hamoviću je pošlo za rukom da bližnjima zablagodari, počinjući pesmu „Pohvala“ rečima „Predobri moji“, i dokazujući da svi mi živimo zato što su nas drugi gradili i čuvali od nebitija, koje u svakog zuri pogledom Disove „Nirvane“. Da bi se krhotine prvotne palosti iscelile, potrebni su celovi bližnjih:„Mnoga se ljubav kroz mene telovi,/Ujedno ostah kad štošta napuknu;/Vi ste urasli, sastavni delovi,//Preostaćete (ko mi to natuknu?)…/Zastor se razdre, padaju velovi – / Vole me, cele neznani celovi“ („Pohvala“). Zato u Hamovićevoj knjizi ima mesta i za dedu, bivšeg „švapskog logoraša“, „u cokulama što prepliva Rajnu“ („Pojam“), za pokojnog oca, koji je odškrinuo vrata sveta („Vrata“), i za majku čija „svesilina“ „u tamnom zamahu“ „pohađa dve (rođene) bivše dečje glavice“ („Majka, iza kapaka“), i za ženu („Od guste zemlje i od vode si/ Pala u ove ruke nespretne“, kaže čovek svojoj čovečici u adamskoj pesmi o Susretu, „Preobraženje“), i za sina („Sin moj, najbolja od jesenjih vesti//Odgovor svemu što klone,sustaje“), jer nosi ime onog koji je vaskrsnut iz groba („Lazar, koji raste“).

[restrictedarea]

PESNICI I PRECI U uvodnom sonetu, „Današnjim pesnicima“, Hamović ukazuje na bekstvo savremene poezije od nasušnih zadataka orfejstva, od kojih je prvi i osnovni – kroćenje zveri u sebi i svetu. Savremeni pesnik ne veruje rečima, jer ne veruje Reči („u strahu od same mogućnosti spasa“, rekao bi Hamović). A ukrotiti sebe je moguće samo potragom za onim što je u nama, a nije samo naše, nego je i naših (po Ivanu V. Laliću, glasovi mrtvih nisu mrtvi glasovi). Jer, kako reče autor „Žeženog i nežnog“, u autopoetičkom zapisu „Očeva odškrinuta vrata“, „sržna poezija može jedino biti ispisana na jeziku našeg detinjstva, začetom u roditeljskom domu, zaštitnom prostoru svake (odrastanjem sve nezbrinutije) jedinke.“A čim čovek, u duhovnom smislu, doraste za ličnu bravu, on odmah kreće putem koji ga vodi do brava sabornog postojanja („Nebitan među bitima,/Uvezan tvojim nitima/ Do prve, zlatne žičice“, kaže pesnik u „Gospođi Žiči“).
Ako je lično postojanje zasnovano na postojanju bližnjih (pošto voleti bližnjeg kao samog sebe ne znači voleti ga kao što volimo sebe, nego voleti ga jer je on naše istinsko ja), onda ni pesničkog postojanja nema bez Drugog. Drugi, poput Novice Tadića, kome je posvećen jedan od soneta u „Žeženom i nežnom“, u doba kad „nema nam dana bez srama“ (to je, o našem dobu, pokojni pesnik iz Smriječna izgovorio u jednom razgovoru s Hamovićem), može pomoći da se preživi svakodnevica. Drugi može biti i knez pesnika, kao Dučić u Hamovićevom sonetu „Knez Duka“, uzor jer je tvorac „bodre čistine“; on je, takođe, i Stevan Raičković iz „Bajke o majstoru“ koji:„Opravlja, pevom“.
Pesnici koji su preci postavljaju ozbiljan zadatak, prekorevajući lakoumne i površne:„Tek se podvuku između redova/Katkad pomole iz svoje potaje/I prekore me: sinko, sramota je//Još ne gazduješ kako ti sledova/Gde buči pustoš nismo oklevali/U krv smo legali, otud pevali“… Po svemu sudeći, Hamović se i za sonet opredelio zbog vernosti precima (u „Lakoj etidi“ on svoju odluku ovako brani:„Iz nehata ka nemaru/ Lirika u stvarnom kvaru/Proizvodi prah i paru//Dotle pomni sonetari/ I okviri svesni, stari/Uobrče srž u stvari“). Samo da reči ne budu tantuzi.

