VLADISLAV JOVANOVIĆ, diplomata : „Teritorijalni integritet“ pokrajine je pravna besmislica!

Razgovarala Ljiljana Bogdanović

Teritorijalni integritet vezan je samo za priznate, suverene države članice UN, a ne za odmetnute pokrajine, i ako bi postojao neki valjani odgovor sa naše strane on bi morao da utvrdi činjenicu da je jedino Srbija, kao članica UN, naoružana pravom na zaštitu teritorijalnog integriteta i suvereniteta

Za Srbiju kao da vreme teških iskušenja i sudbonosnih odluka nikada ne prestaje. Izložena, bez „prava na pauzu“, kontinuiranim pritiscima tzv. međunarodne zajednice, koja joj ispostavlja zahteve čiji je smisao, po bezobzirnosti i cinizmu, bez presedana u „normalnim“ međunarodnim odnosima, Srbija se, posle najnovijih događaja na relaciji Brisel – Beograd – Priština i nedavnog Izveštaja Evropske komisije, našla u posebnoj nevolji. Može li naša zemlja iskoračiti iz pakla „uslova koje mora da ispuni“ i „rešenja“ koja u svetu važe ekskluzivno i samo za nju, pitamo gospodina Vladislava Jovanovića, iskusnog i uglednog srpskog diplomatu, nekadašnjeg ministra inostranih poslova i našeg dugogodišnjeg predstavnika u palati na Ist Riveru.

Insistiranje Zapada da Srbija prizna teritorijalni integritet Kosova izgleda „nema alternativu“. Gospoda Lajčak, Švarcenberg i Aselborn, ministri spoljnih poslova iz zemalja Unije, to su nedavno neuvijeno saopštili. Njihovo promišljanje značenja ove formulacije „na skali“ je od prividno principijelne doslednosti do gotovo brutalne jednostranosti. Neuobičajen jezik u razgovoru o problemima suverene zemlje?!

To bi bilo neuobičajeno da smo mi zaista suverena zemlja, ali mi smo već 12 godina pristali na ulogu podređene zemlje, čak epigonske, i sa te pozicije smo se pretvorili u objekat, a ne subjekat u odnosima sa drugim zemljama. I druge zemlje, pre svega zapadne, to su uočile i odlično koristile i koriste do danas. To znači da smo mi unapred odustali od svakog ofanzivnog postavljanja, čak ograničavamo i naše defanzivno postavljanje, i više se trudimo da zadovoljimo očekivanja, pa i zahteve koji dolaze iz zapadnog pravca, što nas dalje srozava i još više ohrabruje naše zapadne sagovornike da budu još direktniji, neprijatniji, okrutniji u postavljanju zahteva Srbiji. Došli smo do situacije da nam sada pominju i tzv. teritorijalni integritet naše južne pokrajine, kao uslov za naše dalje kretanje ka članstvu u EU. To ne bi smeli ni da pomisle, a kamoli da izreknu da smo mi od početka sebe tretirali kao suverenu zemlju koja razgovara sa zapadnim zemljama, a ne ispunjava njihova očekivanja, često i na jedan diletantski, pa i kapitulantski način, kao što je to raniji predsednik uradio pre dve godine kada je kapitulirao pred Nemačkom i Francuskom i Velikom Britanijom u vezi sa našim Nacrtom rezolucije u Generalnoj skupštini UN. Prema tome, ova brutalnost i drskost je moguća jer smo mi to učinili mogućim time što smo se tako nisko i nedostojanstveno, pa i neodgovorno prema interesima sopstvene zemlje ponašali poslednjih 12 godina.
Inače, sama definicija teritorijalnog integriteta jedne pokrajine je besmislena. Teritorijalni integritet vezan je samo za priznate, suverene države članice UN, a ne za odmetnute pokrajine, i ako bi postojao neki valjani odgovor sa naše strane on bi morao da bude da se teritorijalni integritet Kosova može tretirati samo u sastavu te pokrajine u Srbiji, jer je jedino Srbija kao članica UN naoružana pravom na zaštitu teritorijalnog integriteta i suvereniteta. Međutim, naši čelnici se još ustručavaju da tako odgovore zato što još imaju neku nadu, a ja bih rekao varljivu nadu da će dalji ustupci da nas dalje pomeraju u pravcu EU. To je jedna himera, i što pre s tim raščistimo to će bolje da bude za nas. Hoćemo li to učiniti, videćemo. Zadržavam pravo na nadu da će nova vlast pogledati stvarima u oči, nazvati ih njihovim pravim imenom, i iz toga izvući prave zaključke.

