Pečat – List slobodne Srbije Politički nedeljnik, aktuelna politička dešavanja, društvo, svet, kultura.
Piše Vasilije Đ. Krestić
Dok se mnoge države Evrope i sveta sve više integrišu, u našoj zemlji, posebno u Vojvodini, na sceni su političari koji sve čine da srpsku državu teritorijalno, administrativno-politički i duhovno što više pocepaju, isparcelišu i razbiju. Teže da je pretvore u feudalne posede kakve smo imali u srednjem veku uoči raspada srpske države
Čini mi se da povodom obeležavanja dana osnivanja Srpskog narodnog odbora u Velikom Bečkereku 31. oktobra 1918. i održavanja Velike narodne skupštine u Novom Sadu 25. novembra iste godine nije neumesno postaviti pitanje o stanju nacionalnog i duhovnog jedinstva, o nacionalnoj svesti i osećanju uzajamnosti našeg naroda u davnoj prošlosti i danas. To pitanje je u ovom trenutku za naš narod u Vojvodini, ali i ne samo u njoj, već i u širim nacionalnim razmerama, više nego aktuelno. Aktuelno je zato što je očigledno da suprotno svim starim i zrelim narodima u Evropi, gde nacionalna svest nije u krizi, opadanju i rastakanju, kod nas gubi snagu i malaksava. Po mom dubokom uverenju svest o nacionalnom i duhovnom jedinstvu morala bi, po logici istorijskog i društvenog razvoja, vremenom da jača, da bude sve čvršća spona, da pokrajinske razlike postaju sve manje i sve beznačajnije. Kod nas je, nažalost, taj prirodni proces ne samo zaustavljen već je krenuo u obrnutom smeru. Dok se mnoge države Evrope i sveta sve više integrišu, u našoj zemlji, posebno u Vojvodini, na sceni su političari koji sve čine da srpsku državu teritorijalno, administrativno-politički i duhovno što više pocepaju, isparcelišu i razbiju. Teže da je pretvore u feudalne posede kakve smo imali u srednjem veku uoči raspada srpske države.
IMENA ZLATOM ISPISANA Na današnji dan kada obeležavamo 31. oktobar i 25. novembar 1918, dva značajna datuma naše istorije, moramo da se zapitamo zašto su naši preci, naši dedovi i očevi, u ono vreme težili što tešnjem povezivanju Vojvodine sa Srbijom i Srbije sa Vojvodinom, a zašto današnji političari Vojvodine, a delimično i Srbije, odustaju od tog i takvog smera i čine sve da Vojvodinu što više odvoje od Srbije, da Dunav i Sava, koji su, za razliku od vremena kada su živeli naši preci, danas premošćeni mnogim mostovima, ne budu reke koje će nas spajati već razdvajati?
O daleko višoj i jačoj nacionalnoj svesti u našoj prošlosti od današnje postoje mnogi dokazi. Kada bismo ih navodili samo od izbijanja Prvog srpskog ustanka do danas sačinili bismo podebelu knjigu. Ovom prilikom navešću samo nekoliko podataka iz vremena revolucije 1848/1849. godine, iz doba takozvane Mađarske bune, kada su Srbi bili prinuđeni da se prihvate oružja kako bi opstali na područjima današnje Vojvodine. Kad je njihov biološki opstanak u vreme revolucije na tlu Vojvodine bio ugrožen od strane Mađara, Kneževina Srbija poslala im je u pomoć oko 10.000 dobro naoružanih dobrovoljaca pod komandom Stevana Knićanina. O tom vremenu, o visokoj nacionalnoj svesti i uzajamnosti Srba, iako su živeli na različitim državnopravnim područjima, poznati srpski državnik Ilija Garašanin je zabeležio:„Srbi koji su raja u Bosni i Srbi u Knjažestvu Srbiji ili Crnoj Gori, Srbi Hrvatske i Slavonske vojne granice i oni koji su u Vojvodstvu znadu da su svi kao jedan narod i svaka čast interesira se za sve ono što se celoga tiče. Kad su Srbi u Ungariji digli oružje protiv Madžara, oni su to učinili u pouzdanju, da će njihova po pismenu braća njima sledovati i pomoći im, i zna se da su oni kod Srba Knjažestva i oni Hrvatske vojne granice najusrdniju i najmoćniju potporu našli. Ova uzajamnost daje težnjama Srba tako jaku važnost da je i mala gomilica ista u Ungariji, gdi su oni do 1848. godine zvanično samo ‘grčko-nesjedinjeni’ podanici zvani i od Madžara tako smatrani kao da ih i nema, izborila sebi pri najtežim okolnostima priznanja svog narodnog, političkog i verozakonskog bića.“
Zanimljivo svedočanstvo o odnosu Srba iz Austrije prema Srbiji nalazimo u pismu poznatog profesora Beogradskog liceja i književnika Sergeja Nikolića, koje je napisao jednom svom prijatelju 23. aprila 1848, ubrzo po izbijanju revolucije u Beču. „Uzdanje u Srbiju austrijskih Srba, a posebno naroda, i dosad je bilo veliko, ali nije bilo u veliku Srbiju, koju su sad pri osećanju svoje niskosti, kad se do rada došlo, najbolje izmerili. Ljubav prema Srbiji i dosad je bila velika, ali samo prema ljubljenoj, a ne kao ljubećej Srbiji, koje su ljubav sada i u njenim novinama i u poseti njenih zvaničnika zdravo osetili (…)“, napisao je Nikolić.
