PIPCI PAMETNE SILE

Piše Milovan Danojlić

Naš običan čovek poseduje jednu vrlinu koja prevazilazi skučene i žalosne uslove nametnute od istorije. Ta vrlina se zove urođena gospodstvenost. Plemićki odmeren, uviđavan, pravdoljubiv, on i od Boga očekuje istu meru pravičnosti

Tako, dakle: veliki svet nas je izložio delovanju smart power-a, odnosno pametne sile. Pridev smart je mnogoznačan; upućuje na promućurnost, visprenost, promišljenost, prepredeni um. Pronalazak je američki. Sila i pamet se najčešće isključuju; ovde je, verovatno, posredi pokušaj urazumljivanja, zarad povećanja efikasnosti. Godine 2009, novopostavljena ministarka Hilari Klinton je, pred senatorima, izložila dopunjeni koncept spoljne politike kao ukrštaj dotle primenjivanih hard & soft power-a. Mi smo, godinama, bili zamorčad te dve varijante, tj. naizmenične primene štapa i šargarepe. Bilo je dovoljno da, sa jedne ili druge strane Okeana, neko mahne jednim od ta dva argumenta, pa da proradi Pavlovljev refleks. Nego, mi smo, posle bombardovanja i opšteg osiromašenja, postali relativno laka ciljna grupa. Metoda nije smišljena zbog nas.
*
Program je predviđen za planetarnu upotrebu. U njemu sadejstvuju klasična diplomatija, tajne službe, ekonomija, politika, kultura i vojna sila, kako bi se postigla vodeća uloga Imperije na globalnom planu. Jedno vreme smo se čudili ponašanju američkih ambasadora u Beogradu; ono je išlo do nepristojnosti i drskosti. Nismo znali da im je ovladavanje političkim, ekonomskim i duhovnim životom poverene zemlje u opisu radnog mesta. Deluje se na državni vrh, ali i na pokrajine (lands) preko „nezavisnih“ medija i „nevladinih“ organizacija uvedenih u platne spiskove vidljivih i nevidljivih sponzora. Iskusni obaveštajac Vladimir Putin je bez dvoumljenja procenio situaciju i nagovestio kontrolu finansiranja domaćih opozicionih grupa. Iz propagandnih centara Zapada je odjeknuo vrisak negodovanja. Putin je proglašen za diktatora. Sličnu zamisao je, pre pola veka, izneo Šarl de Gol. Po njemu, francuski građanin može da radi za stranu državu jedino sa znanjem i odobrenjem svoje vlade; u protivnom, dobija status inostranog agenta i gubi francusko državljanstvo. De Gol nije bio diktator, već odgovoran državnik.
*
U sprovođenju „pametne moći“ ambasadoru Imperije je dodeljena uloga generalnog direktora mešovite kompanije. Pored diplomatske misije, on bi trebalo da bdije nad pravcem društvenog razvoja, da poučava, opominje i usmerava, da pomaže, savetima i novcem, izvesne sektore, da drži na vezi poverljive ljude u štampi, da bude u dosluhu sa istaknutim pojedincima, dobrovoljnim saradnicima, kao i plaćenicima. Mi tu radnju poodavno pratimo, slušajući, posramljeni, poslanike iz Novog i Starog sveta dok nam, preko elektronskih medija, daju uputstva uoči skupštinskih izbora, gledamo ih kako vršljaju po opštinama i preduzećima, obavešteni smo o svakom kompjuteru poklonjenom nekoj osnovnoj školi. Ako smo pomišljali da sve ono dolazi iz neodmerene lične preduzimljivosti, sad znamo istinu: reč je o državnom programu internacionalnih razmera…
*
…Prekjuče, na ulici, nađoh banknotu od jednog dolara, prilepljenu uz mokar asfalt. Godina emisije: 2009. Toliko su ga, u trenutku izbijanja Krize, naštampali, da je jedan dospeo i u moju tihu ulicu u jugozapadnom kutku Evrope. Dollaria (Frojdova kovanica!) je sveprisutna; ako joj država ne zakoči prodor, pojedinac je nemoćan. Sve što sam, u toku proteklih dvadeset godina njenog pohoda na planetu uspeo da izvedem, svodi se na seriju članaka, na nekoliko prkosnih pesama, i na izbacivanje coca-cole iz spiska kućnih kupovina. Stefana i Borislava sam, nekako, nagovorio da ne ulaze u „McDonald’s“; prešli su na „Quick“, što je isto. Pomoć USAID-a bih rado i glasno odbio, ali mi je niko ne nudi.