Formulacija „teritorijalni integritet“ tumači se različito – kao indirektno priznanje nezavisnosti ili pak kao formalno osiguranje da neće biti promena granice pokrajine. Izvesno je jedino da nije reč o pukoj raspravi o simbolima i geslima.

To je jedan neprikriveni način, čak rekao bih potpuno otvoren i drzak način da se Srbija navede na odricanje od dela svog teritorijalnog integriteta i suvereniteta u prilog jedne nazovi države koju su upravo te vodeće članice EU, zajedno sa SAD-om, proizvele protivno svim međunarodnim i drugim obavezama koje su im nalagale da poštuju teritorijalni integritet i suverenitet Srbije, a ne da ga narušavaju. One su to učinile i sada hoće da navedu Srbiju da zbog približavanja trenutka njenog učlanjenja u EU ona proguta i ovu bolnu pilulu, i da na taj način približi trenutak kada će Srbija i formalno da prihvati tu tzv. novu realnost, što znači da dozvoli toj tzv. državi Kosovo da nesmetano uđe u EU, UN i sve druge međunarodne organizacije.

Neumorno se ponavlja kako „Brisel od Beograda ne traži da prizna Kosovo“. Šta je pravi smisao ove fraze?

To je vrhunac licemerja, jer ovo što traže od nas da normalizujemo odnose sa tom nazovi državom i da poštujemo njen tzv. teritorijalni integritet, znači te njene granice prema Srbiji, jeste drugo ime za zahtev za odricanje od naše tapije na Kosovo i prihvatanje Kosova kao nove države. U prvom trenutku će se to zvati drukčijim imenom, koje bi bilo manje izazivajuće za ljude u Srbiji, ali bi sa daljim pomeranjem Srbije ka EU zahtev za formalnim priznavanjem bio sve drastičniji i sve neumoljiviji i sve hitniji, tako da smo u situaciji da agresivnom psu moramo odbiti to pružanje prsta zato što će sigurno tražiti celu ruku.

Može li se prevazići svojevrsni ćorsokak u koji je Srbija dovedena nametanjem zahteva za priznanjem teritorijalnog integriteta Kosova?

