Velika haška opsena

Piše Nikola Vrzić

Ako je UNPROFOR tvrdio da su muslimanske snage u Sarajevu gađale sopstvene građane, i ako je optužbu za sistematsko terorisanje civila u Sarajevu Haško tužilaštvo svelo na 10 (deset!) snajperskih napada i ne više od 20 (!) granata sa srpskih položaja, a Savet bezbednosti UN na zatvorenoj sednici odlučio da se dokumenti u vezi sa Srebrenicom sakriju za narednih 30 do 50 godina, znači li to da ponajveća srpska krivica, zapravo, leži u tome što smo se našli na pogrešnoj strani propagandnog rata? 

Odavno smo, postiđeni strašnim zločinom, postali uvereni da su bosanski Srbi 27. maja 1992. godine ispalili tri granate na ljude koji su čekali hleb u sarajevskoj Ulici Vase Miskina. Ubili 26 i ranili 108 građana Sarajeva. I ko zna dokle bismo živeli u tom uverenju, u teškom stidu i krivici, da nas Tužilaštvo Haškog tribunala nije ubedilo u suprotno. Tužilaštvo je Haškog tribunala, goneći Ratka Mladića i Radovana Karadžića (i) zbog sistematskog terorisanja građana Sarajeva granatama i snajperima, iz spiska zlodela koja im se stavljaju na teret, iz spiska snajperskih metaka i granata koje su zbog njih dvojice padale na Sarajevo, izbacilo masakr u Vase Miskina. Znajući nešto što mi ne znamo, u taj ga spisak zločina, za koje su odgovorni Srbi, haški tužioci nisu ni uvrstili, što će reći da znaju da je za masakr odgovoran neko drugi…
Pri čemu naša dosadašnja uverenost u sopstvenu krivicu ostaje kao podsećanje na žestoku i dugogodišnju medijsko-političku propagandu koja nas je do te mere pokorila da se bezmalo nismo usuđivali ni da posumnjamo u istinu koja nam je bila servirana kao poslednji obrok osuđeniku na smrt. Dok nam, jel’, samo Haško tužilaštvo nije dokazalo da je taj poslednji obrok predstavljao jednu običnu prevaru. Ali nije to i jedina, čak ni najveća podvala koja nam se razotkriva pred očima, a da srpska javnost o njoj ne sme ni da zucne.

10 I 10 Informacije koje slede, naime, ekskluzivne su samo zbog toga što niko drugi u Srbiji nije mogao/hteo/smeo da ih objavi. Njihovim objavljivanjem „Pečat“ svedoči da jeste list slobodne Srbije, ali i da svi ostali srpski mediji, ćuteći o informacijama koje su svakome dostupne na sajtu Haškog tribunala, to nažalost nisu…
Hag, kao mesto na kojem se utvrđuje istorija ratova u bivšoj Jugoslaviji, i utvrđuje (srpska) krivica za te ratove, postao je i kudikamo značajniji posle nedavne oslobađajuće presude hrvatskim generalima Antu Gotovini i Mladenu Markaču; kudikamo značajniji zato što nam je ta presuda, i reakcije na presudu, i definitivno pokazala da se tu ne radi o individualnoj, već o (našoj) kolektivnoj krivici ili (tuđoj) nevinosti. Pa su tako čitava „Oluja“ i hrvatski Domovinski rat, oslobađajućom presudom dvojici pojedinaca, postali legitimni i sasvim nesporni (Doris Pak, nemačka evroposlanica: „Sud je revidirao njihovu ulogu u ratu, kao i ulogu Hrvatske u ratu. Operacija koja je dovela do povratka okupirane teritorije sada se može gledati u drugačijem svetlu. Domovinski rat je bio pravedan i odbrambeni rat“); dok je, samo li nastavimo tom logikom, osuđujućim presudama srpskim generalima, i to zbog udruženog zločinačkog poduhvata, presuđeno i svima nama da smo udruženi zločinci.
