Sajam knjiga kao izlog Novog poretka

Piše Nebojša Jevrić

„Otvarač Sajma knjiga je bila Radmila Lazić, ljuti borac za ljudska prava, pod uslovom da nije reč o Srbima. Njen govor je bio poniženje za sve srpske pisce…”

Otvoren je Sajam knjiga. Trideset godina dolazim na Sajam knjiga.
Na sajam sam prvi put došao sa Miodragom Bulatovićem.
Njegovoj prestupničkoj estetici nije bilo dopušteno da plati ulaznicu. Znao je sve igre i strahove mlitavog komunizma.
„Oni su sa mnom“, rekao je pokazujući na Branu Šćepanovića, tada slavnog pisca („Usta puna zemlje“) i prošao napred. Ostavio je čuvare na vratima da se pitaju ko je sad pa on. Znao je da se ne usuđuju da postave pitanje. Tako je počelo moje druženje sa sajmom. Prestupnički. Ta najveća knjižara trebalo bi da radi trista šezdest pet dana u godini i nikad nam je ne bi bilo dosta.
Jurcali smo, on slavan pisac, ja žut oko kljuna, od štanda do štanda i takmičili se ko će od devojaka i gospođa na sajmu dobiti više brojeva telefona. Nisam imao šanse sa njim. Ljubio je ruke, poklanjao knjige, ispisivao lascivne i obećavajuće posvete. Pričao sadržaje svojih novih romana koje nikad neće napisati. Svadba u Aušvicu, na primer.
Varao izdavače koji su hteli da budu prevareni, grebao se za primerke svojih knjiga po štandovima, primerke koje je već posle deset metara poklanjao. Intrigario je, spletkario, puštao buve. Objašnjavao je piscima da sajam služi samo za to da bi ozbiljan čovek maznuo neki novi komad.
Kako naći način da uđeš na sajam Novog poretka na kvarno. U autobusu Ciganka sa četvoro odraslije dece. Uredno okupane. Pričaju da idu na sajam. Neopazice krećem za njima.
Težak mi je ranac. U njemu je trideset pet već prodatih knjiga koje bi trebalo da isporučim.
Silazimo stanicu posle ulaza. Ograda je popravljena, ali ispod ograde na jednom mestu je rupa. Pseća rupa. Ciganska rupa. Pesnička rupa. Provlačim se za Ciganima. A onda držeći se za gelender preko ograde do ulaza za unos knjiga. Tuda sam nekad ulazio. Ovoga puta je i tu sačekuša. Plati pa klati.
Vratiše i mene i Cigane. Nije se nikad naplaćivala karta za otvaranje sajma. Honorar još nisam dobio. Teška srca se odreknem cigara i kupim ulaznicu za otvaranje.
Otvarač je Radmila Lazić.
Ko je čitao Radine stihove? Odgovor je niko. Za neupućene stihovi iz pesme „Urušavanje“. Evo kako je sebe opisala.
„Priznajem, tapkam u mestu,
ali ne zadugo.
Od zmijskog sam soka
I kad milim žalac bacam.“