Mi smo mogli da izbegnemo sadašnju situaciju da smo odmah posle 5. oktobra 2000. godine, kada smo bili pozivani da se izjasnimo o članstvu u EU, naglasili da želimo da uđemo u tu novu evropsku porodicu naroda samo pod istim uslovima pod kojima su to postale sve druge članice. I tada bismo imali priliku da se EU, zajedno sa njenim suflerom SAD-om, izjasni, jer bismo je isterali načistac. To nije učinjeno iz dva razloga; prvo, jer se o tome nije ni razmišljalo na našoj strani, i drugo, jer je naša vlast oduvek bila duboko zahvalna zbog materijalne, političke i propagandne podrške koju je dobijala iz pravca Zapada radi dobijanja izbora i dolaska na vlast, zbog želje da im se ničim ne zameri, i da sve čini kako bi pokazala i dokazala da je duboko zahvalna zbog toga što joj je to omogućeno. Nažalost, i sledeće vlade koje su dolazile nisu se potrudile da isteraju EU načistac i tek tada kada bismo to uradili dobili bismo jasnu sliku šta oni od nas hoće, a šta mi nećemo u vezi sa našim učlanjenjem u EU. Sada je za to dosta kasno, ali nikad nije prekasno. Možda i ovaj trenutak, kada su Vašington i Brisel postali toliko sigurni da nas maltene već imaju u džepu i da bi trebalo samo još malo jače da nas nagaze i dobiće sve, da ih mi u ovom trenutku u jednom prijateljskom i konstruktivnom tonu podsetimo da smo mi zemlja kao i sve druge, i da želimo da budemo tako i tretirani. Da hoćemo da idemo u EU, ali samo pod istim uslovima kao i sve druge zemlje, i da ih na neki način vratimo na izbor koji su oni svojevremeno nama nudili, ili Kosovo, ili EU, što je bila ucena koju bi svaka suverena zemlja odbacila sa indignacijom, ali naše vlasti ne samo da to nisu učinile, nego su zatvarale oči i zamišljale da možemo da idemo u pravcu Unije ne gubeći Kosovo, a ono je već bilo u pravcu gubljenja. Prema tome, zapadna strategija bi se našla na muci jer bi morala da napravi taj neprijatni izbor, umesto da mi pravimo izbor između Kosova i EU, i posle prvobitne ljutnje oni bi morali da dođu do nekog srednjeg rešenja – za njih je Srbija ipak važnija nego Kosovo. Bez Srbije u sistemu zapadnih organizacija, sve što su radili na Balkanu u poslednjih 20 godina palo bi u vodu i oni ne bi smeli da toliku investiciju bace kroz prozor, nego bi se vratili problemu i počeli da razmišljaju o nekom kompromisnom rešenju i samo tada bi ti razgovori, tehnički ili politički, koji se sada obrću u vazduhu, imali smisla, jer tada bismo mi bili strana u razgovorima, a sada smo samo pritisnuti objekt koji mora da ispunjava želje i zahteve druge strane. Zato i kažem da nije prekasno; male su šanse sada, slabije nego što su bile pre 12 godina, ali bismo upućivanjem jednog takvog pitanja zapadnim centrima moći sebe rehabilitovali kao suverenu državu koja vodi računa o sebi i svojim interesima više nego što je spremna da ugađa nepravednim zahtevima koji dolaze iz tog pravca prema nama.

Čuju se i mišljenja kako bi pregovore trebalo „ zamrznuti“, budući da „u ovom času ne postoje uslovi za stabilno i pravedno rešenje kosmetskog problema“.

U žurbi, u politici blickriga koju Vašington i Brisel praktikuju prema nama u vezi sa Kosovom i Metohijom, njima je veoma stalo da što pre reše problem Kosova i Metohije, razume se na štetu Srba, a u korist te novostvorene države Kosovo, i da na taj način preseku sve moguće kritike i neraspoloženja koja zbog tog njihovog avanturizma mogu da dođu iz raznih zemalja, uključujući i zapadnoevropske, pa imamo sada i Španiju i Britaniju i Belgiju, sutra će biti i neke druge zemlje. Prema tome, njihovim globalnim interesima odgovara da se pitanje Kosova i Metohije što pre zatvori. Zatvaranjem tog pitanja istovremeno bi ubili jednim udarcem tri muve. Prvo bi ubrzale, požurile druge zemlje koje još nisu priznale Kosovo da to urade odmah, jer se Srbija povukla sa svojih pozicija, što znači nema razloga za dalje ustručavanje da se prizna Kosovo. Drugo, oslobodili bi put Savetu bezbednosti da preporuči Generalnoj skupštini prijem nove države u UN, pošto bi Kina i Rusija izgubile razlog koji ih je do sada sputavao, i treće, oni bi na taj način Srbiju naterali da bude još poniznija, još neotpornija u pravcu kretanja prema EU, zato što lista zahteva i uslova Srbiji time nije i ne bi bila iscrpljena. Naše dalje ustupanje pritiscima sa Zapada bilo bi katastrofalno za naše sveukupne interese, jer ta himera, Evropska unija, nije nikakva kompenzacija za tu vrstu kapitulacije. Kažem himera, zato što i sama EU još ne zna šta je i šta će biti. A s druge strane, put do nje je put od hiljadu milja. Za nas će ga produžavati sve dok ne dobiju i poslednju koncesiju sa naše strane. I zato bismo morali da zadržimo pozitivan odnos prema EU, jer je prirodno naše pravo da budemo zajedno sa drugim evropskim zemljama, ali ne po cenu teritorijalnog razbijanja Srbije, i ne bi trebalo sa naše strane da kažemo ne Evropskoj uniji, nego da nju dovedemo do toga da ona nama kaže ne zbog toga što nam postavlja neprincipijelne, protivpravne i nemoralne uslove.