E sa takvom opasnošću, da nam se presudi još i gore nego što nam je presuđeno dosad, van svake medijske pažnje u Hagu teku suđenja Radovanu Karadžiću, bivšem predsedniku Republike Srpske, i Ratku Mladiću, generalu, nekadašnjem zapovedniku Vojske Republike Srpske. I imamo tu šta da čujemo, samo što nema ko da čuje…
Prošlo je, rekosmo, potpuno nezapaženo da su Srbi oslobođeni odgovornosti za masakr u Vase Miskina; gotovo da niko ni primetio nije da je Sudsko veće, na zahtev odbrane Radovana Karadžića, već odbacilu čitavu (i to prvu!) tačku optužnice, za genocid u sedam BiH opština.

Usput, naravno da se niko ni osvrnuo nije kada su u međuvremenu razobličeni i Tužilaštvo i Sekretarijat haškog suda; samo u slučaju Radovana Karadžića tužilaštvo je 78 puta uhvaćeno u (očigledno sistematskom) nedozvoljenom pokušaju da sakrije dokumenta od odbrane. Dok se Sekretarijat (još jednom) pokazao kao prikriveni saveznik Tužilaštva, smanjivši Karadžićevoj odbrani budžet za čitavih 150 hiljada evra, i to baš uoči početka iznošenja odbrane. Na toliko su, naime, odjednom procenili vrednost nedovršene Karadžićeve kuće na Palama – gde su nekretnine očigledno skuplje nego na pašnjacima na Vračaru – i odjednom odlučili da za toliko smanje budžet odbrane, iako su za tu kuću znali makar još otkako je Karadžić stigao u Hag, 2008. godine…
Ali šta je 150 hiljada evra nekretnine na Palama u odnosu na bombardovanje Sarajeva sa tih brda oko Pala, u odnosu na, kako su to haški tužioci definisali, sistematsko zlostavljanje civila u Sarajevu srpskim granatama i snajperima sa okolnih brda. Svi se, uostalom, jako dobro sećamo Sarajeva pod srpskim bombama, Sarajlija koje u strahu od srpskih snajpera nos ne smeju da pomole na ulicu. Koliko li je hiljada bombi palo na Sarajevo, koliko li se stotina, hiljada, snajperskih napada dogodilo u tri i po godine krvave opsade Sarajeva? Tužilaštvo Haškog tribunala, optužujući Ratka Mladića za sistematsko zlostavljanje civila u Sarajevu, izbrojalo ih je: 10, i još 10. Deset artiljerijskih napada sa jednom do tri granate, i 10, kako oni to nazivaju, snajperskih incidenata. Ukupno, dakle, dvadesetak granata i 10 snajperskih metaka, imenom i prezimenom ranjenog ili poginulog, po tvrdnji samog Tužilaštva! Za tri i po godine onoliko strašne opsade.
U optužnici se, istini za volju, navodi da je reč o ilustrativnim primerima tog zlostavljanja civila, ali ovoj je tvrdnji potrebno ozbiljno razjašnjenje, da ne kažemo raskrinkavanje. U prvobitnoj je optužnici, naime, bilo ukupno 76 imena ovako ranjenih i ubijenih Sarajlija; kako su vreme i dokazi odmicali, tako se ovaj spisak smanjivao, smanjivao, i došao do broja 10. Pri tom, Karadžićeva je odbrana tek otpočela (njega, doduše, terete za čak 16 snajperisanja), a Mladićeva još i nije, tako da bi i ova brojka mogla da postane još manja. I sad ukazujemo na logičan zaključak iz ovako doslednog smanjivanja broja žrtava srpskih snajpera: nisu ovo „ilustrativni primeri“ već svi primeri koje Haško tužilaštvo ima; jer, da primera ima još, oni bi ih i stavili u optužnicu, umesto što dozvoljavaju da im se prvobitni spisak svede na svega 10. A ako su 10 snajperskih i 10 artiljerijskih napada za tri i po godine građanskog rata dokaz sistematskog zlostavljanja sarajevskih civila, šta je onda 3.381 napad na civile i civilne objekte tokom NATO agresije 1999. godine, koja je trajala samo 78 dana? Ah, da, mi smo tada bili kolateralna šteta, pri čemu je 557 civila, ubijenih u tim napadima, tek bilo nešto kolateralnije oštećeno od nas ostalih.

MARKALE U HAGU Ali ni ova mizerna brojka granata i snajpera, koja već sama po sebi razvejava tu veliku propagandnu opsenu o gradu – mučeniku i Srbima – varvarskim mučiteljima sa brda, nije jedino što šokira kada se udubimo u Karadžićev i Mladićev slučaj pred Haškim tribunalom.
