Prvi balkanski rat – Vojska za sva vremena – Drugi Gvozdeni puk ,,Knjaz Mihailo“

Piše Vladislav Jovanović

Legendarni puk kao paradigma rodoljublja i inspiracija za današnje i buduće generacije

Obeležavajući velike jubileje: ,,Vek od oslobođenja Stare Srbije i Vek slave Drugog pešadijskog Gvozdenog puka i njegovog učešća u Oslobodilačkim ratovima Srbije 1912-1918“. Organizatori i pokrovitelji proslave (Opština Prokuplje, Komanda 3. brigade Vojske Srbije iz Niša i Ministarstvo odbrane Vlade Republike Srbije) priredili su okrugli sto u Narodnom muzeju Toplice. Među dvadeset petoro istkanutih istoričara, publicista, književnika i novinara uzeo je učešće i naš ugledni diplomata Vladislav Jovanović, rođen u Toplici. Ovo je njegov integralni i autorizovani tekst.

U epidemiji opšte amnezije i sugerisane krivice što smo slobodoljubiv, istorijski i državotvorni narod, koja nam se sračunato i sa zadnjom namerom imputira sa zapadne strane, možda bi i jedinstveni i legendarni Drugi Gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“ bio prepušten čudima prolaznosti i tihom zaboravu, da ga veliki rodoljub i poštovalac doprinosa Gvozdenog puka stvari srpstva, slobode i uzvišenosti žrtve, Mirko Dobričanin, nije izvukao iz fioke vremena i svojom knjigom natopljenom divljenjem i ljubavlju podario sadašnjim i budućim generacijama. Knjiga ,,Toplički Gvozdeni puk ‚Knjaz Mihailo‘“ predstavlja ne samo veličanstveni spomenik herojima Gvozdenog puka, nego i podsetnik vapijuće potrebe današnjoj zamorenoj i raspamećenoj Srbiji da sloboda, država, dostojanstvo i uvažavanje ne kupuju, niti dobijaju savijanjem ili kapitulacijom, već se osvajaju principijelnim stavom, odlučnošću i beskopromisnošću u odbrani vitalnih i legitimnih nacionalnih vrednosti i državnih interesa.
Koliko je ta knjiga stigla u pravo vreme pokazuje savršena tišina s kojom se ispraća i otpravlja u dubine istorije Stogodišnjice Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata koji je ubrzo sledio. Istoriografija, politika, mediji, Srpska akademija nauka i sve vrste lepih umetnosti, kao da su se zaverili da o toj svetloj Stogodišnjici drže jezik za zubima što je moguće duže. Nema većeg pokazatelja našeg moralnog i nacionalnog posrnuća od toga. Dok je Gvozdeni puk „Knjaz Mihailo“, kao i ostali pukovi i divizije tadašnje junačke srpske vojske vijali pobedničke trobojne zastave, sadašnja srpska pokolenja ističu samo bele zastave. Da se ne radi o izuzetku pokazuje i bledo i šturo obeležavanje Dvestogodišnjice Prvog srpskog ustanka, pre osam godina, koje je više otaljano nego iskreno i odgovorno proslavljano.