ŽEŽENO U OGNJU ISTORIJE Da bi se zlato očistilo, da bi postalo „žeženo“, neophodno je da prođe kroz oganj. Oganj žeže. A na našem prostoru, bilo ga je, ima ga i biće ga u skoro svakom pokolenju živih, koji su, kako reče Milutin Bojić, baštinici „zemlje oluje“. I naše reke, poput Morave, koja, kao u „Smrti vojvode Prijezde“, može i da othrani i da sahrani, nisu puka voda, nego su „lozinka zemne i podzemne žeđi“ („Morava“). U tom prostoru i u oktobru, mesecu zlatne jeseni, čovek može biti streljan među taocima, ispunivši „kvotu u dospeloj smeni“ („Streljanje u Kraljevu“). Pesnik u svom narodu, koga tuđin često uzima za taoca, mora biti „čuvar starog muškog plača“, pogotovo kad ugleda jagnjad sa Kozare okupljene oko Majke jagnjeta, koji je i Pastir.
A odmora od kuljanja tame u naš svet nema, čak ni posle tako mnogo krvarenja u prošlosti:„U bezveri u komori/ U nekažnjenoj gomori/ Dušomor – ni da odmori//Još metnuti nam oglavi/I vrag mamuza stoglavi/ U galop svoj, vrtoglavi“ („Vrtoglavica“). Tako nam je vekovima. Umorni smo toliko da vapijemo za propašću koja spasava („Propašću spasi. Kad nije drugog spasa,/ Kaznom nagradi za greh“, veli Nastasijević u „Đurđu Brankoviću“).

OBNOVA OČINSTVA Osnovno načelo očinstva izrekao je apostol Pavle:„Ugledajte se na mene, kao i ja na Hrista“. Jedan naš seljak ostavio je, na svetopavlovskom tragu, amanet da mu na grobnom kamenu ispišu ovo:„A sad deco i unuci moji,/Dobro znate šta vam dužnost stoji:/Poštuj Boga i bližnjega svoga,/Pridrž’te se karaktera moga“. Hamović, na tragu obojice, u „Očevim odškrinutim vratima“, ističe:„Retko se kome može dogoditi da mu, ma kad u času konačnog odlaska, roditelj ne postane bogolik, a po odlasku obogoličen. Ako mi „po grehu“ roditelj nije bogosličan, na šta sam grešan ličim i šta će od mene naposletku biti?“ Zato nije nimalo slučajno da na početku srpske književnosti stoji žitije oca koje je napisao sin – Sava o Simeonu; u tom žitiju, „porodična svetlina prepovija sva druga značenja“, kaže autor „Žeženog i nežnog“. U pesmama „Sava“ i „Simeon“ koje, doterane, Hamović prenosi iz „Matične knjige“, to se i vidi kao zalog pesništva sržnog: očinstvo i sinovstvo se ulivaju jedno u drugo, da bi se slili u njegoševsku „opštega Oca poeziju“, koja, kao umna sila, „toržestvuje nad ovom grdnom mješavinom“. I predeo porekla (pesma „Hercegovina“) postaje zaloga da se može stići „u tabor bližnjih kneza čestitoga“, jer Kosovski boj ne prestaje od kada je prestao, u suton Vidovdana 1389. godine.
I tako, opet po Hamoviću, reči narastaju „u delatnu silu od nabreklih zvučnih sokova i ukupne dozrelosti. A život deluje nepoderiv“. Nije malo za čoveka koji je zašao u pedesete, čak i u 21. stoleću, tako udaljenom od Rođenog u Vitlejemu radi nas ljudi i radi našeg spasenja.

[/restrictedarea]