Šta bi u ovim okolnostima trebalo da bude sadržaj prihvatljivog dijaloga Beograd – Priština?

Nikakav dijalog Beograda i Prištine ne može da bude prihvatljiv na osnovama koje nude Brisel i Vašington, jer one nude dijalog koji se već unapred vidi kao krunisanje njihovog uspeha, sa definitivnim odvajanjem tog dela naše teritorije i njenim ne samo pretvaranjem u novu državu nego i međunarodnim priznanjem. Time bismo mi bili vrlo brzo dovedeni do faktičkog prihvatanja nove realnosti, a to bi u praksi značilo ispuštanje tapije iz ruku. I kao što sam već spomenuo Zapad, Brisel i Vašington, veoma su zainteresovani da se to sprovede što brže. Zbog toga i prave tu predstavu, prvo da se podigne na najviši politički nivo, drugo, da tu bude i Eštonova, a po potrebi i Klintonova, što znači da bi to bio razgovor u kojem je troje protiv jednog, a mi smo i pre toga devalvirani politički i strategijski u njihovim očima – i tu se pobednik unapred zna. Prema tome, to bi bila naša predaja pre borbe, i svako pametan ne bi u takvu borbu ni ulazio.

Ima li Srbija danas – povodom rešavanja problema Kosova – ijedan pregovarački „adut“, ne u dijalogu sa Prištinom, već sa Briselom i Vašingtonom?

Situacija je vrlo složena. Imamo ceo Balkan, prostor bivše Jugoslavije, plus Albaniju, koji je nekonsolidovan. Prvo, zato što je vazna razbijena i delovi razbacani, i drugo, zato što je Zapad, proizvođenjem nezavisnosti Kosova, dodatno destabilizovao situaciju na Balkanu. Sad hoće od nas da mi to stabilizujemo na našu štetu. Međutim, cela slika Balkana ne daje optimističku sliku za budućnost. Takozvani višenacionalni koncept, nametan sa strane, funkcioniše više pod pretnjom ekonomske i političke sile zapadnih institucija nego kao jedno prirodno biće. I zbog toga se ne iznenađujem što je bivši britanski ambasador Ajvor Roberts izneo ideju o potrebi nove međunarodne konferencije, neke vrste novog Berlinskog kongresa koji bi stabilizovao region na drugi način, uključujući i prekrajanje granica gde je to potrebno. I moje je mišljenje, od pre više godina, da stvari idu u tom pravcu i ohrabruje me da je britanski ambasador sličnog mišljenja, jer u tom trenutku, kada bude taj novi, da ga uslovno nazovem Berlinski kongres, svaka država trebalo bi da drži što više karti u svojim rukama. Tapija na Kosovo je naša velika karta i preko te karte mi se u suštini najbolje borimo i za srpski narod van Srbije. Ako je potrebno da se pravo na samoopredeljenje prizna Albancima kao deo opšteg rešenja, onda se mora jednako tretirati i srpski narod u BiH, kao i neki drugi slični delovi drugih naroda. I zbog toga je neobično važno da mi zadržimo našu tapiju na Kosovo, da je se ne odričemo i olako ne dajemo u delovima ili odjednom. Tu i leži opasnost ovih pregovora u koje nas uvlače, navodno tehničkih pregovora, a videli smo kako su tehnički jer već obeležavaju granicu prema nama, iz čega je jasno da je to samo jedna podvala da nas prevedu žedne preko vode. Tako da, po meni, naši današnji političari moraju da gledaju daleko da bi videli šta im je pred očima, i samo taj pogled u daljinu može da ih bolje zaštiti od grešaka u blizini, zato što će zapadni stratezi u jednom trenutku morati da kažu – dosta nam je sa tim stalnim neprilikama na Balkanu, daj jednom već da skrojimo neku situaciju koja će biti trajnije stabilna – i tada bi na sto došla ta ideja o kojoj Britanac govori, koja bi i Kosovu dala drugu dimenziju i smestila bi ga u jedan širi okvir koji bi ostvarenjem naših nacionalnih i državnih interesa pružio nove mogućnosti.