POMINJANI KAO „NAJ“ I „JEDINI“ Toplica je poznata po rađanju heroja. U oba svetska rata bila je proslavljeni ustanički kraj. Ustanak pod vojvodom Kostom Vojinovićem 1917. zadivio je i saveznike i neprijatelja koji je ipak bio varvarski svirep prilikom njegovog ugušenja. Mnogo pre Lidica, Oradura, Gernika i Babinog Jara, dogodio se Bojnik. Svet je sa užasom saznao za spaljivanje nekoliko stotina tamošnjih stanovnika od strane bugarskog okupatora u lokalnoj pravoslavnoj crkvi. Okupatorska zverstva nisu Srbiju mimoišla ni u Drugom svetskom ratu. Nemački pokolji u Kragujevcu, Kraljevu, Šapcu i na Banjici, i zločini ustaške Hrvatske u Jasenovcu, Jadovnu, Glinskoj pravoslavnoj crkvi i brojnim jamama širom sadašnje Hrvatske i Bosne i Hercegovine, imali su mali publicitet na Zapadu i u svetu uopšte, dobrim delom i krivicom naših tadašnjih vlasti koje je više zanimalo njeno održavanje nego utvrđivanje i širenje istine o srpskim masovnim stradanjima.
O junaštvu Gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“ u brojnim bitkama tokom šestogodišnje odbrane Srbije i njenom oslobođenju, knjiga Mirka Dobričanina obiluje mnogim uzvišenim primerima. Ratni bilans ovog puka obogaćen je i brojnim priznanjima, nagradama i domaćim i stranim odlikovanjima sa prefiksom naj i jedini. Jedini je nosio laskavi i prestižni naziv Gvozdeni. Proglašen je najhrabrijim pukom najhrabrije vojske u ratovima od 1912. do 1918. godine. Od 16.000 njegovih boraca, više od pola njih su prineli svoj život na oltar otadžbine, dok su mnogi preživeli ostali invalidi. Među herojima ovog puka je legendarna Milunka Savić, čija vojnička prsa su bila načičkana domaćim i stranim ordenjem, na prvom mestu „Karađorđevom zvezdom sa mačevima“. Da se takva rodoljubiva i hrabra žena vojnik zatekla u vojsci neke velike zemlje, ona bi bila slavljena možda više od Jovanke Orleanke, i ne bi joj svetsku slavu i publicitet prigrabile problematična Mata Hari i druge mnogo manje značajne učesnice u Prvom svetskom ratu.
Junaštvo, odricanja, bezgranična ljubav prema otadžbini i spremnost da se žrtvuju za njenu slobodu krasili su svih 16.000 heroja Gvozdenog puka. Antička Helada imala je jednog Leonidisa, a mala Srbija je u ratovima od 1912. do 1918.godine imala 16.000! Njihovo junaštvo i spremnost na žrtvu za Srbiju i srpski narod dižu ih na olimpijske visine i stavljaju uz rame sa junacima Termopila. Da ovo nije samo stilska figura, dovoljno govore dva od mnogih primera jedinstvenog junaštva koja se u knjizi navode:
Kaplar Ilija Đorđević iz sela Mađare kod Prokuplja odlikovan je Zlatnom medaljom za hrabrost ,,Miloš Obilić“, zato što se u Balkanskom ratu za oslobođenje od otomanske Turske prijavio tri puta kao dobrovoljac za izvršavanje najopasnijih zadataka. U bici na Bregalnici, 30. juna 1913, u poslednjem jurišu na kotu 550, pogođen je u nogu. Umesto odlaska u previjalište, ostao je u borbenom stroju u nastavljenoj žestokoj bici sa hrabrećim poklikom svojim borcima ,,Guraj, treća četo“ pre nego što ga je smrtno zrno pogodilo.
Kapetan Ljubomir Najdanović, iako ranjen, primio je komandu jedne čete čiji je komandir upravo poginuo. Čim je previjen, preuzeo je komandu bataljona, čiji je komandant pre toga takođe poginuo. Iako i dalje ranjen, neprijatelja je do nogu potukao, ali je u toj borbi i sam Najdanović izgubio život. Njegov posilni nije ga ni mrtvog napuštao i nije dozvolio da bude sahranjen na brzu ruku, već ga je prethodno upakovanog, za vreme ratnog zatišja odneo na leđima njegovim roditeljima i ženi u Niš. Smatrao je da je njegov komandant zaslužio da mu se oda dužno vojničko poštovanje najvećeg stepena.

 