Ne praveći nikakvu razliku među Srbima, Stevan Knićanin je u jednom proglasu od 28. februara 1849. napisao da je „pun nadežde, da ćedu Srbi, koje samo Sava i Dunav deli, jedne druge i ubuduće, kad god to obstojatelstva zahtevala budu potpomagati (…)“
Kako su Srbi iz Vojvodine doživljavali Srbiju u vreme revolucije ponajbolje je objasnio Jovan Đorđević, tvorac Srpskog narodnog pozorišta, poznati novinar, profesor Velike škole i pesnik himne Kraljevine Srbije. Kad je na Đurđevdan 1849. iz Vojvodine prešao u Beograd napisao je:„Beše mi kao sinu koji se vraća rođenoj majci, od koje ga davno rastaviše.“
Danas se malo zna, a to ne bi smelo da se zaboravi, da je početkom 1849. godine nekoliko desetina hiljada Srba iz Banata i Bačke, bežeći od Mađara, spasavajući živote, utočište našlo u Srbiji. U njoj su oni prijateljski dočekani i zbrinuti. Pošto su u Kneževini proveli nekoliko meseci, drugom polovinom 1849, kad je prošla opasnost od mađarskih trupa, Banaćani i Bačvani su se počeli vraćati u svoje opustošene domove. Sa sobom su poneli duboko osećanje zahvalnosti, koje je taraški paroh Jovan Čokrljan, član Praške akademije nauka izrazio sledećim rečima:„Prelazeći Savu i Dunav, donde ćemo se na visoku Avalu, i nezaboravljeni Beograd obazirati, dokle ga suzno oko naše pred sobom ne izgubi, a prispevši na svoje gnezdo opominjaćemo se blagorodno ljubavi i dobročinstva vašeg (…) mi ćemo iz blagodarnosti vašem dobročinstvu nerušim pometnik podići, vaša imena zlatom napisati, i kao sveti amanet unucima i praunucima našim u spomen ostaviti.“
PIJEMONT, MAJKA SRBIJA U srpskom narodu u Vojvodini ove reči morale bi i danas da odzvanjaju, da se pamte i prenose s kolena na koleno. O Srbiji i njenom bratskom odnosu u svesti nas Srba iz Vojvodine morao bi večno biti sačuvan nerazrušiv spomenik. On bi, kako je obećao učeni paroh Čokrljan, morao biti prenet kao sveti amanet na čitavo potomstvo. To što taj sveti amanet danas ne poštuju neki vojvođanski političari, što se usuđuju da ruše nerazrušiv spomenik srpskog jedinstva, međusobne tesne i neraskidive veze, dokaz je nemerljivog nepoznavanja prošlosti, velike sebičnosti i neshvatljive, ali za svaku osudu političke kratkovidosti i plitkoumnosti. Ovim što kazujem namera mi je da podsetim na vreme kada je duhovno jedinstvo naše nacije bilo na visokom nivou kako bi nas podstaklo da razmislimo zašto se ono srozalo. Ko ga i u čije ime srozava i šta bi trebalo učiniti da ono ojača za opšte dobro naroda, koji, ne daj bože, opet može da se nađe u nekoj sličnoj situaciji u kojoj se našao 1848. i 1849, u vreme okupacije 1941-1945. i u danima raspada Jugoslavije, kada su stotine hiljada izbeglica iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, i sa Kosova i Metohije našle utočište u svojoj matici, u Srbiji.
