Šta sve mogu dva  ”đavolja doktora” 

Piše Vladislav Panov

Svejedno da li ste opčinjeni likom i delom američkog sineaste Nikolasa Reja,  koga je Dinko Tucaković pošteno i za svoju filmsku priču korisno predstavio sa svim njegovim kompleksnostima, vrlinama i teškim manama ili da vas je više možda privukao kontroverzni lik Ratka Draževića, legendarnog direktora „Avala filma“ i paterfamilijasa našeg„crnog talasa“, ostvarenju „Doktor Rej i đavoli“ koji o njima govori valjalo bi da posvetite vreme

Posle premijere na „FEST“-u (zimus), kvazidokumentarna drama s elementima komedije „Dr Rej i đavoli“ Dinka Tucakovića je ovih dana konačno dospela pred srpsku bioskopsku publiku. Ko je možda na njega zaboravio ili ne zna za ovaj Tucakovićev film, trebalo bi da mu posveti svoje vreme i pogleda ga. Iz više razloga. Jedan je da će iako mu to nije bila primarna namera, film ispuniti srca svih oni koji se iz raznih razloga smatraju jugonostalgičarima (što, inače, postaje sve prisutniji trend u našoj kulturi, pa i svakodnevnom životu) pošto obrađuje „komplikovano“ vreme kada je većini stanovnika Jugoslavije od pre pet decenija, kada se i zbiva radnja, bilo sve daleko jednostavnije. Drugi – što se okreće istinskim filmofilima ne baš brojnim, doduše, ali dovoljno značajnim da se makar i po cenu komercijalnosti njima podredi sudbina jednog filmskog ostvarenja bez napadnih i izveštačenih pretenzija i manijakalne opsednutosti sopstvenom veličinom i značajem, a što je postojeće i podrazumevajuće kada je reč o novoj srpskoj kinematografskoj delatnosti. Treće, i ne manje značajno, što je ovaj Tucakovićev film hrabro odustao da upotrebi trendovski ašov za bacanje teškog blata u lica gledalaca koji su, pretpostavljeno, baš zbog mazohističkog poriva da sebe na platnu gledaju u tom kalu i došli u bioskop, a što je takođe sveprisutna zakonitost srpskog filma.

[restrictedarea] BEZ AUTORSKOG CRNILA Dakle, „Dr Rej i đavoli“ su nešto drugačija ponuda. Iako sadržajno daleko manje komercijalni i povlađujući najširem sloju publike od „Montevidea“ koji je osvojio Srbe svih generacija ispred malih i velikih ekrana, ovaj rad Tucakovića je upravo njemu najsličniji. Oslobođen pomenutog arogantnog ultimativnog „autorskog crnila“ i napadanja svega što je srpsko, što je postalo profesionalna obaveza većine njegovih kolega i, s druge strane, sadržajno originalan, ovaj film o danima koje je šezdesetih godina prošlog veka u Beogradu i na Primorju proveo čuveni američki sineasta Nikolas Rej (po sopstvenom priznanju mladalačka i životna opsesija Tucakovića), pozitivno je brojanje za našu novu filmsku produkciju. Ne samo zato što je Tucaković sa svojim saradnicima dodao detalje iz kontroverzne biografije autora klasika „Buntovnika bez razloga“, ali i nekoliko drugih, manje komercijalnih i široj publici dragih, međutim i te kako za umetnički i socijalno-politički angažovani američki film značajnih ostvarenja, već je širom otvorio vrata s jednako hrabrim i maštovitim otkrivanjem istorijskih momenata naše kinematografije, makar taj kvazidokumentarni doprinos i nije sasvim istorijski precizan, već filmski romansiran. Film je tako dobio dve jednako interesantne pripovedačke ravni, odnosno teme. Jedna je misteriozan Rejov boravak u Beogradu, a drugi portretisanje bez konkurencije najkontroverznije, ali istovremeno i najznačajnije ličnosti kada je reč o jugoslovenskoj kinematografiji koja je funkcionisala na srpskom tlu, one ondašnjeg direktora „Avala filma“ Ratka Draževića. Da, onog čuvenog partizanskog Džejms Bonda, oznaša i udbaša s „posebnim ovlašćenjima“, koji se hvalio da je u životu ubio hiljadu ljudi i spavao s hiljadu žena (ili su ga drugi hvalili i posebno cenili zbog takvog učinka), ali koji je kao direktor „Avala filma“ od te ustanove stvorio jugoslovenski „Holivud“, a u Beograd je doveo najveće zvezde ondašnjeg svetskog filma, bilo da ovde nešto rade, bilo da prisustvom svoje veličine ostave utisak da je tadašnja „crvena zemlja“ između Istoka i Zapada, ipak ispred gvozdene zavese, odnosno bez nje. A što je i praktično dokazao kao patron i specifični spiritus movens tadašnje umetničke filmske elite „koja je mislila da misli drugačije“, stvorivši s njima (Mihiz, Makavejev, Pavlović, Žilnik…) čuveni crni talas jugo-filma koji se i dalje jednoglasno smatra najboljim i najznačajnijim periodom našeg filmskog stvaralaštva od kada se na ovom prostoru snimaju filmovi.

PATRON SLOBODOUMLJA Paradoksalno, baš kako to život voli da čini uvek zbog toga zapanjenim smrtnicima, najrigidniji predstavnik komunističke revolucije i njene vladajuće elite omogućio je da naš film dobije najhrabriji, politički i na skoro sve druge načine najslobodniji filmski izraz ne samo za to, već i svako drugo vreme! Kada pogledate učinak njegove desetogodišnje vladavine našom filmskom proizvodnjom i ove koja je iza sebe ostavila takozvana prva demokratska vlast u Srbiji, krvoločni partizanski ubica, kako su Draževića neki zvali, bio je beskrajno demokratskija i za film korisnija figura od bilo kog demokrate i navodnog patrona slobodumlja, slobode i pravde „novog doba“. Ta nespojivost njegovog lika i dela i konkretnog učinka, baš kao i Rejova, samo u drugačijem kontekstu (obojica su, doduše, bili komunisti, ali potpuno drugačijeg senzibiliteta i praktičnog političkog uticaja), vešto su ukombinovani u Tucakovićevoj priči zbog čega ona ima poseban šarm i argumentaciju da vas uvuče u svoj sadržaj.
I svejedno da li ste opčinjeni likom i delom Nikolasa Reja, koga je Tucaković pošteno i za svoju priču sasvim korisno predstavio sa svim njegovim nijansama i kompleksnostima, vrlinama i teškim manama ili da vas je možda više privukla još oprečnija pojava Ratka Draževića, Tucakovićev film će imati snažne argumente da mu se posvetite i da zbog toga ne zažalite. Briljantno glumačko izdanje Dragana Bjelogrlića koji je tumačio Draževića (tako uverljivo da bi od njegove interpretacije i sam Dražević delovao manje upečatljivo) dodatno otvara vrata ovog filma najširoj publici i osvaja mu specifičan prostor koji bi najavljenom televizijskom miniserijom mogao da nastavi svoj život na sasvim novi način. U tom širem kontekstu i formi za ovako dve velike teme sedme umetnosti, pa i istorije jugoslovenske kinematografije, priča o dva „đavolja doktora“ dobila bi neophodnu pozornicu i daleko prikladniji prostor, pa bi time na kraju i njen značaj bio još veći.

[/restrictedarea]