NEMAR ZA OSUDU Mnoge bi zemlje volele da imaju ovakve junake, ali ih sve nemaju. Zato je za najveću osudu zaborav i nemar koji sadašnja Srbija pokazuje za nebrojane vojne i civilne žrtve koje smo imali u oba svetska rata i oružanim sukobima tokom nasilnog razbijanja bivše zajedničke države SFRJ. Još se ne zna ni njihov ukupan broj, niti sva njihova imena i prezimena. Ne zna se čak ni ukupan broj naših vojnih i civilnih žrtava od vazdušne agresije NATO-a, niti su zapisana sva njihova imena i prezimena. Vojna groblja srpskih ratnika u stranim zemljama, sem nekoliko izuzetaka, slabo se održavaju ili su zapuštena, kao ona u Češkoj i Norveškoj. Da je neka druga zemlja naše veličine imala i približni broj žrtava u dvadesetom veku ona bi im odavno podigla Panteon, što bi i njene građane i strance večito podsećalo na veličinu ljubavi i odanosti koju su izginuli imali za svoj narod i državu. Ovaj naučni skup koji se održava u slavu Gvozdenog puka ,,Knjaz Mihailo“ služi, između ostalog, i podsećanju današnje Srbije na njen veliki moralni i nacionalni dug prema nekoliko miliona sunarodnika koji su u 20. veku za njenu slobodu priložili svoj život.
Nažalost, patriotizam je danas žigosan kao najveće zlo, a evropejstvo se glorifikuje i uzdiže kao merilo vrednosti i cilj svakog ponašanja. U ime neizvesnog novog, anatemiše se i potiskuje sve staro. Oslobodilačka istorija, narodna tradicija, kosovska epika, guslarska pevanja, ćirilica i… proglašavaju se za anahronizam i zaostalost, koji vuku nazad, umesto evropejstvo koje navodno osigurava sigurnu budućnost. Drugim rečima, omalovažava se i potiskuje naš nacionalni identitet i državni kontinuitet u ime evropskog i mondijalističkog identiteta. Namerno se zaboravlja da nema čovekoljublja bez rodoljublja, kao što je mudro naglašavao pokojni profesor i akademik Mihailo Đurić.
Da ironija bude veća, takve zahteve i smernice upućuju nam države i krugovi čije zemlje vrve od nacionalnog zaklinjanja i simbola: SAD su bukvalno preplavljene, od industrije i trgovine do umetnosti i politike, veličanjem svoje istorije, ustava, društvenih vrednosti i morala; u tome idu tako daleko da ih napadno preporučuju i drugima, po potrebi, i uz upotrebu oružane sile. Velika Britanija je sinonim za tradicionalizam i konzervatizam, a njena himna počinje rečima:,,Vladaj Britanijo“, dok u odnosu na ostale zemlje, pogotovo manje i ranjivije, drži sa visine moralne i političke lekcije. Iako je poodavno izgubila status velike sile, Francuska ne prestaje da glača svoju bistu u ogledalu istorije i da se opija njenom veličinom. Turska je sve svoje građane, bez obzira na njihovo etničko poreklo, proglasila Turcima, a na svim javnim zgradama ispisano je krupnim slovima:,,Ponosan sam što sam Turčin“. Vlastite istorije i identiteta ne odriču se ni druge evropske zemlje, uključujući i bivše jugoslovenske republike, niti se to od njih traži. Sumnjičavi reflektori upereni su samo na Srbiju od koje se očekuje okretanje od svoje prošlosti i kretanje u budućnost po oznakama Brisela i Vašingtona.
Srbija ne sme da pristane na ulogu prokažene zemlje, a još manje da se samoprokazuje. Ona ima sve razloge da se ponosi sobom, svojom istorijom i časnom odbrambenom prošlošću. Još u ranom srednjem veku ona je bila jedna od četiri države sa izgrađenom nacionalnom svešću (druge su bile Bugarska, Danska i Portugalija). Zapadne zemlje koje sada sizerenski nadziru, u tom periodu istorije bile su nedefinisana demografska masa ili, kao SAD, nisu ni postojale.
Privlačeći pažnju sadašnjih srpskih generacija na istorijsku ulogu i viteške podvige Gvozdenog puka „Knjaz Mihailo“, ovaj naučni skup preprečuje put hoda vremena i zaborava i daje značajan doprinos očuvanju i jačanju srpske nacionalne svesti, ljubavi i poštovanja za svoju otadžbinu.
U srcu Karađorđevog parka, u blizini Hrama Svetog Save nalazi se spomenik trećepozivcu, koji su mnogo ranije podigli preživeli trećepozivci iz ratova 1912-1918.godine. Predstavlja srpskog vremešnog vojnika u pognutom izvidničkom stavu, sa natučenom šajkačom i opancima šiljkanima. Šetači retko zastaju pred spomenikom, ali on prkosi vremenu i opstaje. Kao korisnik parka, zastajem pred ispisnikom u kamenu i klanjam se njegovim senima. Nije čudno što se u meni ubrzo posle toga rodila pesma sa naslovom „Pred spomenikom trećepozivcu u Karađorđevom parku“. Sa Vašim strpljenjem, završiću izlaganje njenim čitanjem:

S torbom uprtom na ramenu
Ideš ozaren u susret plamenu.

Pognut pod teretom opreme teške
Kilometre mnoge prelaziš peške.

Da li na Cer, Rudnik ili Tekeriš
Žuriš da se s protivnikom odmeriš.

Sa’ l su ti selo il deca u oku
Dok se pripremaš za juriš u skoku.

Ili je stigla naredba komande
Da se ukopaš, ne mrdaš odande.

Slivovi reka, polja, stenje rodno
Najbolje znaju što si za njih podn’o.

Trećepozivče, borče u kamenu
S bolom gledam tvoju sliku stamenu.
Kad god te viđam u borbenom stavu
Posramljen pred tobom obaram glavu.

Kao i u vreme Rakića, danas,
Optužbe nemušte padaju na nas.

Srbiju više nema ko da brani
Heroji su sada postali strani.

Oteto Kosovo-zločin piratski
Sada se brani samo diplomatski.

Trećepozivče, ispisniče, brate,
Učini da se dani srama skrate.

Vojniče vremešni, rataru prosti
Tvoje vreme nek sadašnjem oprosti.