I dalje smo, dakle, u Sarajevu, zaronjeni u dokaze o sistematskom zlostavanju civila, iako nam deset ne deluje kao išta sistematsko. Idemo na pijacu Markale, idemo u 5. februar 1994. i 28. avgust 1995. U prvom je napadu ubijeno 66, a ranjeno više od 140 ljudi; u drugom, 43 ljudi je poginulo, a 75 ranjeno. Užasni zločini, van svake sumnje, za koje su, takođe van svake sumnje, Si-En-En i Kristijana Amanpur odmah optužili Srbe; ova se optužba pokazala toliko uverljivom da je i Haško tužilaštvo „Markale 1“ i „Markale 2“ uvrstilo među onih 10, odnosno 16 artiljerijskih napada na Sarajevo kojima tereti Mladića, odnosno Karadžića.
Bombaški napadi na Markale, uostalom, baš kao i Vase Miskina, i ostali su nam urezani u kolektivnu svest kao krvavi simboli varvarske srpske agresije, s tim što Vase Miskina iz ove priče tiho i neprimetno ispade…
A šta ćemo s Markalama? Iščitavamo svedočenja, izbegavajući pri tom svedočenja Srba. Njima, uostalom, niko i ne veruje, pa nećemo ni mi dok se ne uverimo u suprotno. Do tada, čitamo šta su Hagu govorili oficiri UNPROFOR-a. Među njima tek po jedan Rus i Ukrajinac, uglavnom Kanađani i jedan Novozelanđanin.
„Markale 1“, 5. februar 1994, o granati za koju su Si-En-En i Haško tužilaštvo optužili Srbe, govore balistički eksperti i oficiri UNPROFOR-a. U najblažem delu svojih svedočenja oni opovrgavaju, tj. unose razumnu sumnju u tvrdnju Tužilaštva (i Kristijane Amanpur) da su granatu ispalili Srbi, objašnjavajući da uopšte nije bilo moguće utvrditi ko je granatu ispalio, Srbi ili muslimani; ostatak njihovih svedočenja, pak, predstavlja tešku optužbu na račun Tužilaštva i Kristijane Amanpur, i na račun njihovih inspiratora.
Britanski balistički stručnjak Derek Olsop, sa Akademije odbrane Ujedinjenog kraljevstva, tako, pod zakletvom tvrdi da je bilo nemoguće utvrditi razdaljinu s koje je stigla smrtonosna granata, te je, samim tim, nemoguće van razložne sumnje okriviti Srbe da su je ispalili, naravno, pod uslovom da je cilj postupka da se otkrije istina. Džon Rasel, Kanađanin, major, u to vreme pomoćnik za vojna pitanja specijalnog predstavnika genseka UN-a Serđa de Mela, lično je pregledao krater i naveo da nije bilo moguće odrediti ko je ispalio granatu, te da je u skladu s tim komandi UNPROFOR-a u Zagrebu 6. februara, dan posle tragedije na Markalama, upućen izveštaj sa zaključkom da su obe strane, i srpska i muslimanska, mogle da ispale minobacačku granatu smrti. I Stiven Džodri, kanadski artiljerijski stručnjak koji je u centrali u Zagrebu proučavao izveštaje sa terena, zaključio je da nije bilo moguće dati definitivan odgovor na ključno pitanje, čiji je minobacač ispalio granatu. Najzad, i general Majkl Gotje, koji je u vreme svog penzionisanja 2009. bio komandant svih kanadskih vojnih snaga stacioniranih van zemlje, a februara 1994. predvodio UN-ov istražni tim, rekao je da je pravac iz kojeg je granata stigla bilo moguće utvrditi, ali ne i tačnu razdaljinu, zbog čega je i sam izveo zaključak da su „obe strane mogle da ispale granatu“.