Generacija naših političara iz vremena Prvog svetskog rata, koja je 1918. godine stvarala narodne odbore i koja je na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu donela sudbinske odluke o daljem nacionalnom razvitku sledila je politiku prethodnih generacija. Potvrdu za tu tvrdnju nalazimo u govoru jednog od najuglednijih Bečkerečana, dr Slavka Županskog, koji je 17. novembra 1918. ovim rečima pozdravio srpsku vojsku koja je oslobodila naš grad na Begeju. Županski je tada, između ostalog, rekao:„Dični srpski sokolovi, braćo rođena! Probili ste se kroz oganj i kišu kuršuma; od Soluna do Velikog Bečkereka, svaki pedalj zemlje natopili ste krvlju i slavom, izdigli ste ime srpsko iznad svih nacija i ponosno ste dojezdili i u naš grad, u staru prestonicu despota Đurđa Brankovića, u srce pitomog Banata. Ostavili ste usput svoje razrušene domove, svoje ogolele porodice i kao vihor žurili ste dalje, k nama, da i sa nas skinete okove. Zvezda vodilja bila vam je srpska zavetna misao: brat-bratu, rod-rodu. Nju su vama obeležili uzvišeni Gospodar, Njegovo kraljevsko visočanstvo, kralj Petar I, vrhovni komandant Njegovo kraljevsko visočanstvo prestolonaslednik regent Aleksandar i naš pijemont, majka Srbija. Vi braći vašoj, u Velikom Bečkereku, donesoste davno željenu slobodu, otrgnutu od vas pre 300 godina. Mi smo u ovim krajevima živeli teške dane, snosili gorke patnje, ali naše ime smo očuvali, našu narodnu svest održali. Nikad mi naše narodne svetinje izneverili nismo. U nama je, i u najvećim iskušenjima, vazda živela svest da smo jedno i da ćemo se opet stopiti u jednu zajednicu. Vaša braća Bečkerečani liju svoje suze radosnice, blagosiljaju vas, grle vas i ljube vaše svetlo oružje i zariču vam se svečano i odlučno da će stečenu slobodu, sad već sa vama, rame uz rame, kroz kišu kuršuma i životima junački braniti i da će ih tek samo junačka smrt moći da otrgne iz vašeg toplog zagrljaja (…)“
IZDAJA VEKOVNOG KONTINUITETA Rečima dr Slavka Županskog iskazana su osećanja čitavog srpskog naroda koji je jedva dočekao željeno oslobođenje i ujedinjenje sa Srbijom. Međutim, moramo se zapitati, kako danas stojimo sa osećanjem da smo sa Srbijom „jedno“ i da ćemo se sa njom opet „stopiti u jednu zajednicu“, kada naši autonomaši rade sve da pokažu da nismo jedno, da smo dvoje i da to dvojstvo što više ističemo i naglašavamo? Moramo se zapitati da li i danas Bečkerečani, kao i ostali Banaćani, Bačvani i Sremci, kao što je bilo 1918. godine, liju suze radosnice zbog stečene slobode koju im je donela srpska vojska, da li se drže zaveta dr Županskog da će Srbi Vojvodine „svečano i odlučno“ stečenu slobodu zajedno sa Srbijom i njenim sinovima, „rame uz rame junački braniti“ ili smo sve to, iz sebičnih ličnih, ili grupnih interesa, pod uticajem značajnih spoljnih činilaca, potisli u zaborav?