[restrictedarea] *
Dolarija je rodno mesto svih strahota koje su se modernom čoveku nadvile nad glavom: ratnih pretnji, ekološke katastrofe, ekonomskog kolapsa. Ona je svetski centar za održavanje kapitalističkog poretka po svaku cenu. Ona, kao nekad Kominterna, nadzire idejnu čistotu liberalne ekonomije. Mi smo kapitalističko poslovanje prizivali kao pogodbu racionalizacije proizvodnje, a dobili smo tvrdu ideološku opciju sa povećanjem siromaštva i nezaposlenosti. Nema spasa izvan delovanja slepih ekonomskih nužnosti; nema ga ni sada, kad se sistem davi u sopstvenom izmetu… Gadafiju je, zbog eksperimentisanja sa islamskim socijalizmom, skinuta glava sa ramena. Kapitalizam je, danas, pre svega jedna nezamenljiva ideologija, pa onda sve drugo. Naša privatizacija je počela borbenim dejstvima novih skojevaca. Čikaški momci su se razmileli po istočnoj Evropi sa ovlašćenjima politkomesara. Malo je trebalo pa da Rusija potone u močvaru sibirskog bogatstva ispalog iz okvira državnog nadzora. Medved je otvorio jedno oko, protegao se, i pokidao lance. I to, sad, ne mogu da mu oproste.
*
U poretku, zasnovanom na iskorišćavanju i otimačini, u protekla dva veka zaveden je izvestan red. Kod nas takvog reda nema. Zakoni su u zametku ili su razlabavljeni. Tranzicija je protekla u znaku uništavanja svih postignuća narodne privrede, vođena kao organizovani kriminalni poduhvat. Kako se to neki političari, do juče golje, preko noći obogatiše? Njihovi spoljašnji inspiratori peru ruke. Izvorna ideja je čista; na Balkanu su je uprljali primitivci. A svi oni, da se u prah pretvore, ne bi Madofu ručka osolili. Gazda ne zazire od protivrečnosti: on optužuje, sudi, oslobađa, kako mu kad zatreba. Krah finansijskog sistema je zaustavio intervencijom neviđenih razmera: odrešio je kesu, po primeru državnog socijalizma. Pametnu silu hvataju nastupi ludila. Narodi zemaljskog šara ćute; tek poneko ponešto procedi kroz zube. U najtežem položaju su male i slabe zemlje; mi smo pristali na mnogostruku zavisnost. Penzije i plate nam zavise od MMF-a. Razvlašćeni u svojoj kući, okupirani na Kosovu, osuđeni u Hagu, osporene prošlosti, zaprečene budućnosti, nismo, ipak, lišeni utehe. Nju nam je, u XIX veku, zaveštao Jovan Đorđević (1826-1900) prvim stihom i danas važeće himne.
*
Ne znam da li još neka svečana pesma, negde u svetu, počinje obraćanjem Bogu pravde. To je topao uzdah iz grudi celog naroda, uzvišeni izraz smernosti i moralne čestitosti, objava vere u najviši, kosmički poredak. Taj stih je dostojan čoveka našeg tla… Naš običan čovek poseduje jednu vrlinu koja prevazilazi skučene i žalosne uslove nametnute od istorije. Ta vrlina se zove urođena gospodstvenost. Plemićki odmeren, uviđavan, pravdoljubiv, on i od Boga očekuje istu meru pravičnosti. Na jednom mestu, usput, od Višnjeg se traži da nam se nađe u pomoći „kad nastupe borbe dani“. Rat je zlo, koje povremeno nastupa, pa mu valja odoleti. Sa pobedom ili bez nje. I to je sve. Amerikanci su za himnu uzeli jednu epizodu iz rata protiv Engleza, kod Baltimora, 1814. Bog se pominje kao kaparisani saveznik, onako kako se pojavljuje i na dolarskoj novčanici. „In God is our trust.“ Inače, engleska „krv je očistila zemlju koju su uprljali.“ Englezi se mole za Kraljicu, a ona će se pobrinuti za sve ostalo. Bogu je dato da razbije neprijatelje, da ih sruši u prašinu. („Scatter our enemies and make them fall“). Svuda, osvetničko likovanje, svuda krv. Francuzi, već, ne znaju kuda će sa onim rasističkim , ksenofobičnim leur sang impur:
Nek njihova prljava krv
Natopi naše brazde!

A naši su spremni da prihvate presudu Vrhovnog bića, kakva god bila. Oni se nadaju strahujući, strahuju ne gubeći nadu. To je u vizantijskoj, grčkoj tradiciji. Elpis je istovremeno označavao zebnju i nadu.
*
Paskal nas je upozorio da je pravda bez sile nemoćna, a sila bez pravde zločinačka. Vaš pismopisac je, svojevremeno, sročio epigram pod naslovom Nemoćno pravo:
O zemljo moja, duše blage,
Badava ti pravo, kad nemaš snage!
Naoružaj se i ojačaj
Da bi ti pravo dobilo značaj.

Matavulj, u jednoj pripoveci iz vremena Hercegovačkog ustanka, napomenu da bi nam, za ispravno sagledavanje našeg položaja, dobro došao izoštren vid. Po Matavulju, „simvol snage srpskog naroda je… snaga bez očiju.“

[/restrictedarea]