KRISTIJANINA PROPAGANDA Već se posle ovih nekoliko izjava postavlja pitanje da li je uopšte iko još, osim Kristijane Amanpur i Si-En-Ena, uspeo da utvrdi da su granatu ispalili Srbi? Spomenuti major Rasel, kad smo kod toga, prisetio se i da je Si-En-En već 5. februara 1994, dan pre nego što je inicijalni izveštaj UNPROFOR-a i napisan (sa zaključkom, rekosmo, da se ne zna ko je ispalio granatu), za granatiranje Markala optužio Srbe. Rasel je to, dodajmo, nazvao propagandom…
Zbog čega nije bilo moguće precizno utvrditi krivca? Tim pre što je pukovnik Džodri pred Tribunalom napomenuo da je analiza kratera stara i relativno jednostavna metoda za utvrđivanje lokacije porekla minobacačke granate. Odgovor je, vrlo interesantan, pružio general Majkl Gotje; rekao je da su krater upropastili, raskopavši ga, francuski vojnici, upotrebljavajući neku „nekonvencionalnu“, „sumnjivu“ („suspect“) metodu istraživanja, te da je izvesni kapetan Verdi, koji je potom preuzeo slučaj, pride načinio matematičke greške u svojim računicama, zbog čega su dobijeni rezultati postali bezvredni. Posle Francuza i Verdija, kada su Gotjeovi istražitelji preuzeli slučaj, već je postalo prekasno za definitivan zaključak.
Što ne znači da određenih zaključaka još tada nije bilo napretek. Određenih u smislu da su odredili, sa velikom verovatnoćom, da smrtonosnu granatu na Markale nisu ispalili Srbi, već sami muslimani. Sergej Moroz, ukrajinski pukovnik, posvedočio je Hagu da mu je ruski oficir iz UN-ovog istražnog tima Rumjancev rekao da granata nije stigla sa srpske strane, već da se veruje da je eksplodirala specijalna eksplozivna naprava doneta ili bačena na pijacu. Dobro, sad, Rus i Ukrajinac, ovo smrdi na nekakvu srpsku zaveru. Ali, šta o svemu kaže, recimo, Kanađanin Rasel? Utvrdio je da je upadni ugao granate, ako je ispaljena iz minobacača, zbog visokih zgrada u okolini morao da bude izuzetno strm (bezmalo 90 stepeni, da budemo jasniji) da bi prebacio te zgrade, iz čega je izveo zaključak da je granata morala da bude ispaljena iz blizine. U kojoj su, je l’, bile samo muslimanske snage. I još je u svoj lični dnevnik, koji je iz dana u dan vodio dok je boravio u Bosni, 5. februara 1994, na dan tragedije, upisao da veruje da su muslimani pucali sami na sebe. I još, pride, da su u potonjoj inspekciji oružja bosanskih snaga pronađene ručno pravljene granate od 120 mm, koje su svojim specifičnim izgledom, čak i po izgledu varova, bile identične repu granate koja je pogodila Markale. A Stiven Džodri, u svojim zaključcima, naveo je da je granata, ako je uopšte stigla iz daljine, ispaljena iz oblasti čijih su 95 odsto kontrolisale muslimanske snage, ali i da „ništa ne osporava“ mogućnost da je granata ispaljena ručno, sa krova obližnje zgrade! Džodri: „S obzirom na relativno malu veličinu pijace, i izveštaje UN-a da ova oblast nije bila podvrgnuta intenzivnom granatiranju u satima, pa čak i danima uoči eksplozije, mogućnost da jedna jedina granata bude ispaljena na pijacu, i da je pogodi, praktično ne postoji.“ I zato je, kaže, verovatna ta mogućnost da je ispaljena ručno, s krova jedne od okolnih zgrada…
Slična se situacija na Markalama, da ne dužimo, ponavlja i 28. avgusta 1995. Opet UN istražitelji (Andrej Demurenko) navode da je jedan prema milion šansa da je ta, jedna jedina granata koja je pogodila pijacu, stigla sa srpskih položaja, ali da ni za tu minimalnu verovatnoću nema dokaza, ni na samom terenu, ni u radarskim izveštajima, opet sumnjaju da je reč o „terorističkom napadu iz samog grada“, ali im se dalja istraga, tvrdi Demurenko, zabranjuje; američki obaveštajni oficir potpisuje zaključak – „suprotan zakonima fizike“ – da su granatu ispalili Srbi, a da na radarima nije zabeležena zbog svog niskog leta (!?), ostavivši pri tom neodgovorenim pitanje kako joj je, onda, uspelo da preskoči okolne visoke zgrade.