Da reči dr Slavaka Županskog nisu bile iskaz samo jednog nacionalno emotivnog Srbina nego glas naroda potvrđuju i zaključci jednog od najboljih naših istoričara, Sremca, profesora Dušana J. Popovića, koji je napisao knjige trajne naučne vrednosti o istoriji Srba u Vojvodini. Povodom Desetogodišnjice oslobođenja i ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom Popović je napisao:„Nije potrebno isticati koliko je srpski deo našeg naroda bio jedinstven u svim iole važnijim momentima opšteg narodnog života. Srpski deo našeg naroda u Vojvodini jeste deo onog najviše istorijskog i prema tome prirodno nacionalno najsvesnijeg dela našeg naroda. Samo se tako i može rastumačiti ono bezgranično oduševljenje, kojim je naš narod u Vojvodini dočekao dan Ujedinjenja i Oslobođenja. I pored sveg sistematskog rada bivše države da unizi ugled Srbije i srpskog naroda uopšte, srpski narod u Ugarskoj nije nikad izgubio nadu da će se jednom ujediniti sa svojom braćom u Srbiji. Naročito je to uzdanje u Srbiju poraslo od vlade kralja Petra I. Onaj lepi broj ljudi prvoklasnih vrednosti, koji su vodili Srbiju do Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca učinio je da se kod našeg naroda u Vojvodini stvorila misao o Srbiji kao idealu slobode, čestitosti, blagostanja. Nadalo se, da će se, kada se stvori naša država, moći u krajnjoj meri razviti sve snage, te da će se pokazati i životna snaga i veća sposobnost našeg naroda i naše države, a tako i razbiti ono preziranje Srbije i našeg naroda uopšte. Što je naročito važno, verovao je naš narod u Vojvodini, da će se odmah pokazati koliko je državni i društveni poredak Srbije bolji, pravedniji i lepši od prošlog.“
Nekadašnji ban Dunavske banovine, odličan poznavalac prilika u Vojvodini, Daka Popović, o raspoloženju Srba u toj oblasti napisao je sledeće:„Sigurno je da se naše narodno ujedinjenje nije nigde sa toliko čežnje očekivalo kao ovde, gde se još davno pre Svetskog rata najviše patriotskih pesama ispevalo.“
Ovakvih dokaza o raspoloženju našeg naroda i njegovim težnjama u Banatu, Bačkoj, Sremu i Baranji u vreme stvaranja narodnih odbora 1918. godine i u vreme ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom ima mnogo, pa ih nije potrebno dalje nabrajati. Navedenim primerima želim da ilustrujem opšti tok nacionalnih težnji i nacionalne misli, da pokažem koliko je posle viševekovnog života u tuđoj državi, u neslobodi, pod višestrukim pritiscima (nacionalnim, verskim, društvenim i ekonomskim), u uslovima kada je naš narod bio obespravljen, obezvređen, ugnjeten i unižen čeznuo za slobodom i bratskim zagrljajem sa Srbijom i Srbima preko Save i Dunava.
S razlogom se može postaviti pitanje šta se to dešava u glavama vojvođanskih autonomaša i separatista kada se usuđuju da iznevere i izdaju vekovni kontinuitet nacionalne politike naših predaka, kad čine sve, pa prete i internacionalizacijom u nameri da raskinu bratski zagrljaj sa Srbijom, da olabave svaku vezu s njom i braćom preko Save i Dunava? Očigledno je da je tu reč o ljudima kratkog istorijskog pamćenja, koji nisu sposobni da shvate i na dobro naroda i države iskoriste vekovno iskustvo naših predaka koji nisu bez razloga 1918. godine hrlili u zagrljaj svojih sunarodnika u Kraljevini Srbiji. Oni nisu sposobni, a možda iz nekih sebičnih interesa i neće, da razumeju istinsku vrednost, državnopolitički, nacionalni i ekonomski značaj istorijske odluke donete u Novom Sadu pre više od devedeset godina. U svakom slučaju njihovo nastojanje je pogubno i za našu sadašnjost i za budućnost.
PROKLETSTVO PARTIKULARNE SVESTI Osim kratkog istorijskog pamćenja, autonomaši Vojvodine, bolje je reći separatisti, lišeni su zdravog nacionalnog i patriotskog osećanja. To nimalo nije slučajno. Mnogi među njima deca su komunizma i komunista. Oličenje tog tipa autonomaša su Živan Berisavljević i Nenad Čanak. Odgajani u idejama komunističkog internacionalizma i titoističkog jugoslovenstva, danas su prilagođeni novom vremenu, pa su postali nosioci ideja mondijalizma i globalizma. Zbog toga, nacionalni i državni problemi Srbije i Srba za njih i nisu problemi koji im zaokupljaju pažnju. Zbog toga se oni tako neodgovorno i poigravaju sa autonomaškim zahtevima i nameravaju što više da osamostale Vojvodinu, da je vrate na stanje u kojem je bila po Ustavu iz 1974, pa joj tako utabaju put kojim je otišlo Kosovo i Metohija. To čine iz sebičnih, ličnih, činovničko-birokratskih i regionalnih interesa. Čine to zbog vlasti, koja, ovakva kakva je, očigledno, ne bi mogla opstati ako ne uspe da sprovede odredbe Statuta Vojvodine, kojim je njen položaj, kao sastavni deo Srbije, doveden u pitanje.
