Tvrda linija u ruskom vojnom vrhu

Postavljanje Sergeja Šojgua za ministra odbrane, uz smenu celog vojnog vrha, trebalo bi posmatrati kao završnicu povezanih poteza Vladimira Putina, započetih 2003. hapšenjem Mihaila Hodorkovskog

Pola godine pošto se Vladimir Putin vratio u Kremlj, konačno na svoje mesto, jedna po jedna, sklapaju se sve kockice neophodne da strateška slika Rusije u narednoj deceniji postane, manje-više, kompletna. Poslednji koraci tiču se – za globalnu supersilu kakva je Rusija, najvažnije – sfere odbrane. Imenovanjem na mesto ministra vojnog 57-godišnjeg generala Armije i heroja Rusije Sergeja Šojgua, harizmatičnog, efikasnog i snažnog rukovodioca, namesto bledunjavog civila Anatolija Serdjukova (koji je sušta suprotnost svemu navedenom), Putin je otkrio još jednu, možda i najvažniju, kartu iz špila sa kojim očito tek namerava da igra. Na užas Zapada, malo po malo, nazire se čitava konstrukcija velike i snažne Rusije, koju Putin već godinama gradi.

[restrictedarea]

PROMENE S KARAKTEROM Upravo imenovanje Šojgua – Putinovog najvažnijeg čoveka pored Dmitrija Medvedeva – i munjevite smene u vojnom vrhu koje su odmah zatim usledile, najbolje svedoče o karakteru ovih promena. Iako se vojnopolitički analitičari još uvek ustežu da daju konkretnije prognoze, može se osnovano pretpostaviti da Rusija, sa isključivo diplomatsko-ekonomskih, sve odlučnije prebacuje svoju zahuktalu kompoziciju na vojno-bezbednosne šine. Na to ukazuje i imenovanje novog načelnika Generalštaba, general-pukovnika Valerija Gerasimova. Na čelo GŠ dolazi, doskora ostrakirani, zapovednik pobedonosnog Drugog čečenskog rata, vrhunski vojni intelektualac posvećen obuzdavanju američke protivraketne odbrane (PRO). Na tom mestu naslediće čoveka sa kojim se razilazio u vezi sa suštinskim pitanjima, generala Armije Nikolaja Makarova koji je vodio gruzijsku kampanju 2008. sa prilično kontroverznim rezultatom i čije odluke u, kako mnogi kažu, pogubnoj reformi vojske, većina oficira nikad nije odobravala.
Putinove poteze trebalo bi posmatrati kao povezanu, logičnu seriju, započetu još pre devet godina, pred kraj njegovog prvog mandata. Tačnije, od trenutka kada je, krajem oktobra 2003, uhapšen oligarh Mihail Hodorkovski. Pokazalo se, „projekat Hodorkovski“ bio je isplaniran na Zapadu. Ideja je bila da ovaj magnat iz sive zone, jedan od najbogatijih ljudi sveta, bude protivkandidat Putinu na predsedničkim izborima 2004, posle čije bi pobede Moskva krenula putem „evroatlantskih integracija“. Ovaj pokušaj je odlučno presečen, po cenu stavljanja Putina na listu neprijatelja Zapada. Naredni veliki trik izveden je četiri godine kasnije, u finišu Putinovog drugog predsedničkog mandata. Tada je, umesto ministra odbrane i prvog potpredsednika Vlade Sergeja Ivanova, za svog naslednika imenovao Dmitrija Medvedeva, koji je prethodnih meseci bio u drugom planu. To je bilo iznenađenje čak i za ozbiljne analitičare. Jer, Ivanov je tada imao imidž odlučnog vojnika, spremnog da u svakom trenutku potegne obarač. Dok je, takođe potpredsednik Vlade, ali za socijalne projekte, Medvedev naizgled bio „haj-tek liberal“, čovek koji ujutru razmišlja kako da se dodvori Zapadu, a uveče kako da izbaci Putina iz politike.
Posle pet godina, pokazalo se da stvari stoje upravo suprotno, o čemu najbolje svedoče sadašnje pozicije Medvedeva i Ivanova: prvi je predsednik Vlade RF, sa Putinovim blanko poverenjem u modernizaciji privrede, a drugi je zvanično predsednik Nadzornog odbora Evroazijskog centra za proučavanje populacije leoparda. Istina, Ivanov je od kraja 2011. i šef predsedničke administracije – tada Medvedeva, a sada Putina – ali je to samo utešna nagrada za njegovu smenu. I praktično proterivanje iz vlade, sa mesta prvog potpredsednika zaduženog za vojnu industriju i budžetom od 700 milijardi dolara u narednih osam godina. Jer, već sledećeg dana njegovo mesto zauzeo je Dmitrij Rogozin, dotadašnji ambasador pri NATO-u, poznat po beskompromisnim stavovima prema zapadnoj alijansi.
A prethodno, tri meseca ranije, tadašnji šef države Medvedev zatražio je od „gvozdenog ministra finansija“ Alekseja Kudrina da napusti funkciju, zbog javno izraženog neslaganja sa predsednikom. To je bio šok – miljenik Vašingtona Kudrin, čovek koji je 12 godina vedrio i oblačio ruskim finansijama, usmeravajući hiljade milijardi dolara, odleteo je iz vlade kao opušak na autoputu. To je izazvalo kod njega toliki gnev da se odmah priključio protestima narandžastih revolucionara. Ova smena bila je jasan signal da Rusija, u praskozorje Putinovog povratka u Kremlj, zauzima odlučan kurs ka suverenizaciji, što je nezamislivo bez kontrole nad državnim budžetom. A nekoliko meseci pre toga, opet na inicijativu Medvedeva, istu sudbinu doživeo je i „večiti“ gradonačelnik Moskve Jurij Lužkov, „sveta krava“ ruske politike još od početka devedesetih. Na njegovo mesto došao je još jedan čovek od poverenja – Sergej Sobjanjin, koji je godinama u stopu pratio Medvedeva i čuvao mu leđa.

