Petar ISKENDEROV: “Katalonija na kvadrat”

Krajem odlazeće godine, u Evropi se ponovo aktivirala diskusija povodom porasta separatizma i nacionalizma na prostoru EU i uzduž njenih granica. Odmah iza objavljivanja mogućnosti sprovođenja referenduma po pitanju izdavajanja Škotske iz sastava V. Britanije i uspeha katalonskih separatista na lokalnim izborima u Španiji, Srbija je pozvala na novo “prestruktuiranje” Kosmeta. Srpska vlada je predložila međunarodnoj zajednici da razmisli o preuređenju te samoproglašene države po bosanskom ili katalonskom modelu, sa pružanjem najšire moguće autonomije lokalnim Srbima.

Koliko se može suditi po izvorima iz Beograda i Prištine, radi se o davanju specijalnog statusa Srbima koji kompaktno žive u severnim delovima Kosmeta. Prvo su u Beogradu predložili da se Kosmet preobrazuje po bosanskom modelu, u zajednicu dva državotvorna entiteta.[1] Međutim, kada su srpske vlasti uvidele negativnu reakciju EU na takav korak, srpske vlasti su pripremile novi dokument. Po informacijama AFP on predviđa pružanje Srbima “visokog stepena autonomije” po modelu španske autonomne oblasti Katalonije, sa jačanjem njihovog punomoćja u svim pitanjima koja se tiču svakodnevnog života, obrazovanja, policije, pravosuđa, privrede i finansija.[2] U suštini, radi se o pretvaranju Kosmeta u Kataloniju na kvadrat – imajući u vidu samoproglašeni karakter kosovske nezavisnosti.

Kosovski “premijer” Hašim Tači već je proglasio plan vlade Srbije “neostvarivim”, “antievropskim” i “zastarelim”. “Ja sam se konsultovao sa svim evropskim zvaničnicima i mogu vam reći da će taj dokument ostati samo maštarija Beograda” – izjavio je on na zasedanju svog kabineta.[3]

Ocene o događanjima na Balkanu i na kontinentu u celini, u samoj Evropi nisu toliko nedvosmislene. Između ostalih, španske novine El Paisu oči kriznih pregovora o evropskoj budućnosti konkretno rasuđuju o opšteevropskoj krizi koja je dovela do “raspada krhkog jedinstva, formiranog oko nekih zajedničkih ciljeva i zajedničke zabrinutosti”. List ukazuje na postojanje nekoliko konfrontirajućih čvorova u formalno “jedinstvenoj Evropi” – od konfrontacije “centra protiv periferije, Juga protiv Severa, žestoke štednje jedinih naspram rasipništva drugih – sve do krize samog pojma “nacionalnog identiteta”.[4]

Poslednja okolnost je možda i ključna u shvatanju onoga što se danas događa u Evropi, a posebno u njenim konfliktim regionima, uključujući i Balkan. Kao što je američko izdanjeTheWallStreetJournalprimetilo – “Slabljenje EU zajedno sa teškim socijalno-ekonomskim okolnostima koji će biti prisutni u narednim godina, dovešće do preporoda nacionalizma i ekstremizma, što mi već primećujemo u tako različitim zemljama kao što su Mađarska, Finska, Ukrajina i Grčka”. Nije se teško uveriti da nacionalističko i ekstremističko raspoloženje obuhvata kako “problematične” zemlje EU, tako i države koje se smatraju ekonomskim obrascem za svoju sabraću u EU – poput Finske ili te iste Velike Britanije.

The Wall Street Journal konstatuje da je “epoha jačanja evrointegracija očigledno ostala iza nas” i poziva svoje čitaoce da se pripreme za “pojavu na kontinentu sve novijih i sve odvratnijih i otvoreno zastrašujućih političkih grupacija”. Po mišljenju organa američkih poslovnih krugova, u današnjem svetu “vodi se borba između dveju epohalnih sila” – “integracionih sila” i “sila nacionalne isključivosti zasnovane na rasi, krvi i radikalizaciji vere”.[5]

Lideri praktično svih separatističkih partija i pokreta – u Škotskoj, Kataloniji, zemlji Baskijaca ili severu Italije – koriste uglavnom parole o sticanju finansijske nezavisnosti, kao sredstva za rešavanje suštinskih socijalno-ekonomskih problema. Očigledno će upravo te ideje biti u osnovama referenduma za samoopredeljenje Katalonije, koji po podacima španskih novina LaVanguardiamože da se održi već 2014. godine.[6] Takođe se aktivno koristi teza o anacionalnoj suštini Briselske birokratije i međunarodnih finansijskih krugova. Slična argumentacija zadobila je veliku društvenu podršku i pred sobom ima određenu zasnovanost.

Međutim, čak i na takvom “defragmentovanom” evrofonu, šanse za to da će EU i tim pre SAD, pozitivno reagovati na prestruktuiranje Kosmeta po bosanskom ili katalonskom modelu – ravne su nuli.Osim toga, ozbiljnu prepreku za realizaciju sličnih planova predstavljaju i – u krajnjem slučaju u ovom trenutku – i sami kosovski Srbi. Jer predloženi model široke autonomije u okviru Kosova, za njih znači ćutljivo priznanje centralnih vlasti u Prištini. Nije slučajno upravo na tu okolnost skrenuo pažnju Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik – tradicionalno veoma zainteresovan za diskusiju o prestruktuiranju Balkana. Po njegovim rečima, jedino “smisleno” rešenje kosmetskog problema može predstavljati njegova podela. Što se tiče preformatiranja pokrajine po “bosanskom” ili “katalonskom” modelu, po njegovom mišljenju to predstavlja pogrešan pravac. “Ako vi priznajete status entiteta za sever Kosmeta, iz toga sledi da ćete vi biti praktično prinuđeni da priznate Kosovo kao nezavisnu državu”.[7]

Današnja kriza u EU već je dala moćan impuls najrazličitijim dezintegracionim procesima u Evropi – finansijsko-ekonomskim, političkim, regionalnim, etno-konfensionalnim. Iz tog ugla, postojeće granice na Balkanu nipošto se ne mogu smatrati konačno formiranim. Međutim, modeli rešenja kosovskog, bosanskog i drugih problema, treba da se izgrađuju na osnovama zadovoljavanja interesa svih strana koje su uvučene u konflikt. U slučaju nove “platforme” Srbije za Kosmet, realni troškovi i gubici srpske strane uveliko prevazilaze iluzorne kalkulacije. Pa čak i ukoliko zarad podrške takvim kalkulacijama bude organizovan sastanak Predsednika Srbije Tomislava Nikolića i kosovskog lidera Atifete Jahtjage, o kome se aktivno govori poslednjih dana u Beogradu i Prištini.[8]