Da li bi budući pregovarač Beograda trebalo da se rukuje sa Tačijem?

Nije prvi put da se bivši teroristi presvlače u odelo političara i da budu kao takvi prihvaćeni u raznim razgovorima. Podsetimo da je nekadašnji terorista Begin, bivši predsednik Vlade Izraela, bio od strane britanske uprave u Palestini proglašen za teroristu, čak je bio odgovoran za ubijanje britanskih vojnika u hotelu, ali kad se presvukao on je prihvaćen. Slično je bilo i sa Makarijusom na Kipru i sa Džonom Kenijatom u Keniji, sa Mugabeom u Zimbabveu koji je bio proglašavan najvećim teroristom, pa je na kraju prihvaćen kao sagovornik sa kojim se postiglo konačno političko rešenje.
U vezi sa pitanjem Tačija, međutim, stvar je drugačija. On nije samo bivši terorista koji se sada presvukao u političko odelo, nego je i optužen za najveće moguće delo protiv čovečnosti, a to je trgovina ljudskim organima iz koristoljublja i mržnje prema Srbima. Takva optužba, koja nije razjašnjena, ne bi smela da se prenebregne ni od zapadnih političara, ni od naših političara, i da se preko toga pređe, jer Tači nije predsednik vlade jedne nezavisne države, on je samo predstavnik albanske većine u odmetnutoj južnoj pokrajini i kao takav ne može da se tretira jednako kao drugi bivši teroristi koji su postali političari novih nezavisnih država, kao što je Kipar ili Izrael. Po meni, bila bi velika, ne samo politička nego i moralno nedopustiva greška da se to učini.

Koja promena međunarodnih okolnosti i odnosa snaga u svetu u ovom složenom problemu može biti saveznik Srbiji?

Srećom, danas se situacije vrlo brzo menjaju, odnosi snaga nisu više tako statični I dugovečni kao što su bili u ranijim periodima. Svemoć Amerike posle okončanja Hladnog rata trajala je samo desetak godina, u poslednjoj dekadi ona se sve više tanji. Promene su vulkanske, brze, formiraju se novi centri moći, ovog puta ne samo politički, nego i ekonomski i finansijski, tako da je Amerika i dalje moćna, ali nije više svemoćna kao početkom devedesetih godina kada je diktirala svima sve, uključujući i kraj istorije, i proglašenje nekakvog novog svetskog poretka, i kada je lansirala globalizaciju kao ekonomsku potrebu modernog sveta očekujući od toga da će dobiti samo ona korist. Međutim, ništa nije do kraja predvidljivo i ta globalizacija donela je mnoge koristi multinacionalnim kompanijama, ali je istovremeno pomogla i duhu iz boce da izađe i da postane veliki konkurent – ne samo Kina, tu je i oporavljena Rusija, tu je i Indija, tu je Indonezija, tu je i Meksiko. Ima tu mnogo zemalja koje traže bolji tretman, veće uvažavanje i veći deo kolača u toj svetskoj torti. Tako da je ta promena nešto što ide u prilog i nama i drugim malim zemljama, i sada nije više nemoguće ono što je pre 20 godina bilo nemoguće ili teško moguće pre 10 godina. Sada imamo mnogo širi prostor za političko i drugo manevrisanje, pod pritiscima koji nastavljaju da nas stežu. Već sada imamo razumevanje, da ne kažem i znakove finansijske podrške upravo od tih novih centara, Kine, Rusije, dok zapadne zemlje koje su dosad monopolisale odnose sa nama nisu u mogućnosti da nam pruže, čak iako bi to odgovaralo njihovom interesu, veću finansijsku pomoć. Već to pokazuje da nema nikakvih razloga, niti opravdanja da kapituliramo i da se svedemo na jedan nemoćni objekat kojim će drugi manipulisati, već da bi trebalo da se vratimo sebi, da stanemo na noge, da vratimo sopstveno nacionalno i državno samopouzdanje i da kao takvi budemo interesantni svima, pa i Zapadu, za jednu ravnopravnu, miroljubivu i konstruktivnu saradnju.