Naveo je Demurenko i da je UNPROFOR često imao utisak da muslimani sami snajperima gađaju svoje građane u Sarajevu, ali da je to bilo teško dokazati zato što im je komanda naredila da takve situacije ne istražuju.
Preterivanja pristrasnog Rusa, koji bi da skine krivicu sa Srba? Ali i londonski „Independent“ je, još 22. avgusta 1992, izveštavao da „zvaničnici UN i viši zapadni vojni oficiri veruju da su neka od najgorih nedavnih ubistava u Sarajevu, uključujući masakr najmanje 16 ljudi u redu za hleb, izvršili muslimanski branioci grada – a ne Srbi koji ga opsedaju – kao propagandni trik da pridobiju simpatije sveta i vojnu intervenciju“. Što se masakra u Vase Miskina tiče, list je naveo: „Poverljivi izveštaji komandantu snaga UN, generalu Satišu Nambijaru, zaključuju da su bosanske snage, lojalne predsesdniku Aliji Izetbegoviću, detonirale bombu. ‚Verujemo da je to bila daljinski upravljana eksplozija, verovatno u konzervi‘, rekao je zvaničnik UN-a.“

Grejovo svedočenje I sve bi možda ostalo na novinskoj spekulaciji i ruskoj pristrasnosti da se Hagom nije zaorilo svedočenje Ričarda Pola Greja, pukovnika vojske Novog Zelanda. Muslimani su, svedočio je Grej, na Srbe pucali sa položaja iza bolnice Koševo, kako bi isprovocirali njihovu uzvratnu vatru po civilnom cilju; 13. jula 1992. iz minobacača su, naveo je, ubijena deca kojoj su kanadski vojnici, sa prozora zgrade PTT-a, bacali slatkiše, a ta je minobacačka granata, smatra Grej, stigla sa muslimanskih položaja (ove eksplozije, primećujemo, nema ni u Karadžićevoj, ni u Mladićevoj optužnici); rutina je bila, nastavlja Novozelanđanin, da se minobacačima gađa oko zgrade Predsedništva kad god bi tu boravile inostrane zvanice, i navodi 17. jul 1992. i posetu britanskog šefa diplomatije Daglasa Herda. Tek što je Herd ušao u zgradu, kaže Grej, pala je granata koja je ubila 10 slučajnih prolaznika. Tome je lično prisustvovao, i čuo zvuk prilikom ispaljivanja granate. „Udaljenost je bila manja od 200 metara“, posvedočio je o muslimanskim napadima na sopstvene civile, i zaključio da je bosanska strana „namerno ubijala sopstvene civile kako bi zadobila simpatije sveta i isprovocirala međunarodnu intervenciju“…
Postaju li sada (još) verodostojnije reči Srebreničanina Hakije Meholjića, koji je ispričao da mu je Alija Izetbegović rekao da ima „ponudu od Klintona da četnici uđu u Srebrenicu“, da će onda „poklati 5.000 muslimana“, i da će potom uslediti NATO intervencija protiv Srba u BiH…
A što se Srebrenice tiče, koja se Karadžiću, Mladiću i svim Srbima ponajviše stavlja na teret i na dušu, skrećemo pažnju na knjigu Austrijanca Rafaela Draštaka „Kraj igre 1995“. U njoj se iznosi dosad nepoznat, a vrlo indikativan podatak: na jednoj zatvorenoj sednici Saveta bezbednosti, održanoj 1995. godine, doneta je odluka da se za narednih 30 do 50 godina arhiviraju sva UN-ova dokumenta u vezi sa Srebrenicom, i da se ne otkrivaju čak ni Haškom tribunalu! Odluka je doneta po zahtevu SAD-a, Francuske i Velike Britanije… Ako nemaju šta da sakriju, zašto kriju? Možda bi se pokazalo da se Srebrenica ne razlikuje baš previše od Vase Miskina, od „Markala 1“ i „Markala 2“, i ostalih podvala koje se raskrinkavaju pred našim očima, a da mi to ne smemo ni da primetimo, a kamoli da iskoristimo. Zato što nam to ne dozvoljavaju oni koji nam zemljom i upravljaju, to jest baš oni što ne daju da se obelodane svi dokumenti o Srebrenici.