[restrictedarea] Ovo piše sama o sebi, a po struci je niža medicinska sestra!
Dobila je nagradu „Desanka Maksimović“. Nije odbila da je primi, iako u njenoj antologiji pesnikinja „Mačke ne idu u raj“ nije bilo mesta ni za jednu pesnikinju kojoj je važna srpska pesnička tradicija i duhovnost. Ljuti je borac za ljudska prava, pod uslovom da nije reč o Srbima. Njen govor je bio poniženje za sve srpske pisce.
Lutam između štandova. Uzaludno tražim poznata lica. Možda sam stigao u pogrešno vreme. Možda sam pogrešan čovek na pogrešnom mestu.
U telefon mi stiže pesma koje neće biti ni u jednoj knjizi. Piše mi brat sa Romanije:
„San na oči neće brate,
Slike mi se ratne vrate,
pa u njima – već danima
na krvavim ležim čaršavima.
Priključili infuzije – mrtvački me brico brije,
Oteo mi bombe dvije i krezav se meni smije.“
Srećom srećem pisca i knjigoznalca Labuda Dragića.
„Kako je Labude?“
„Sajam me podseća na veliki kokošinjac gde su po prstenovima koke nosilje, a u centru velike tovljene državne kokoši za supu. Nema one ape bazda i behuta, pa se lakše diše, ali se ulazi i izlazi kroz rogljasta vrata gde te gvozdene poluge šašolje po mošnicama. Video sam noćas veliku skupinu pisaca i mislim da je to najponiženija branša koja nastanjuje planetu, i zato ih je najlakše korumpirati, potkupiti i ubediti da lažu.“
Sajam u potpunosti pruža sliku puta kojim idemo, druže Tito mi ti se kunemo. Odjednom velika gužva, ne znam šta se dešava. Kad ono neka promocija. Sa svih strana grmačiše put poslužavnika sa hranom izgladneli pisci. Predah knjige gde bi trebalo i pobegoh na sprat Hale 4 među stare knjige. Tamo sam tek počeo da dišem i kupio Sabrana dela sabranog Balzaka za tri hiljade dinara.
Među starim knjigama se osećam bolje. Nema one agresije.
U istoriji Sajma knjiga rimovani puk „Sava Savanović“ koji je dobio ime po najpoznatijem srpskom vampiru ima posebno mesto. Ponosan sam što sam regrutovan od strane pukovnika Mariokova baš u tu praknjiževnu organizaciju.
Od gospodara rimovanog puka „Sava Savanović“ generala Ču-Dea dobijam izveštaj o pripremama za Sajam knjiga.
Sa strogo poverljivog mesta. Direktno od Slobodana Stojadinovića o pripremama Miodraga Pavlovića za posetu sajmu. Ču-De je mrtav, ali je tu među nama. Zadržao je sve funkcije. Evo kako ga je on opisao.
Eksproprisali teleskop srpski izviđači, pa sa vrha terazijskog grebena dojavljuju šta se pred sajam dešava u fabrici Pavlovićeve masti.
„Treći put se brijem od jutros. Znaš li koliko sam knjiga objavio ove godine i na kojim sve jezicima? Nokti mi brzo rastu. Podrezivao sam ih danas dva puta. Objavili su mi dvadeset pesama u dvadeset dve antologije. Pisali su o mojoj poeziji, esejistici, istraživanjima u raznim oblastima, kako je maločas javio ‚Tanjug‘, osamsto pedeset šest puta, u pedeset dva časopisa u Srbiji. Nema podataka iz Crne Gore, a kamoli iz Evrope i sveta. Koliko su me puta pominjali na tribinama, simpozijumima, na radiju i na televiziji, nemoguće je ustanoviti. Nema takve službe ili nema toga ko će je platiti.
A onaj Jovanović o moje poslednje tri knjige ni slovca. Proveri, molim te, ima li taj stan? Koje mu književne nagrade nedostaju? Ili da kažem onom pokerašu da mu platu na institutu prepolovi. Ili da mu onu knjigu o preslicama naknadno odbije.
Zamisli, primitivci su ove godine sasvim podbacili. Samo su mi devedeset osam pesama posvetili.“

Radmila Lazić

„Ne traže umetnici i pisci da budu zaštićeni ‚kao beli medvedi‘, ali to ne znači da bi nas trebalo držati na margini društva kao nužno zlo, kao i ostale društvene manjine: izbeglice, Rome, hendikepirane, LGTB populaciju itd. Mi smo nacionalni park, možda samoproglašen, ali svako od nas je stablo koje predstavlja retkost, koje bi trebalo štititi od kakvog sumanutog drvoseče. Jedina produktivna snaga naroda i zajednica jeste duhovna supstanca, ona se ne održava samo čuvanjem granica, već očuvanjem imanentnih duhovnih snaga. A duhovne vrednosti se ne mere tržišnim uspehom i profitom, niti pak količinom patriotskih krvnih zrnaca, njihova merna jedinica je večnost.“

Noemi Seči, pisac
„I eto slučajnosti: kada sam sakupljala materijal za moj roman ‚Neustaljeni‘, na temu emigracije, ponovo sam se susrela sa Crnjanskim: bio je to članak holandskog pisca Guida Sneba koji često prevodi sa srpskog, koji je probudio moje interesovanje za delo Miloša Crnjanskog ‚Roman o Londonu‘, napisan u emigraciji.
Ako ne sasvim kao on, ali sada i ja preko Čongrada i Londona stižem ovamo: juče sam bila još u Engleskoj zbog predstavljanja knjige, mog prvog dela prevedenog na engleski.
Englesko tržište knjiga sve više nas osvaja. Nekada je između socijalističkih zemalja i po prirodi stvari, a i zbog prisile postojala živa razmena kulturnih dobara – dok je zapadni uticaj jedva mogao da dopre do nas. Danas već sva kretanja engleskog tržišta i njeni preferirani žanrovi određuju izdavaštvo čak i u Evropi.“
Iz pozdravne reči mađarske književnice koja je otvorila Sajam knjiga

 

[/restrictedarea]