PONIŽENJE

Piše Nebojša Jevrić

 Niko nije hteo da objavi tekst i priču sa stratišta. Beše počeo proces pomirenja sa Hrvatima. Nosili smo Mišo Vujović i ja zaludno snimke od redakcije do redakcije…

I opet je za jednu naciju samo ono dobro što je proizašlo iz njene srži, i njene opšte potrebe bez podražavanja druge nacije. Jer što jednom narodu na izvesnom stepenu starosti može biti blagotvorna hrana, drugome će možda biti kao otrov. Svi pokušaji da se uveze bilo kakva strana novotarija za koju nema potrebe u dubokoj srži sopstvene nacije nisu pametni i sve nameravane revolucije takve vrste bezuspešne su“, kaže Gete u razgovorima sa Ekermanom.
Ako nam to do sada i nije bilo jasno, posle onoga što se desilo u Hagu mora biti jasno i poslednjem Srbinu.
Takozvana ujedinjena Evropa nije mesto za nas. Poniženje je dostiglo vrhunac.
Neposredno posle „Oluje“ bio sam u Mrkonjić Gradu. Slikao sam sto trideset sedam mrtvih Srba. Uglavnom staraca. Fotografisao sam dr Zorana Stankovića sa glavom starice u rukama.
Kad sam se vratio u Beograd, skinuo sve sa sebe i zajedno sa patikama stavio u mašinu za pranje veša. Sve je smrdelo na mrtvace. Onda sam se kupao. Zaludno. Opet sam smrdeo na mrtvace. Polio sam se ženinim parfemom. I on mi je smrdeo na mrtvace, pa sam se kupao ponovo. I još sam smrdeo na mrtve. Ništa toliko kao čovek ne zaudara. Ali nisu strašni mrtvaci. I na njih se može u ratu navići.
U Mrkonjić Gradu majka je došla, našla tri sina mrtva. Prepoznala ih. Otišla iza baraka i obesila se. Ona je bila sto trideset osma.
Jedan dečak je tražio ujaka. Našao je telo, ali je tražio glavu.
„To nije moja baba,moja baba je imala zube“, brani se starčić zgužvanog lica od žene u crnoj marami.
„Ali nemaju druge babe.“
„Ama, moja je imala zube.“
„Pa dobro, ako nije vaša baba,čija je ovo baba?“
Nemoć i bes. Engleski vojnici su igrali fudbal goli do pasa ispod groblja. I pili pivo.
Džoni i ja smo pili pivo. Pivo je bilo mlako. Pivo nije dobro kad je mlako. Iz bureta sa kišnicom.
Nije bilo struje u Mrkonjić Gradu.
Poniženje je došlo kasnije.

[restrictedarea] Niko nije hteo da objavi tekst i priču sa stratišta. Beše počeo proces pomirenja sa Hrvatima. Nosili smo Mišo Vujović i ja zaludno snimke od redakcije do redakcije. Svet je pun gada.
Sedim sa Doktorom u bloku i pijemo kiselu vodu. Nekad smo pili pivo.
„Tri puta su nas ubili. Prvi put u ‘Oluji’. Drugi put kad su nas dočekali kako su nas dočekali u Srbiji. Treći put sada.“
Obično imam viška reči. Obično se otimamo o reč, moj dobri Doktor, sin kovača iz Islama Grčkog, od kule Janković Stojana. Sad ćutimo.
Naveče vidim Peru. Ima bolesnu majku u Petrinji. U kombiju koji vozi do Zagreba saznao je da je oslobođen Gotovina.
Kombi je stao u centru Zagreba. Pijana gomila je urlala.
Jedan ga je prepoznao.
„Četnik,četnik…“, počeo je da viče.
Pera je pobegao u pravoslavnu crkvu. Crkva je bila puna Srba. Punija je bila samo devedeset prve. Ostali su u crkvi dok je urlala masa. Pijana rulja koja je slavila Smrt.
Završene je jedna priča. Priča o Srbima i Smrti. Priča o Srbima i Evropi.
Oslobođeni su američki piloti koji su bombardovali Srbiju.
Još jedna oslobađajuća presuda za Velikog Inkvizitora.
Oslobođeni su koljači dece iz Jasenovca.
Oslobođeni su ubice i Glinske crkve.
Oni koji su napunili jame nevinom srpskom decom.
Oslobođeni su oni koji su zapalili krovinjare srpske sirotinje.
Oslobođen je onaj koji je odsekao glavu starice koju sam slikao u rukama Zorana Stankovića.
Samo je Srbija osuđena na robiju.
Šta nam preostaje…Da ponizno molimo za milost.
„Oj Srbijo golema robijo,
Sve si uža a robija duža.“
Svim Srbima trebalo bi da se sudi. Krivi uza zid, a ostali po kratkom postupku.
Čak je i Karla del Ponte iznenađena. Samo je Mirko Kovač napisao da je „Oluja“ briljantna vojna akcija bez mrlje.
A šta je tome prethodilo.
Srbi su stavljeni van zakona.
Hiljade je otpušteno sa posla.
Bila je kristalna noć u Zadru kada je razbijeno sve što je srpsko.
Bio je pokolj u Ravnim Kotarima. A Srbija je ćutala.
Bio je pokolj u Medačkom džepu. U Divoselu Čitluku Počitelju. A tamo sam bio u svakoj kući. Sve upoznao. Mesec dana ostao. Kod svakog večerao. Tužni brate Srbine, a Srbija je ćutala.
Desila se Zapadna Slavonija, a Srbija je ćutala.
Srbiji se desio Oliver Frljić koji je ruke srpskih vladika umočio u krv. Istina u teatru.
Boris Tadić je otišao u Smiljan gde je zaklano sto osamdeset dece i ubijeno ukupno petsto četrdeset Srba. U Smiljanu je na godišnjici Teslinog rođenja bio sa Stipom Mesićem, a oko njih su bili i oni koji su klali. U Smiljanu više nema Srba.
Sad ih Gotovina poziva da se vrate. I mrtve i žive.
Gde da se vrate?
Kao u nekom sotonističkom ritualu u ponoć su podmetnuli dete koje je glasićem zapretilo pesniku Zdravku Krstanoviću da će ga zaklati. Narod koji ne samo što radi zlo, nego se ne stidi onoga što radi. Zamislite dečji glas u ponoć koji preti da će zaklati pesnika. [/restrictedarea]