Da li je, kao što to tvrdi Živadin Jovanović, Vaš nekadašnji kolega po funkciji ministra inostranih poslova i dilomatskoj profesiji, pozicija Srbije pravno kristalno jasna i zapravo povoljnija nego što se zvanično (i javno) sagledava i, možda, (ne)razume?

Jeste. Ovde bih bio slobodan da podsetim na nekoliko tih pravnih oslonaca koje naše dosadašnje vlasti nisu uopšte koristili ili su to učinili na veoma sramežljiv, pa čak i pogrešan način. Pogrešan način je bio obraćanje Međunarodnom sudu pravde za pravno mišljenje o nečemu što je očigledno, ali to je činjeno verovatno i na mig naših tzv. zapadnih prijatelja, kako bismo sa glavne strade ušli u slepu ulicu i onda nas vratili. Da se podsetimo: ne samo Rezolucija 1244 nego i tri prethodne rezolucije Saveta bezbednosti u vezi sa Kosovom i Metohijom su priznavali teritorijalni integritet i suverenitet SRJ, odnosno Srbije. Znači, mi imamo oslonac u četiri kontinuirane rezolucije Saveta bezbednosti, koje su sve donete u skladu sa glavom 7, znači, moraju svi da je poštuju, uključujući i nas i druge zemlje. Drugo, naš ponovni prijem u UN došao je na nagovor Amerike koja je napravila tekst generalnom sekretaru, a ovaj je to poslao nama, našem novom predsedniku, tada Koštunici, da sa tim tekstom zatraži prijem u UN. To je proceduralna tehnika, ali suština je da su se sami Amerikanci u tom tekstu pozvali na Badinterovu arbitražnu komisiju i njene nalaze, po kojima je ranija SFRJ nestala država, a sve bivše federalne republike dobijaju pravo na nezavisnost u svojim nedodirljivim republičkim granicama. Mi taj argument uopšte nismo koristili. Nismo koristili ni OEBS koji takođe garantuje, preko Helsinškog finalnog akta, neizmenljivost granica država članica, osim sa njihovim pristankom. Nama su granice sa Kosovom izmenili na silu, prvo agresijom, onda političkom agresijom, time što su proizveli nezavisnost te države protiv volje Srbije, čime su prekršili taj bitni princip OEBS-a. Prekršili su i Povelju UN koja garantuje teritorijalni integritet i suverenitet svojih država članica. Prekršili su i svoje principe po kojima su primali zemlje u EU takve kakve su, a ne umanjene za delove teritorija. Sve te stvari nisu dovoljno korišćene u našim objašnjenjima drugim zemljama i razgovorima sa proizvođačima tzv. države Kosovo, nego su se više trudili da se ne zamerimo onima koji su se debelo zamerili nama, jer su nam razbili teritoriju zemlje, u očekivanju da će oni biti blagorodni, pa će nas nagraditi time što će omogućiti da konačno stignemo u tu obećanu zemlju koja se zove EU. To nije bila politika, to je bila igra naivnog deteta.