TREĆI ČOVEK A Medvedev ne samo što se dokazao kao Putinov najsigurniji oslonac u zlo vreme, već je i pokazao da je „zapadnjak i liberal“ isto onoliko koliko je i Putinov politički mentor. Sa ove vremenske distance, to je bilo jasno još avgusta 2008, kada je bez imalo kolebanja komandovao ruskim trupama da uđu u Gruziju i agresivnog Mihaila Sakašvilija „prinude miru“. Zahvaljujući čvrstini ruskog državnog vrha, američko-gruzijska provokacija doživela je krah.
Što važi za Medvedeva, u najvećoj meri važi i za Šojgua. Nije tajna da se on smatra „trećim čovekom“ Rusije, posle Putina i Medvedeva, o čemu je „Pečat“ i pisao (br. 116). Posle skoro 22 godine rukovođenja vladinim resorom za vanredne situacije (MČS) i spasenih skoro 100.000 ljudi, Šojgua je 5. aprila ove godine Putin prebacio za gubernatora Moskovske oblasti. Naizgled nelogičan potez – smeniti apsolutno lojalnog čoveka, koji je lično osnovao MČS i duže od dve decenije ga bez greške vodio. Međutim, sada se bolje vidi: samo je pomeren na manje isturen položaj, da bi sada bio postavljen na pravu poziciju! Tako je ministar odbrane postao general sa četiri zvezdice, umesto Serdjukova, za koga se kaže da od oružja ume da koristi samo penkalo.
Novi ministar je odmah smenio Makarova sa mesta načelnika GŠ i na njegovo mesto imenovao saborca iz Čečenije, generala Gerasimova (Šojgu je najviše odlikovanje, „Heroja Rusije“, zaslužio upravo tokom čečenske operacije 1999-2000). Prvi zadatak koji je Putin postavio pred Šojgua i Gerasimova, jeste da što brže usklade rad sa preduzećima vojnoindustrijskog kompleksa, to jest sa Rogozinom, i nastave naoružavanje Armije i flote. Iz ovih reči se jasno vidi šta je strateška orijentacija Rusije, ali i koji su gresi bivšeg ministra i načelnika GŠ – problemi u saradnji sa namenskom industrijom, u kontekstu ogromnih sredstava koje Moskva ulaže u naoružanje. To je bio ključni razlog za smene: najpre Ivanova, zatim Serdjukova, pa Makarova, a onda dalje po dubini. Poslednja dvojica su često davala izjave da rusko oružje navodno ne odgovara svetskim standardima i da bi trebalo nabavljati zapadnu tehniku, što su oficiri tumačili kao otvorenu izdaju.
Suština je u tome što su „novi“ ljudi u vojnom vrhu – Šojgu, Rogozin i Gerasimov – potpuno drugog kova, pripadnici „tvrde linije“ ruske vojske i politike. Jer vremena za gubljenje više nema. Sve brojniji lokalni ratovi, vojne baze i intervencije SAD-a, ubrzano se približavaju granicama Rusije. Eksperti sada već otvoreno razmatraju mogućnost da Zapad raspiri nove ratove, kako bi sprečio formiranje Evroazijske unije, koja nije ništa drugo do obnova Ruske imperije (ili SSSR-a). Jer, suštinski, proces evroazijske integracije već se primakao ulasku u poslednju fazu, kada će biti obznanjeno da Moskva ponovo kontroliše prostor od Kopenhagena do Jokohame, i od Severnog pola, pa do Ararata i obronaka Himalaja.
Posle više od decenije, Putin više nema razloga da krije svoje adute. Složenim manevrima obezbedio je sebi, ako sve bude po planu, ostanak na čelu države sve do 2024, uz veoma dobru finansijsku i privrednu situaciju koja bi, radom Medvedeva, trebalo da bude još povoljnija. Sada je na svoje mesto došla i poslednja kockica, Šojgu, koji će, uz Rogozina, omogućiti brzo oslobađanje ogromnih vojnih i tehnoloških potencijala Rusije.

_____________________________________________
Šojgu – prosvetljeni um
Pomalo potcenjivački, zapadni mediji „otkrili“ su da je Šojgu budista. On se o tome direktno ne izjašnjava, ali je istina da njegovo prezime potiče iz tibetanskog jezika i znači „prosvetljeni um (Bude)“. Kao što je istina da je on, zajedno sa patrijarhom Aleksijem Drugim, Aleksandrom Solženjicinom, Dmitrijem Medvedevim i Vladimirom Putinom – još od 2003. nosilac najvišeg odlikovanja Srpske pravoslavne crkve, „Ordena Svetog Save prvog stepena“, zasluženim zbog pomoći srpskim izbeglicama iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i sa Kosova i Metohije.

[/restrictedarea]