Da su oni opasni zagovornici separatističke politike, tj. vojvođanskog etatizma, svedoči i činjenica da se ne zadovoljavaju samo traganjem za istorijskom zasnovanošću etatizma, već pokušavaju da mu nađu opravdanje i u tobožnjoj „realnosti“ postojanja ili bar nastajanja posebne „vojvođanske nacije“. Te tobožnje realnosti, kojima vojvođanski separatisti žele da ostvare poseban vojvođanski entitet su, kako je to ocenio pokojni akademik Čedomir Popov, istorijski ne samo stupidne već i veoma štetne po nacionalne i državne interese Srba i Srbije. Sa puno istorijskog osnova i zdrave političke logike, Popov je tvrdio da će u Vojvodini Mađar ostati Mađar, Slovak će ostati Slovak, Rumun će ostati Rumun, a jedino će se od Srba regrutovati Vojvođani kao nova nacija. Svojim etatističkim nastojanjima autonomaši Vojvodine podrivaju teritorijalni integritet Srbije i rade na rastakanju duhovnog jedinstva srpskog naroda. Zbog toga su oni štetni i opasni, utoliko štetniji i opasniji što se iza njih i njihovih nastojanja uvek krije neko sa strane ko našem narodu i našoj državi ne želi dobro. O takvima kakvi su vojvođanski etatisti, mudri Dositej Obradović je u vreme Prvog srpskog ustanka napisao Karađorđu:„Proklet svaki koji svoju više nego li opštu korist ljubi“.
Problemi onih koji po svaku cenu nameravaju da ostvare odredbe Statuta Vojvodine, pa su, da bi se što više odvojili od Srbije, spremni i na internacionalizaciju tog pitanja je u tome što oni, za razliku od naših predaka, koji su 31. oktobra 1918. u Velikom Bečkereku prvi osnovali Narodni odbor, a potom 25. novembra u Novom Sadu doneli odluku o priključenju Vojvodine Srbiji, ne vode računa o opštim nacionalnim i državnim već samo o ličnim i pokrajinskim interesima. Formalno i prividno Evropejci, oni su, zapravo opterećeni sebičnom partikularnom svešću. Kod Srba, na sreću, odavno prevaziđena ta svest dovoljno govori o intelektualnom, mentalnom i moralnom sklopu onih koji nam etatističkim planovima i ciljevima obećavaju lepšu i svetliju budućnost. Njima je cilj da u Vojvodini, kao posebnoj državi, za koju se nekad prikriveno, a nekad otvoreno zalažu, postanu suvereni gospodari. Baš zato nije nimalo slučajno što je za njih suštinsko pitanje Vojvodine i njene autonomije pitanje:„Di su naši novci?“ Pitanje novca, ko će njime upravljati i u čije džepove će se on najviše ulivati, suštinsko je pitanje boraca za realizaciju odredbi Statuta Vojvodine. Sve ostale priče vojvođanskih separatista i etatista čista su demagogija i služe samo za obmanjivanje lakoverne, jednostrano i nedovoljno obaveštene javnosti, kojom nije teško manipulisati zato što su sredstva informisanja u najvećem delu u vlasništvu stranaca i njihovih domaćih slugu, kojima je do srpskih nacionalnih i državnih interesa stalo koliko do lanjskog snega.
Daleko sam i od pomisli da Vojvodini osporim pravo na izvesne autonomne nadležnosti, da ne uvažim ili omalovažim neke njene posebne potrebe i specifičnosti. Međutim, pitanje regionalizacije Srbije, a s njom u vezi i pitanje širine i nadležnosti autonomnih vlasti u Vojvodini, iziskuje mnogo takta, opreznosti, znanja i mudrosti. Zagovornici regionalizacije, kojima su se svim srcem pridružili i etatisti Vojvodine, nalazeći da je to put kojim lako mogu ostvariti svoje secesionističke namere, uvereni su da će regionalizacijom kao čarobnim štapićem rešiti mnoge inače teško rešive ekonomske, socijalne i druge probleme. Ne sporim da bi regionalizacija negde, možda, i mogla da posluži kao palijativno sredstvo, ali sam uveren da ona kao način trajnog rešavanja pomenutih pitanja, posmatrana sa stanovišta viših državnih i nacionalnih interesa, krije u sebi ozbiljne opasnosti. Moramo znati da svaka regionalizacija rađa, podstiče i jača partikularnu svest, a ta svest proizvodi centrifugalne snage koje mogu da budu i jesu opasne po nacionalno i teritorijalno jedinstvo države. Nesmotreno i rđavo izvedena regionalizacija ne bi bila dobra ni stoga što bi povećala razlike između razvijenih i manje razvijenih ili nerazvijenih regija. U takvoj situaciji jedinstvo države, pri uveliko poljuljanoj nacionalnoj, kao i državotvornoj svesti i krhkom duhovnom jedinstvu, koji su napadnuti sa svih strana i u znatnoj meri oslabljeni, može da dođe u ozbiljnu opasnost. Te opasnosti bili su svesni naši preci, pa iako su se u okvirima Habzburške monarhije zalagali za federalističko uređenje države kojim su nameravali da je slabe i rastaču, kada je stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca opredelili su se za centralizam, uvereni da će njime učvrstiti i stabilizovati novostvorenu državu.
Imajući u vidu sve što je rečeno o problemu regionalizacije i namera vojvođanskih autonomaša, uveren sam da neću pogrešiti ako kažem da oni uopšte ne vode računa o teritorijalnom integritetu Srbije. Naprotiv, oni se ponašaju prema Srbiji onako kako su se Srbi u Ugarskoj pod vođstvom Svetozara Miletića, Mihaila Polita-Desančića i Jaše Tomića ponašali prema Austrougarskoj želeći da ubrzaju njenu propast, da što pre dođu do slobode i ujedinjenja sa Srbijom. Zbog toga što vojvođanski etatisti hoće da internacionalizuju pitanje koje se tiče realizacije Statuta Vojvodine, koji je u mnogim odredbama neustavan i neprihvatljiv, svi koji stoje iza Statuta i podržavaju ga zaslužuju oštre kritike i osude zato što su spremni da vode državu na stranputice, što se njome poigravaju i što od gotovog prave veresiju.
Na kraju ovog izlaganja, poštovane gospođe i cenjena gospodo, hoću da naglasim da nisam želeo i da ne želim da budem grub i da bilo koga vređam, da onako bahato, sa visine i sa nipodaštavanjem govorim o vojvođanskim etatistima, tvorcima Statuta Vojvodine i borcima za njegovu realizaciju, kako to čine oni sa svojim kritičarima. Osećao sam potrebu da se ovom prilikom, povodom obeležavanja godišnjice osnivanja prvog Narodnog odbora u Velikom Bečkereku i ujedinjenja Vojvodine sa Srbijom 1918. godine, na temelju istorijskih činjenica zadržim na tim događajima i pokažem kakvi su političari Vojvodine bili 1918, a kakvi su danas. Uveren sam da ćemo se složiti da su razlike između onih ranijih i ovih danas ogromne, da naši preci zaslužuju sve pohvale i priznanja, a da ovi današnji nisu dorasli bremenitom vremenu, da se u njemu ne snalaze, da prave neoprostive pogreške zbog kojih će ih potomci proklinjati, a istorija žigosati. Zbog toga, mi, njihovi savremenici, nemamo pravo na pasivnost, na mirenje s postojećim stanjem, nemamo pravo na ćutanje. Dužni smo da ih upozoravamo, da ih kritikujemo i razobličavamo, da se suprotstavljamo svemu što ne odgovara našim nacionalnim i državnim interesima. Ako to ne budemo činili i sami ćemo pred istorijom i potomcima snositi odgovornost.
Beseda održana u Zrenjaninu, 31. oktobar 2012. godine, povodom osnivanja Prvog srpskog narodnog odbora na području Vojvodine, u Velikom Bečkereku 31.oktobra 1918; oprema teksta redakcijska
